Пише: Томислав Сухецки
Пикасо је живео дуже од деведесет година, сликао дуже од седамдесет, а по данашњим ценама његов опус вреди неколико хиљада тона злата, односно више од хиљаду милијарди долара. Ако ово звучи претерано и бесмислено, математика за основце показује да је реч о запањујућој истини.
Пикасо је насликао двадесетак хиљада слика, које појединачно коштају од педесет до сто милиона долара, уз више од сто хиљада графика, керамике, скулптура и других уметничких чудеса. Двадесет хиљада слика, чак и по цени нижој од педесет милиона долара, достиже вредност од једног трилиона долара. А где су тек остала дела?
То је сума за коју би Србија, под условом да ништа не троши, морала да ради неколико деценија, а наша пољопривреда, са свим запосленима, неколико стотина година. Да није истинито, звучало би као теорија завере; овако се показује да је нешто ненормално постало нормално – чак прихватљиво и функционално.
Човечанство је до данас ископало око сто хиљада тона злата, а само један уметник створио је вредност већу од једног процента те количине. Оно што није могуће у физици, могуће је у финансијама. Злато, као и сви тешки метали, настаје у чудовишним експлозијама супернова, када се у бљеску налик Великом праску – из којег је настао универзум – атомска језгра сабијају и стварају најтеже елементе.
Оно што у свемиру настаје невероватном силом природе, пошло је за руком једном уметнику. Наравно, Пикасо није сам режирао операције високих цена уметничких дела; у томе учествују трговци уметнинама, кустоси, историчари уметности и финансијска елита.
Наш Паја Јовановић, светски признат и тражен сликар, вреди до једне милијарде долара, што нам служи на част и понос. Сви остали великани постмодерне уметности могу о Пајиној слави, цени његових дела и потражњи за њима само да сањају.
Колико је текстова о Паји Јовановићу потребно да се објави да би добио споменик – не због њега, јер га више неће видети, већ због нас, због наше самосвести и поноса што смо, поред научних и спортских великана, изнедрили и такав ум?
Већ деценијама ликовне уметности, поезије и озбиљне музике има све мање у јавном и личном животу људи широм света. Данас је то можда на нули – као мерило наше стварне или нестварне потребе за уметношћу – па се поставља питање може ли свет опстати без тих талената, све док живот не постане драматично угрожен и док нам наша интуиција, као квантни компјутер, поново не затреба као појас за спасавање.
У међувремену, постмодернизам и метамодернизам производе уметнике и дела која немају функцију у расту општег људског интелекта, али која су постала саставни део светске ковнице новца.
Извор: Политика
