Piše: Tomislav Suhecki
Pikaso je živeo duže od devedeset godina, slikao duže od sedamdeset, a po današnjim cenama njegov opus vredi nekoliko hiljada tona zlata, odnosno više od hiljadu milijardi dolara. Ako ovo zvuči preterano i besmisleno, matematika za osnovce pokazuje da je reč o zapanjujućoj istini.
Pikaso je naslikao dvadesetak hiljada slika, koje pojedinačno koštaju od pedeset do sto miliona dolara, uz više od sto hiljada grafika, keramike, skulptura i drugih umetničkih čudesa. Dvadeset hiljada slika, čak i po ceni nižoj od pedeset miliona dolara, dostiže vrednost od jednog triliona dolara. A gde su tek ostala dela?
To je suma za koju bi Srbija, pod uslovom da ništa ne troši, morala da radi nekoliko decenija, a naša poljoprivreda, sa svim zaposlenima, nekoliko stotina godina. Da nije istinito, zvučalo bi kao teorija zavere; ovako se pokazuje da je nešto nenormalno postalo normalno – čak prihvatljivo i funkcionalno.
Čovečanstvo je do danas iskopalo oko sto hiljada tona zlata, a samo jedan umetnik stvorio je vrednost veću od jednog procenta te količine. Ono što nije moguće u fizici, moguće je u finansijama. Zlato, kao i svi teški metali, nastaje u čudovišnim eksplozijama supernova, kada se u bljesku nalik Velikom prasku – iz kojeg je nastao univerzum – atomska jezgra sabijaju i stvaraju najteže elemente.
Pikaso o uspjehu, nekompromisnom stvaranju i porijeklu ideja
Ono što u svemiru nastaje neverovatnom silom prirode, pošlo je za rukom jednom umetniku. Naravno, Pikaso nije sam režirao operacije visokih cena umetničkih dela; u tome učestvuju trgovci umetninama, kustosi, istoričari umetnosti i finansijska elita.
Naš Paja Jovanović, svetski priznat i tražen slikar, vredi do jedne milijarde dolara, što nam služi na čast i ponos. Svi ostali velikani postmoderne umetnosti mogu o Pajinoj slavi, ceni njegovih dela i potražnji za njima samo da sanjaju.
Koliko je tekstova o Paji Jovanoviću potrebno da se objavi da bi dobio spomenik – ne zbog njega, jer ga više neće videti, već zbog nas, zbog naše samosvesti i ponosa što smo, pored naučnih i sportskih velikana, iznedrili i takav um?
Već decenijama likovne umetnosti, poezije i ozbiljne muzike ima sve manje u javnom i ličnom životu ljudi širom sveta. Danas je to možda na nuli – kao merilo naše stvarne ili nestvarne potrebe za umetnošću – pa se postavlja pitanje može li svet opstati bez tih talenata, sve dok život ne postane dramatično ugrožen i dok nam naša intuicija, kao kvantni kompjuter, ponovo ne zatreba kao pojas za spasavanje.
U međuvremenu, postmodernizam i metamodernizam proizvode umetnike i dela koja nemaju funkciju u rastu opšteg ljudskog intelekta, ali koja su postala sastavni deo svetske kovnice novca.
Izvor: Politika
