Поводом 9. децембра, Међународног дана борбе против корупције
Пише: Мр Гордана Крцуновић
савјетница потпредсједника Владе за политички систем, правосуђе и антикорупцију
Да ли су добри правни оквири, етички кодекси, стратегије за борбу против корупције и „економски подстицаји“ довољни да се једна држава, деценијама заробљена корупцијом и криминалом трансформише у државу у којој ће кршење закона и корупција представљати срамоту а не норму? Или је потребно још нешто, попут мјера које би довеле до фундаменталних вриједносних промјена у друштву, мјера које би утицале на савјест грађана, пробудиле осјећај стида и одговорности?
Вјерујем да инвентивни, реформаторски потези у борби против корупције и криминала, др Антанаса Мокуса, универзитетског професора философије и математике који је 1994. године изабран за градоначелника Боготе (Колумбија) могу послужити као добар примјер како се култура корупције може побиједити грађанском културом. Када је др Антанас изабран за градоначелника убједљивом већином, Богота је још увијек била девастирана наслеђем Пабла Ескобара. Општинска власт је била корумпирана а криминал и насиље ствар свакодневице. Богота је имала репутацију „свјетске престонице убистава“ (само у 1993. години је било преко 4200 убистава). Грађани Боготе су били паралисани и немоћни да нешто промијене. Градоначелник Мокус је одмах кренуо у акцију.
Једно од његових оружја у борби против наоружаних градских преступника, било је и сократска иронија. Представљајући се као „антиполитичар“ исмијавао је и разобличавао градске антијунаке, наоружане криминалце и корумпиране политичаре који су дуго владали градом. За кратко вријеме, главне градске улице Боготе је претворио у театар бурлеске. Ангажовао је позоришне глумце и студенте позоришних група који су носили бијеле хулахопке и униформе. Лица су им била офарбана бијелом бојом. Њихов задатак је био да помогну у спровођењу саобраћајних прописа на најпрометнијим раскрсницама у граду. Глумци, пантомимичари нису носили оружје нити су могли да пишу казне прекршиоцима. Закон су спроводили користећи мимикрију и исмијавање.
Пантомимичари су се хватали за пјешаке који су кршили саобраћајна правила, или ишли иза њих, исмијавали их имитирајући сваки њихов покрет. Бахати возачи су такође били мета њихових акција. Глумци су носили и картице са одштампаним палцем окренутим надоље, попут фудбалских судија и показивали их возачима који су кршили саобраћајна правила, блокирали раскрснице или пролазили на црвено. Убрзо су се глумцима почели придруживати грађани и помагати им користећи картице које су добијали од глумаца, а градске улице су се претвориле у „партиципативно улично позориште.“ Биланс ове мимикрије био је више него позитиван.
Страх од јавног исмијавања за неколико мјесеци је утицао да број пјешака који поштују саобраћајну сигнализацију скочи са 26 процената на 75 процената. Заиста, ове умјетничке, перформативне интервенције показале су се толико популарним и ефикасним у промјени понашања да је Мокус ангажовао још четири стотине мимова како би покренуо и други талас мимикрије за остале дјелове града али и проширио талас јавног исмијавања лошег понашања.
Ипак, агенда реформи др Мокуса садржала је и друге мјере, попут економских али и ригорозних санкција. Организовао је откуп илегалног оружја за новчану надокнаду и законску амнестију како би се илегално ватрено оружје уклонило са улица. Затворио је одјељење саобраћајне полиције и отпустио 2.000 саобраћајних полицајаца познатих по примању мита. Покренуо је велике јавне радове како би сиромашнима олакшао живот, укључујући и огромна улагања у јавни превоз. Мокус је обнашао функцију градоначелника у два мандата у Боготи. За то вријеме, град је доживио своју ренесансу. Стопа убистава у Боготи је смањена за 70 процената а број отмица је знатно опао. Стопа криминала у Боготи је сада међу најнижима у односу на друге велике латиноамеричке градове. Општински буџет је забиљежио суфицит. Изграђене су школе, путеви, библиотеке и паркови.
Можда би ова истинита прича о борби против културе корупције коју сам пронашла у књизи Understanding Corruption: How Corruption Works in Practice, Agenda Publishing, 2022, аутора: Sam Power and Dan Hough Barrington, Robert, за многе стручњаке, посебно економске реформаторе, како кажу и поменути аутори, била оквалификована само као „прича за лаку ноћ“ а сигурно би била и предмет исмијавања, посебно у друштвима још огрезлим у корупцији. Бројни реформатори вјерују да су опипљиве новчане награде и строге казне довољне да се промијени понашање грађана.
Али Мокус је вјеровао да су промјена свијести и ставова, трансформација грађанске културе кроз одучавање грађана од несавјесног понашања и кроз учење грађанским врлинама: одговорности, части и поштењу, почетак и кључ свих промјена. Грађанске врлине је овај харизматични градоначелник демонстрирао кроз бројне личне примјере, понекад и комичне. Његова борба би се можда најбоље могла описати реченицама Хане Арент из књиге Истина и лаж у политици: „Само тамо гдје се заједница из принципа упустила у организовано лагање, а не само у погледу појединости, истинољубље као такво, без подршке искривљавајућих сила власти и интереса може да постане политички чинилац првог реда.
Тамо гдје свако лаже о свему што је значајно, онај који казује истину почиње да дела…тако се и он уплиће у политичку дјелатност, јер у случају да преживи, он започиње промјену света.“ Мокусова мимикријска „антиполитичност“ је заправо постала „политички чинилац првог реда“, разобличила је аполитичност корумпиране власти, а њега лично уплела у „истинску политичку дјелатност“.
