Пише: Џо Лорија
Превод: Журнал
У свом знаменитом говору на Америчком универзитету у Вашингтону, прије шездесет двије године, у којем је – на згражавање многих – тражио мир са Совјетском Русијом и окончање Хладног рата, предсједник Џон Ф. Кенеди је рекао:
„Прије свега, бранећи сопствене виталне интересе, нуклеарне силе морају избјегавати оне сукобе који противника доводе у положај да бира између понижавајућег повлачења и нуклеарног рата. Прихватити такав курс у добу нуклеарног оружја било би доказ само потпуног банкрота наше политике – или колективне жудње за смрћу цијелог свијета.“
Двадесет осам година касније, администрација Била Клинтона, као и све касније америчке администрације – кулминирајући можда у овој најнеодговорнијој – доказале су банкрот америчке политике чинећи управо супротно од онога што је Кенеди савјетовао: показујући ријешеност да понизе и малтретирају нуклеарно наоружану Русију.
Најстрашнији тренутак – онакав каквог су се генерације плашиле – наступио је 26. новембра 2024. године, када су Сједињене Државе испровоцирале Русију америчким и британским ракетним ударима по руској територији, испаљеним са територије треће земље, уз учешће америчког и британског особља, игноришући потпуно јасно упозорење Москве да то може довести до нуклеарног сукоба.
Тиме што су директно гађале територију Русије ракетама ATACMS и Storm Shadow, Сједињене Државе и Уједињено Краљевство – земље које Русија није напала – ставиле су Москву пред „избор између понижавајућег повлачења и нуклеарног рата“.
Почетак на самом крају Хладног рата
Понижавање Русије почело је већ са крајем Хладног рата чијем се окончању Кенеди надао, али не под условима које је он замишљао. Иако је Џорџ Х. В. Буш обећавао да неће бити тријумфализма, он је процвјетао чим је Бил Клинтон дошао на власт.
Деведесетих година, Волстрит и амерички корпоративни пљачкаши сјурили су се у бивши Совјетски Савез, бацили око на његова огромна природна богатства, „оголили“ некадашња друштвена предузећа, обогатили себе, подигли класу олигарха и гурнули у биједу руско, украјинско и остало постсовјетско становништво.
Понижење се још појачало одлуком да се НАТО деведесетих шири на исток, упркос обећању датом посљедњем совјетском лидеру Михаилу Горбачову у замјену за уједињење Њемачке.
Чак је и амерички човјек у Кремљу, Борис Јељцин, исказивао противљење ширењу НАТО-а, док га је сенатор Џо Бајден подржавао, иако је врло добро знао да ће то неминовно изазвати руско непријатељство.
Након осам година доминације САД и Волстрита, Владимир Путин постао је предсједник Русије на саму новогодишњу ноћ 1999. године. Тражио је пријатељство са Западом. Али га је Бил Клинтон понизио већ 2000. године, када је, у року од неколико сати, одбио Путинов захтјев да Русија уђе у НАТО.
Русија је, по окончању Хладног рата, тражила да буде прихваћена у остатак свијета, али су нас САД „превариле“, рекао је Путин. Нису могле да поднесу заиста независну Русију у тренутку када се на том простору могло – и још увијек може – зарадити огромно богатство.
Путин је онда затворио врата западним уљезима како би обновио руски суверенитет и достојанство, што је неизбјежно изазвало бијес Вашингтона и Волстрита. Тај процес се није одиграо у формално независној Украјини, која је до данас остала подвргнута западној доминацији.
Десетог фебруара 2007. године, огорчени Путин одржао је говор на Минхенској безбједносној конференцији, у којем је осудио агресивни амерички унилатерализам, рекавши:
„Једна држава, и то, наравно, прије свега Сједињене Државе, прешла је своје националне границе на сваки могући начин. То је видљиво у економској, политичкој, културној и образовној политици коју намеће другим народима. Па, коме се то свиђа? Ко је због тога срећан?“
Посебно се усредсредио на ширење НАТО-а на исток. Рекао је:
„Имамо право да питамо: против кога је усмјерено ово ширење НАТО-а? И шта се догодило са увјеравањима која су нам давали наши западни партнери послије распуштања Варшавског пакта? Гдје су те изјаве данас? Нико их се више и не сјећа. Али ја ћу се усудити да вас подсјетим шта је тада речено. Желио бих да цитирам говор генералног секретара НАТО-а господина Вернера у Бриселу 17. маја 1990. Он је тада рекао: ‘Чињеница да смо спремни да не распоредимо снаге НАТО-а изван њемачке територије даје Совјетском Савезу чврсте безбједносне гаранције.’ Гдје су те гаранције данас?“
Барнсова опомена
Путин је говор одржао три године након што су балтичке државе, бивше совјетске републике на граници с Русијом, ушле у западни савез, НАТО. Запад је понизио Путина и Русију игнорисањем њихових легитимних безбједносних интереса када је 2008. године, само годину након његовог говора, НАТО саопштио да ће Украјина и Грузија постати чланице. Четири друге бивше државе чланице Варшавског пакта придружиле су се Савезу 2009. године.
Вилијам Барнс, тада амбасадор САД у Русији, а касније директор ЦИА у Бајденовој администрацији, упозорио је у депеши Вашингтону, коју је објавио Викиликс:
„Министар иностраних послова Лавров и други високи званичници поновили су снажно противљење, нагласивши да ће Русија даље ширење на исток посматрати као потенцијалну војну пријетњу. Проширење НАТО-а, посебно на Украјину, остаје за Русију ‘емоционално и неуралгично’ питање, али иза снажног противљења чланству Украјине и Грузије стоје и хладни стратешки разлози. У Украјини то укључује страховања да би то питање могло да расцијепи земљу на два дијела, да доведе до насиља или чак, како неки тврде, до грађанског рата, што би натјерало Русију да одлучи да ли да интервенише.“
У новембру 2009. Запад је поново понизио Русију потпуно одбацивши њен приједлог за нови безбједносни аранжман у Европи. Москва је објавила нацрт приједлога нове архитектуре безбједности, за коју је Кремљ тврдио да треба да замијени застарјеле институције као што су НАТО и ОЕБС.
Године 2014, Сједињене Државе су гурнуле ствар до краја у Украјини организујући државни удар и тако распириле управо она страховања о којима је Барнс писао 2008. године: да би то „могло да расцијепи земљу на два дијела, да доведе до насиља или чак, како неки тврде, до грађанског рата, што би натјерало Русију да одлучи да ли да интервенише.“
Власт у Кијеву, коју су САД довеле на власт, напала је етничке Русе у отцијепљеном Донбасу, који је бранио своја демократска права од пуча. Услиједио је грађански рат, баш како је Барнс упозоравао. Русија је, заједно са Европом, сачинила формулу мира – Минске споразуме – којима је било предвиђено да аутономни Донбас остане унутар украјинске државе. Те споразуме је потврдио и Савјет безбједности УН.
Али споразуми су пропали. У децембру 2022. године, бивша њемачка канцеларка Ангела Меркел открила је и зашто: практично је признала да је Запад преварио Русију, оставивши јој утисак да је прихваћен мир, док је НАТО за то вријеме куповао вријеме да наоружа и обучи Украјину за рат против Русије. Било је то још једно отворено понижење Москве, која је, како би рекао Путин, била „одиграна“.
Сва ова историја сакривена је од западне јавности, која руско улажење у Украјину види као изолован, из чиста мира изведен чин.
Улазак у рат у Украјини
Прије него што је Русија интервенисала у Украјини, Москва је у децембру 2021. покушала још једном: упутила је САД и НАТО-у нацрте уговора у којима је изложила приједлог нове безбједносне архитектуре у Европи, према којем би се повукле напријед распоређене трупе и ракете из нових источнеевропских чланица НАТО-а. И овога пута Запад је с висине одбацио те приједлоге, упркос руском упозорењу да пријети рат.
У ноћи фебруара 2022. када је Путин објавио улазак Русије у украјински грађански рат, говорио је о томе како је Запад годинама понижавао Русију игноришући њене легитимне безбједносне бриге, укључујући и оне које се тичу етничких Руса у Донбасу. Као главни разлог за војну интервенцију навео је, из руске перспективе, егзистенцијалну пријетњу која долази од ширења НАТО-а.
После тридесет година америчког крајње неодговорног покровитељства, Русији је очито било доста. Путин је тада поручио свијету:
„Наше највеће бриге и стрепње тичу се оних темељних пријетњи које су безобзирни западни политичари стварали Русији упорно, грубо и без икаквог обзира, из године у годину. Мислим на ширење НАТО-а на исток, које своју војну инфраструктуру непрестано приближава руској граници.
Чињеница је да смо у посљедњих тридесет година стрпљиво покушавали да постигнемо договор са водећим државама НАТО-а о начелима равноправне и недјељиве безбједности у Европи. Као одговор на наше приједлоге, суочавали смо се, изнова и изнова, или с циничним обманама и лажима, или са покушајима притиска и уцјене, док је Сјеверноатлантски савез настављао да се шири упркос нашим протестима и забринутостима. Његова војна машина се креће и, како сам већ рекао, приближава се самом нашем рубу.
Зашто се то дешава? Откуд та дрска навика да нам се обраћају с висине своје наводне изузетности, непогрешивости и права на све? Како се може објаснити овај презрив и омаловажавајући однос према нашим интересима и нашим сасвим легитимним захтјевима?“
Путин је рекао да су Американци „одиграли“ Русију лажима о ширењу НАТО-а. Позвао се на
„ обећања да се НАТО неће ширити на исток ни за један једини инч. Да поновим: преварили су нас или, једноставније речено, одиграли су нас. Наравно, често се може чути да је политика прљав посао. Можда и јесте, али не би смјела бити оволико прљава, не у овој мјери. Овакво понашање варалица супротно је не само начелима међународних односа, него прије свега општеприхваћеним нормама морала и етике.“
Путин је рекао да је Русија дуго настојала да сарађује са Западом. „Они који теже глобалној доминацији јавно су прогласили Русију својим непријатељем. Учинили су то некажњено. И не грешите, за то није било никаквог разлога“, нагласио је.
Према његовим ријечима, распад Совјетског Савеза довео је до нове подјеле свијета и промјене међународног права и правила. Били су потребни нови договори, али уместо тога:
„… свједочили смо стању еуфорије, насталом из осјећаја апсолутне надмоћи, некаквом модерном апсолутистичком поретку, спојеном са ниским културним дометима и ароганцијом оних који су креирали и наметали одлуке које су служиле само њиховим интересима.“
Ко је сада понижен?
Послије скоро четири године великог рата у Украјини, сада Сједињене Државе и Европа стоје пред понижењем.
Русија је добила три рата која су јој наметнута: економски, информативни (осим на Западу) и рат на терену.
Прије него што је Џо Бајден „одшепао“ са власти, одлучио је да дозволи да САД нападају Русију са украјинске територије, како би се Украјини помогло да задржи довољно руске територије заузете у Курској области љета 2023. године и касније је користи као монету за поткусуривање у преговорима о обустави борби. Другим ријечима, Бајден је знао да је Украјина изгубила.
Али ово никада није био рат за одбрану Украјине. То је био рат за свргавање руског лидера, што је и сам Бајден признао, и за понижавање Русије назад у положај слуге из деведесетих – рат који и даље траје.
Трамп је други пут дошао на власт обећавајући да ће одмах окончати рат. Поново је успоставио директан контакт са Путином, који је Бајден био прекинуо, и сада га нападају већ и због тога што уопште слуша руску страну.
Трамп, ма колико на другим пољима правио скандале и прелазио сваку мјеру, ипак види реалност руске побједе на бојном пољу и покушава да је угради у мировни споразум. Али мора да савлада жесток отпор европских влада и неоконзервативаца у Вашингтону.
Мир за сва времена
У свом говору Кенеди је призивао свјетски мир. Питао је:
„Какав мир ја то имам на уму? Какав мир ми тражимо? Не Pax Americana наметнут свијету америчким оружјем. Не мир гробља, нити сигурност роба. Говорим о истинском миру, о миру који живот на земљи чини вриједним живљења, који омогућава људима и народима да расту, да се надају и граде бољи живот за своју дјецу – не само о миру за Американце, него о миру за све људе, и жене и мушкарце; не само о миру у нашем вијеку, него о миру за сва времена.“
Неоконзервативци и европски лидери уложили су превише свог поноса, угледа и новца својих грађана у покушај да „америчким оружјем“ наметну Pax Americana Русији. Они и даље желе да држе Москву пред истим оним избором: или понижавајуће повлачење, или ризик нуклеарног рата.
Питање је само: докле мисле да могу ићи у понижавању Русије овог пута?
Џо Лорија је главни уредник Consortium News и бивши дописник УН за Wall Street Journal, Boston Globe и друге листове, укључујући Montreal Gazette, лондонски Daily Mail и The Star из Јоханезбурга. Радио је као истраживачки новинар за лондонски Sunday Times, као финансијски репортер за Bloomberg News, а новинарску каријеру започео је као деветнаестогодишњи дописник New York Times-а. Аутор је двије књиге: A Political Odyssey (са сенатором Мајком Гравелом, с предговором Данијела Елсберга) и How I Lost By Hillary Clinton (с предговором Џулијана Асанжа).
Пише: Consortium News
