Пише: Биљана Србљановић
То је серија о распаду Југославије у којој Југославије ни нема, па није било шта да се распадне, осим „само“ распаднутих породица датих кроз распадање живих људи. У њој ништа није помпезно, нема очигледних „великих наратива“, гломазних епских реченица са узвичницима који се патетично намећу, напротив: све је дато кроз обрисе, кроз мале животе, кроз наизглед небитне детаље, „лицне и кучине“, којима се гледалац неприметно освоји, разоружа и предаје свету ове серије.
Серија „Тврђава“ режисера Саше Хајдуковића, играни програм националне телевизије који говори о распаду Југославије фоализацијом становника Книнске крајине, базирана је на сценарију Горана Старчевића, једног од најзанимљивијих студената Катедре драматургије ФДУ-а, и Мирка Стојковића, једног од најзначајнијих професора исте катедре, којој и сама припадам. Да није тако, признаћу, а након искуства гледања тематски сродних играних прогама РТС-а и осталих институционалних продукција, готово по правилу наметаних као званичних наратива о траумама прошлости ратова Југославије, не знам да ли бих журила да гледам.
Ова серија високог уметничког квалитета, на први поглед у раскораку са мојим идеолошким и политичким уверењима о, за мене, опсесивним темама и на други остаје то исто, и ту се ништа не мења, али је истовремено позив на достојанствен разговор достојног саговорника који има и шта, а пре свега како да каже.
Већ од почетка, на до сада погледане готово половине серије, јасно је да је „Тврђава“ уметнички заокружена, нијансирана и деликатна приповест о људима у доба страдања и рата, а да рата у њој готово да нема. Ово је серија о судбини државе и нације, а да је национални наратив готово невидљив и постаје јасан тек накнадно, када буде касно.
То је и серија о распаду Југославије у којој Југославије ни нема, па није било шта да се распадне, осим „само“ распаднутих породица датих кроз распадање живих људи. У њој ништа није помпезно, нема очигледних „великих наратива“, гломазних епских реченица са узвичницима који се патетично намећу, напротив: све је дато кроз обрисе, кроз мале животе, кроз наизглед небитне детаље, лицне и кучине, којима се гледалац неприметно освоји, разоружа и предаје свету ове серије.
„Тврђава“, трејлер за ТВ. серију
То је резултат пре свега једног свеобухватног драматуршког поступка који Мирко Стојковић, као креатор, односно шоуранер серије, неприметно, уметнички сливено, спроводи кроз сваки њен аспект. Тај поступак је заснован на семиналном есеју Менија Фарбера „Уметност белих слонова против уметности термита“ који је, као начин писања односно читања филма, баш као и ја, учио на студијама драматургије код професора Пајкића, и који настављамо да, на тој катедри, предајемо и данас.
Уметност белих слонова и уметност термита
Врло укратко, ради се о иступању из поретка вредновања упадљивих, очигледних, „великих“ уметничких дела, као врхунске уметности која жели нешто велико да каже, тако што то онда наметљиво и говори, елеганцијом и ефикасношћу слона који нас бело гледа, у односу на традиционално мање уважавану популарну уметност „термита“, која се не труди и не каже ништа, или се барем прави да је тако.
Тај скривени, фини рад термита, у народу познатих као бели мрави, који копају невидљиве тунеле у темељима наших уверења, нашег погледа и на уметност и на свет, у тихим, скривеним, а разарајуће ефикасним поступцима којих постанемо свесни тек када су они стигли до свог циља, темељ је овакве уметности. Ти тунели под темељима, контраинтуитивно, заправо стварају значење текста, они улазе у структуру и приче и приповедања, радећи тако да у ствари ни не знаш – шта то би?
Бели слонови против термита су партизански или савремени српски ратни филмови против вестерна, на пример. Први су наметљиви и безвредни, други су потцењени и зато перфектни.
Ово је заиста веома рудиментирани поглед на поменути поступак, сведен на само једну димензију, али, за потребе овог текста, и најважнију: једна целокупност, целовитост креираног дела, у ком сваки детаљ на сваком нивоу уметничког стварања – од изговорених и неизговорених речи, подтекста, глумачких радњи, сценског апарата и музичке композиције, до сваког поступка, сваког шава сваког костима, сваке ноте одсвиране овако или онако, па више пута у дисторзији, сваки поглед, метак, пољубац, рана сваког лика, ради у сврху истог.
Тунели у темељима
До сада, у првих пет епизода, свака угрубо прати збивања хронолошки у по једној години прве половине деведесетих, у предвечерје али и у току рата у Хрватској, а затим и у Босни, у којима Србија „није учествовала“. На уласку у серију, начињу заједнички живот двоје тинејџера из Книна, осенчени проклетством шекспировског пара из завађених „породица“, само што су породице овде њихови народи којима најпре као да случајно припадају.
И више од тога, Дарија Хрватица и Лука Србин, заправо су рођењем Југословени, а да ни то упадљиво нису – и ту започиње креаторов рад термита који ће се успоставити ефикасан као кад југословенски идентитет који, у овом делу, пождере самог себе.
Стојковићева теза (у потпуности супротна са мојим односом према бившој земљи) неприметно почиње да се гради, у „Тврђави“ зло не долази из баналне бинарне опозиције две национално зараћене стране – Срби против Хрвата и обрнуто, већ из извора свега што је југословенско: Југословенске народне армије, Југословенске левице, југословенске милиције, југословенске УДБЕ и њених деривата, распалог возила Југо, југословенске комунистичке партије, али и позно-југословенских реформских снага, изједначени са свим осталим политичарима, преговарачима лажних или искрених напора у покушају очувања до покушаја оживљавања мртве Југославије.
Серија која је била потребна свима: Прича о рату, љубави и искупљењу, од „Копре Недри“ до „Тврђаве“
Тунели у темељима светости југословенства, којој сам и сама склона, копају се тако ефикасно и дискретно, кратким потезима постављеним репрезентима те идеје: неспособност ЈНА, на пример, симболише једна мала оперетска кукавица која добија чин генерала за неучествовање у ратним операцијама, који, уместо ремена пушке, преко груди носи торбицу са којом ће и погинути и ми се готово саосећамо са тим; нарастајући раздор фамилија и пукотине по националним линијама видимо, на пример, по томе ко се како љуби, два или три пута у образ, у чему на почетку нема разлике, а постајемо је свесни тек кад се она ликовима усади тако темељно, да постаје рефлекс као што је дисање.
Неизречене истине
Историјски догађаји, војне операције и политичке манипулације дате су систематски у позадини, у какофонији гласова са неких телевизора и неких радио пријемника, који постану перманентна звучна кулиса, гласна и непрекидна, која је толико присутна да смета да чујемо шта ликови један другом имају да кажу. С друге стране, најбитније је често неизречено, или изговорено шапатом, као вест о трудноћи Дарије коју саопштава Луки, на пример.
Истине су и буквално отпеване, често у двоструком модусу – најпре као изворни поп текст (хитови епохе који се интрадијегетски изводе) а који затим, у дисторзији звука доносе сабласну поруку које до тада нисмо били свесни, као на пример песма Идола „Док добује киша у ритму там тама“, која у првом наврату бива романтични украс једне лепе ноћи, да би, у следећој итерацији у деформисаном звуку пратила прву ратну операцију Луке, док сабласно одјекује ода ратним добошима (там таму) уз речи да „љубави нашој не видим крај да ће доћ“, а тај крај ми почињемо да видимо.
И касније, неприхваћеност „Срба у Србији“, однос према избеглицама и вољно или невољно „расељених лица“ у самом Београду никада се директно не каже, али се непрестана фрустрација неправдом до неурозе изражава једноставним и стварним разменама погрешних речи: Лука у Београду тражи „штеку“ а не „бокс“ цигара и продавачица га не разуме, јер се ни не труди, на пример.
Све у „Тврђави“ је овакво, примера је несагледиво много, заједно чине ткање серије у сваком њеном аспекту, које се затим формулише у јасном ставу о распаду Југославије, за који аутор мисли да је заслужен, у сваком случају није вредела распада макар само једне породице, које су овде праве жртве.
Те породице нису манихејски супротстављене по националној линији, оне се разарају и изнутра, зло УДБЕ је дато подметањем „љубавнице“ усамљеном момку, или претњом лажног новинара у редакцији југословенске „Борбе“ који претњама Даријином оцу удара на „свога“. Пропаганда РТС-а критикована са самог РТС-а овом серијом, поглед ка себи и тражење кривца у себи пре него у другоме, нешто је што издваја ову серију од већине досадашњих програмских наратива ове врсте.
Нетфликсов „Проблем три тела“ се претвара у проблем од пола милијарде долара
У тим неприметним интервалима приче „Тврђаве“, између љубави и злочина, преговора и злочина, односно злочина преговора, креће се и гради ова серија, за коју не знам где ће отићи и да ли ћу се политички сложити са тиме, али знам барем једно – овако нешто је национална телевизија одавно већ морала да направи и прикаже, да просто има.
Настављам да гледам са нестрпљењем.
Извор: РТС ОКО
