Piše: Predrag Dragosavac
Švedska reč „Allemansrätten“ u doslovnom prevodu znači „pravo svih ljudi“, ali se na druge jezike uglavnom prevodi kao „pravo javnog pristupa“. Reč je jedinstvenoj švedskoj i skandinavskoj kulturnoj tekovini, odnosno principu, zaštićenom zakonom, koji svim pojedincima pruža i garantuje slobodu kretanja u prirodi.
Šveđani će vam se ponosom pohvaliti kako kod njih bukvalno bilo gde u prirodi može da se postavi šator i prespava, samo pod uslovom da to nije u vidokrugu s prozora kuće vlasnika zemlje ili imanja. (Inače je nepojmljivo da se pristup reci, jezeru ili moru ograđuje, ma koliko da je posed privatan.) Znači, svako može slobodno i besplatno da spava ili kampuje u planini, pored jezera, po šumama, gorama, livadama… na bilo kom zemljištu, osim ako nije baš reč o nečijem malom privatnom dvorištu ili u neposrednoj blizini stambenih zgrada.
Dotično pravo, naravno, podrazumeva i odgovornost – brigu o prirodi i životinjama i obzirnost prema vlasnicima zemljišta i svim drugim hodačima, planinarima, kamperima…. Sa „pravom svih ljudi“ Šveđani su saživljeni godinama, decenijama i generacijama. Nije samo da znaju za njega, nego ga koriste – pešače gde stignu, spavaju u šatorima po dođijama i nedođijama (iako bi mogli sebi da priušte hotele), uživaju u jednostavnosti, nesputanosti, slobodi kretanja.
Prvi put u Njegušima
Zgode se zanimljiva „kulturna iskričenja“ kad sa tim svojim impulsom zapucaju negde drugde. Tragajući u poslednje vreme za nekim neposrednim svedočanstvima stranaca koji su bazali Lovćenom i okolinom u vreme kad su tuda pronošeni višetonski komadi granita za Meštrovićev mauzolej na Jezerskom vrhu, slučajno sam (zahvaljujući i arhivi dvojezičnog časopisa za kulturu „Dijaspora“) nabasao na malo poznati „putopis“ Šveđanina koji je „pravo svih ljudi“ iskušavao u Njegušima, podno Lovćena, i to u proleće 1976. godine.
Ole Montelius (1923-2015) bio je poznati pozorišni scenograf, slikar i ilustrator. U kulturnim hronikama apostrofira se da je u svom „primarnom poslu“ bio veoma inovativan i da je sarađujući sa brojnim pozorištima izgradio osoben stil jednostavne i funkcionalne scenografije: „Skratio je potrebe za različitim scenama u distinktne skulpturalne forme koje zamenjuju česte promene scenografije, čime je naglasio izraze glumaca.“
Kada je 1969. godine zajedno sa suprugom prvi put putovao kroz Jugoslaviju, na molbu pisca Una Migana Eriksona svratili su na kratko do Njeguša, kako bi Montelius napravio nekoliko crteža-ilustracija za Eriksonovu knjigu. U jednom prisećanju na taj prvi dolazak u rodno selo Petra II Petrovića Njegoša kaže kako ih je tu, pošto u maloj seoskoj krčmi-kafani nije bilo mogućnosti za noćenje, na konak kod sebe primila jedna ljubazna baka; gostima je ustupila sobu, a ona je spavala u kuhinji…
Dolazeći tada, Montelius je iz Eriksonove priče bio upućen u nadrealni (istinski) poduhvat norveškog pukovnika Henrika Augusta Angela koji je 1893. godine, oduševljen slobodarskim duhom Crnogoraca i natovaren skijama, zapucao u „brda“ sa „vizijom i misijom“ da ponosite junake poduči skijanju; ne sporta radi, već zato što je živeo u ubeđenju da bi ta veština mogla da im olakša svakodnevni život – komunikaciju, transport, snabdevanje – u teško prohodnim i zavejanim planinskim predelima.
Pošto mu se u zimskim uslovima put od Kotora uzbrdo, serpentinama, dobrano odužio, norveški pukovnik morao je da prenoći u Njegušima. Ujutro, kad se probudio, navodno je čuo viku spolja – seljani, koji nikada pre nisu skijali, prosto su „pozajmili“ njegovu opremu i koristili je kako su znali i umeli, veselo se bacakajući po snegu… Behu to prvi crnogorski skijaši u istoriji!
Ako je Monteliusa ta priča inicijalno zaintrigirala, kratak boravak u selu, susreti sa ljudima, slušanje guslara u Njegoševoj rodnoj kući, pešačenja po okolnim brdima, crtanje kuća i krajolika, dodatno su ga „zamađijali“; toliko da po povratku u Geteborg upisuje kurs „srpskohrvatskog“, čita Đilasovu „Besudnu zemlju“ (i druga štiva), i maštari da za svoj groš ponovo dođe u Jugoslaviju, ali pre svega u Njeguše, pa da tu provede duže vreme… i da crta.
Šveđanin po drugi put među Crnogorcima
Za taj poduhvat kockice će mu se složiti 1976. godine, kada je bio u svojoj pedesettrećoj godini. U selo koje još uvek bilo pokriveno velikim snegom stigao je u aprilu i svoj zeleni šator razapeo je na obodu dvorišta škole. To je, reći će, bio jedini zgodan prostor u selu gde je mogao da iskoristi „pravo javnog pristupa“ (i bude koliko-toliko zaštićen od eventualne posete „životinjskog sveta“).
Iako je njegov najjači poriv bio da crta i fotografiše, Montelius je u notes beležio kratke minimalističke crtice „dnevničkog tipa“ – o susretima s meštanima, unutrašnjosti kuća, seoskom „disku“, svadbi, proslavljanju Đurđevdana, guslanju u lokalnoj kafani, ali i o svom privođenju zbog spavanja tamo „gde niko normalan to ne radi“…
Ono što njegove zapise čini jedinstvenim u nepreglednom korpusu putopisne i pseudoputopisne građe o ovim prostorima jeste što je zaista bio vođen iskrenom fascinacijom i ličnom radoznalošću, a nije došao sa nekakvom unapred zadatom i zacrtanom agendom – medijskom, političkom ili sličnom.
Njegove beleške su jednostavne i nepretenciozne, a njihova intonacija je veoma lična i „interna“; niti nekome podilazi, niti hrani svoja ili tuđa predubeđenja i predrasude. Naprosto, piše o onome što vidi, čuje, doživljava i čemu svedoči. Prirodno, njegova optika je skandinavska, što u ovom konkretnom slučaju viđenom i napisanom daje neku vrstu „rojandersonovske“ atmosfere i „pomerenosti“. A napisano na neposredan i posredan način štošta otkriva o jugoslovenskim i crnogorskom prilikama i realnostima tog vremena.
Beleške Olea Monteliusa
„Sada sam na Njegušima, visoko u maloj dolini. Postavio sam šator u školskom dvorištu. Seoski dečaci vežbali su nošenje mog teškog ruksaka napred-nazad u snežnom nanosu. Ovamo retko zalaze turisti. Ruksak i moj zeleni šator senzacija su dana. U oronuloj školi nalazi se prostorija u kojoj učitelj drži časove. (…)
Već sam se sprijateljio sa nekoliko školaraca. Igrao sam sa njima fudbal, i sad me nutkaju pomorandžama, cigaretama i slatkišima. Pokušavamo da se sporazumemo na nemačkom, engleskom i gestikulacijom. Kad nešto kažem na srpskohrvatskom, ispravljaju me i valjaju se od smeha. U Dubrovniku su pokušali da me naplaše divljim, grubim Crnogorcima, ali ovi prijateljski „divljaci“ govore tiše i lepše od Dubrovčana.
…Otoplilo je. Ovde gore vreme se začas promeni. Ponekad magla dolazi gusta kao mleko. Onda moraš da ostaneš gde si. Ne vidiš više od metra ispred sebe. Posle pola sata može opet da bude vedro i sunčano. (…)
Jutros mi je u selu prišla jedna starica i ponudila čašu rakije, koju mi je pružila preko kamenog zida. Ništa nije rekla, samo se ljubazno nasmešila. Otprilike sat vremena kasnije, druga od ovih malih crnih starica ponudila mi je jaku, vruću kafu dok sam stajao i crtao uz niski zid oko njenog dvorišta. Sve kuće su od kamena, male i sa slamnatim ili škriljastim krovovima, a često bez dimnjaka. Dim se diže kroz krovove, a u mnogim pomoćnim zgradama suše se redovi pršute.
Ljudi su stidljivi, ali vrlo prijateljski raspoloženi. Možda žele da pokažu saosećanje prema ludom strancu koji šeta okolo crtajući njihove jednostavne, ponekad oronule kuće. Rano jutros stara Mare došla je s ogromnim snopom na leđima. Kad me je ugledala, zatražila je cigaretu, opipala moj topli islandski džemper i rekla da ima išijas.
Danas sam pokušao da se popnem na planinu u blizini sela. Nije baš visoka, ali na vrhu je bio sneg. U ruksaku sam poneo topli džemper, flašu vode, duvan, malo kozjeg sira i hleba i fotoaparat. Naravno, izlet nije ispao onako kako sam zamišljao. Porodica iz kuće pored puta imala je gozbu sa pečenom jagnjetinom. Razdragano su mi mahnuli da dođem i da im se pridružim. Nisam mogao da odbijem. Gostoprimstvo u selu me čini bespomoćnim. Verovatno ću ostati još nekoliko nedelja i crtati.
Jednog jutra u šatoru se pojavio mladić i objasnio da malo govori engleski. Predstavio se s turobnim osmehom: „Zovem se Niko, nisam u partiji… i nezaposlen sam.“ Uveče me je pozvao u seoski „disko“ u oronuloj školi. Na velikom, škripavom gramofonu puštali su „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“. Zvučalo je fantastično u ovom okruženju sa portretima Tita, Petra Petrovića Njegoša, Marksa i Lenjina na zidovima.
Pre nekoliko dana u Njegušima bilo je venčanje. Igralo se na otvorenom prostoru ispred kafane. Svima je ponuđeno crno vino. Najstarija starica u selu dala je mladoj pomorandžu… a mladoženja je od svog budućeg tasta dobio 12 svinja.
Dana 23. aprila u kućama se slavio Đurđevdan – s upaljenom svećom u okruglom komadu sveže pečene pogače. Napolju na klupi pored pošte, trojica seoskih staraca pila su pivo. Udarili su čep boce o rub klupe i prolili malo piva po tlu prije nego što su bocu prineli ustima. Čovek se pita kom su svecu prinosili darove!
Odlazak u policiju
Dan pošto sam razgovarao sa tipom po imenu Ljuba, koji mi je objasnio da radi kao obezbeđenje u mauzoleju, iznad škole se pojavio helikopter i kružio okolo na maloj visini. Nekoliko sati kasnije u školsko dvorište je ušao auto sa dva stroga policajca. Jedan od njih, koji je govorio engleski, objasnio je da moram da pođem s njim. Dok su me vozili iz sela, uključili su sirene.
Kad sam pitao policajce zašto su me pokupili, nisam dobio odgovor. Ali osim buke koju su napravili dok smo napuštali Njeguše, ova dva tiha policajca bila su pristojna i gotovo prijateljski nastrojena. Kad u jednom trenutku, na pola puta u planinama, nisam mogao da se suzdržim a da ne izustim kako je prelep pogled, zaustavili su se na nekoliko minuta da bismo mogli da izađemo i divimo se crnim planinama koje se prostiru ispod nas.
U Cetinju su me uveli u veliku policijsku stanicu, da bismo se zatim stepenicama popeli do sobe za ispitivanje u kojoj su policajci sedeli i pušili. Nekoliko sati su me ispitivali, prvo uz pomoć nemačkog prevodioca, a zatim s jednim koji je govorio engleski. Hteli su da znaju sve o meni. Zašto sam došao u Crnu Goru, zašto sam kampovao, a ne odseo u hotelu kao normalni ljudi, da li sam oženjen i zašto žena nije sa mnom. Da li imam decu, kako mi se zove otac i šta sam preko dana jeo u Njegušima.
Objasnio sam na srpskohrvatskom: Volim Crnu Goru! Tada se ispitivač nasmejao i ponudio mi cigaretu. Kad sam objasnio da jedem šunku i kozji sir i pijem rujno vino, nasmejali su se i ponudili mi još cigareta. Možda je policija shvatila da sam bezopasan. Međutim, hteli su da ostanem do sledećeg dana.
Pošto da sam odbio da budem u ćeliji koju su mi ponudili, uveče su me odveli u hotel gde su mi dali sobu za nešto više od sto dinara. Dolazak u hotel, gde sam nekoliko godina ranije odseo, sada između dvojice uniformisanih policajaca, nije bio posebno smešan. Dobio sam sobu 127. Recepcionar je izgledao kao da mu nije ništa neobično.
Obećao sam da ću se sledećeg jutra pojaviti u policijskoj stanici i očigledno su mi verovali. Međutim, dali su mi do znanja da ne bi bilo prikladno da napuštam hotel, pa sam iz restorana naručio hranu i flašu crnog vina. Na trenutak sam pomislio da konobar koji je došao s mojom porudžbinom izgleda pomalo uplašeno. Možda mi je samo mašta divljala. Uostalom, niko me tokom dana nije tretirao kao kriminalca.
Strahovi i sumnje
Soba je bila sumorna, uska, sa žutim prljavim zidovima, ali sa visokim plafonom. Jedina rasveta bila je sijalica koja je na užetu visila sa plafona. Visok prozor s oknima koja verovatno nisu prana mesecima i smeđa zavesa. Krevet i prekrivač bili su iste prljavosmeđe boje. Čaršavi su, međutim, bili čisti.
Svoju gozbu postavio sam na stočić. Jedina čaša bila je u WS-u, čaša za četkice za zube. Odlučio sam da svoje crnogorsko crno vino pijem pravo iz flaše. Nisam dobio pribor za jelo, ali dimljena šunka, kozji sir, hleb, luk i masline mogu da se jedu bez noža i viljuške.
Zašto mi policija nije oduzela fotoaparat i rolne filma? Nisu čak ni tražili da pogledaju u moju torbu. Možda će sutra? Da li sam stvarno imao bilo kakve tajne za skrivanje? Nisam nacrtao vojne bunkere pored kojih sam prošao negde u planinama. Da li je postojalo nešto za šta bih mogao da budem optužen? Niko nije tražio da vidi moje crteže. Zašto je recepcionar odmah skinuo ključ sobe 127 kad je ugledao policiju? Da li je to bila soba u koju su uvek smeštani osumnjičeni? Možda sam samo umišljao gluposti.
Moj dnevnik? Moje beleške o Milovanu Đilasu? Divio sam mu se zbog knjige o Crnoj Gori koju je napisao 1958. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Bio je jedan od Titovih najbližih saradnika, ali je bio izopšten pošto je kritikovao partiju. Na fotografijama iz partizanskog doba, njegov lik je čak bio retuširan.
Prepisao sam neke odlomke iz njegovog romana. Verovatno je bilo opasno znati išta o njemu. Njegovo ime se pojavljivalo na nekoliko mesta u mom dnevniku. Čak i da policija nije razumela moj švedski, prepoznali bi ime.
Dok sam kidao stranice dnevnika da ih bacim u WS, setio sam se da sam ranije otkrio da tuš ne radi. Da li je tamo bila postavljena kamera, jesu li u zidovima bili mikrofoni? Odlučio sam da pokušam da spavam. Do osam sati sledećeg dana trebalo je da budem nazad u policijskoj stanici. Nisam hteo da reskiram da dolaze da bi me pokupili.
Recepcionar mi je (ujutru) poželeo prijatan dan. Ne znam koliko je bio upućen u moje probleme. Pošto sam se popeo stepenicama do sobe za ispitivanje, rečeno mi je da će se ovaj put ispitivanje održati u prizemlju s engleskim prevodiocem i sekretaricom. U hodniku, na putu dole, naišao sam na čoveka koji je čistio. Lice mu je bilo u modricama, a ruke koje su držale metlu bile su blede i krvave. Jesu li ga izveli iz ćelije i stavili tamo da me uplaše?
Ispitivač je bio isti, ali soba je izgledala kao mala sudnica. Uglavnom, prošli su kroz sve što je već rečeno, ali sada su me pitali i kolika mi je plata od rada u pozorištu. Kad sam rekao, moj ispitivač je izgledao zadovoljno. Shvatio sam da žele da utvrde koliku kaznu treba da platim. Preko prevodioca sam objasnio da iako je plata visoka, država od nje odbija mnogo na ime poreza. Njegov oduševljeni osmeh postao je prijateljski kad je konačno pečatirao zapisnik o ispitivanju.
Određena mi je kazna od 70 novih dinara, oko 28 kruna, posle čega sam pušten uz ozbiljno upozorenje da policiji javljam kako se krećem po Crnoj Gori. Dobio sam otkucanu kopiju s celim ispitivanjem i mojom „presudom“. Veličanstven dokument.
Ispred policijske stanice sreo sam starešinu Njeguša. Ljubazno me je pozdravio i rekao nešto o tome kako je srećan što sam pušten. Objasnio sam mu da su moji dokumenti u redu. Naravno, nadao sam se da će to da ispriča u selu.
Ponovo u Njegušima
Stara Mare dobila je moj islandski džemper i sprijateljio sam se s njom. U mnogim hladnim jutrima pio sam jaku crnu kafu u njenoj kuhinji kad bih navratio prilikom odlaska u selo da crtam.
Mnogo toga ovde me podseća na Brojgelove slike. Kao i mnogi u selu, Mare je imala bunar u kuhinji. U oštrim zimskim danima nije morala da izlazi po vodu. S niskog, okrečenog stropa visile su velike dimljene šunke, neke zelene od plesni.
Pod je bio popločan. Uz čađavi kamin, nekoliko grubih drvenih klupa za sedenje. U jednom uglu, nekoliko velikih vreća za koje mislim da su sadržavale žito ili brašno. Na uskoj polici pored peći stajao je dugi red tamnih flaša različitih veličina. Pitao sam se kakve napitke ima u njima, ali se nisam usudio da pitam.
Neki zidovi bili su od kamena, drugi od grubih dasaka. (…) U kuhinji je bilo okrečeno, ali vlaga je napravila tamne pruge na belom. Na nekoliko mesta mišje rupe bile su zapečaćene starim krpama. Jedan mali četvrtasti prozor pružao je sobi prigušeno svetlo. Kroz prozor je mogao da se vidi krajolik napolju. Crne planine Crne Gore poput slike na belom zidu od opeke.
Razumeli smo se prilično dobro, znakovima i gestovima, i s mojim lošim srpskohrvatskim. Kad nisam znao kako se nešto zove, brzo bih to nacrtao u svom bloku za crtanje. Onda bi mi se od srca nasmejala i pričala o tome kako to reći. Bila je impresionirana što znam da crtam, ali verovatno je mislila da sam beznadežno glup što ne znam kako se stvari zovu.
Nosila je taj topli džemper tokom dana kada je bila u planinama i skupljala drva za ogrev. Ponekad bih je sreo s velikim svežnjevima na leđima. Tada je ličila na veštice iz mog detinjstva. Bila je tamnoputa sa sedim pramenovima kose i lepa sa sivozelenim očima, poput vučice. Uz kameni zid oko njenog malog imanja ležali su svežnjevi sa onim što je ubrala u planinama.
Ponekad sam je viđao kako sa svojom kozom na dugom užetu hoda rubovima jarka, gde je bilo malo trave. Verovatno nije imala svoje sopstvene zemlje osim tog imanja s oronulom kamenom kućom. Na kuhinjskom zidu imala je sliku Device Marije, a ispod nje policu na kojoj je često stajala sveća.
Onog dana kada sam se vratio u selo pošto me je policija odvela na ispitivanje zbog ilegalnog kampovanja, a njoj je rečeno da cela stvar nije bila tako ozbiljna kao što se najpre činilo i da sam kažnjen samo s nekoliko dinara – tog dana je stavila čašu crnog vina na policu za svoju Devicu Mariju.
Odlazak
Jedne večeri postalo je prilično živo. U kafani su pričali o mojoj poseti Cetinju i popilo se puno vina. Odjednom je mladić ustao i počeo da peva. Ljuba, mladić za kog sam pretpostavio da me prijavio policiji. Monotonim i melanholičnim glasom koji su koristili guslari improvizovao je pesmu o strancu sa šatorom.
Bio sam polaskan, ali istovremeno i malo uplašen jer, naravno, nisam razumeo sve šta je pevao. Ljudi su mu pljeskali rukama, a ja sam shvatio da je navikao da nastupa. Verovatno je pevao za retke turiste koji su se usuđivali da se popnu na planinu do groba Petra Petrovića Njegoša. Izgledao je srećno i prijateljski kad sam mu ponudio vino kao znak zahvalnosti za pesmu. Međutim, danima sam imao neprijatan osećaj da je policija sad upućena u sve što sam radio.
Nekoliko dana kasnije, helikopter je ponovo preleteo selo. Ljuba me nekoliko puta pitao koliko ću ostati, a kad sam pokušao da telefoniram, iz telegrafske stanice (centrale) mi je rečeno kako nije moguće stupiti u kontakt s Dubrovnikom. Uprkos svoj toj ljubaznosti, bio sam na oprezu.
Jedne večeri u kafani, seljanin koga ranije nisam video postao je vrlo agresivan i tvrdio da su Šveđani krivi što je 1971. u Stokholmu ubijen ambasador, Crnogorac Vladimir Rolović. Domaćica kafane upozorila me da se ne upuštam ni u šta s tim čovekom. Šapnula mi je da je alkoholičar i da postaje opasan kad popije.“
***
Ostavivši prijatelje u selu „sa određenom tugom“, kako je napisao, Montelius je iz Njeguša otišao dalje krajem maja; do Cetinja i dalje do Titograda putovao je kamionom, da bi tu „na pravoj autobuskoj stanici“ uhvatio autobus prema obali.
Iako je posle obišao i neka mesta na „rivijeri“, gde je okruženje bilo mnogo mekše i sofisticiranije nego podno Lovćena, reklo bi se da mu se ništa drugo nije tako urezalo u pamćenje kao „pravo svih ljudi“ koje je iskoristio u Njegušima.
Izvor: RTS OKO
