Пише: Срђа Трифковић
Сведоци смо почетка зрелог периода опадања Запада: либералног постхуманистичког тоталитаризма. Ипак, из Америке долази један позитиван тренд где млади мушкарци све више гравитирају ка традиционалним хришћанским праксама и православљу
Њујорк тајмс је 19. новембра известио да се међу Американцима у оквиру православног хришћанства дешава невиђена промена. Како наводи лист, широм земље је дошло до наглог пораста интересовања за православље, а то у највећој мери подстичу конзервативни младићи. У тексту се истиче да се „нешто мења у иначе тихом кутку хришћанства у Сједињеним Државама, који се поноси тиме што се током времена врло мало мењао.”
Свештенство широм земље пријављује „рекордан број присутних на богослужењима“. У извештају се наглашава да нови верници, које описују и као „енергичне нове присталице, посебно међу конзервативним младим мушкарцима“, бивају привучени захтевнијим обликом хришћанског живота, где се осети и ехо тема повезаних са мушкошћу (меносфером).
Овај образац доводи у питање дуго укорењено уверење да млађе генерације постају мање религиозне. Позивајући се на податке Пју истраживачког центра, Тајмс је навео да су више од 60 процената православних хришћана у Сједињеним Државама мушкарци (у поређењу са 46 процената код евангелиста). Осим тога, православне заједнице имају тенденцију да буду млађе, при чему је 24 процента одраслих верника млађе од тридесет година.
Ова енергија у Источноправославној цркви међу Американцима одражава шири тренд, како закључује текст, у којем млади мушкарци све више гравитирају ка традиционалнијим и структурисанијим хришћанским праксама.
Ово је одлична вест, и нимало изненађујуће, она узнемирава непријатеље. У перцепцији владајућих елита (пост)модерног Запада, народи обликовaни православним хришћанством припадају традицији која им је и страна и злокобна. Насупрот томе, многи западни хришћани све више у православљу виде морално и литургијски здрав бедем — и против западног света који је, по њиховом мишљењу, полудео у самодеструктивној „вок“ идеологији, и против прогресивистичких тенденција међу њиховим сопственим високим црквеним великодостојницима.
Отпор хришћана
Упркос наслеђу повремено затегнутих односа између „латинског Запада“ и „грчког Истока“, жив дијалог и узајамна помоћ хришћанских традиционалиста и те како су могући и пожељни. Мада, наравно, не у име неког млаког „екуменизма“. Појединачно, разбијени у засебне таборе, традиционалисти су беспомоћни у борби против „рака пост-постмодерније“.
Отпор снагама новог тоталитаризма носи високу цену, што видимо у прогону Американаца и Европљана који не желе да њихова деца буду индоктринирана LGBTQ идеологијом. Прогон и мучеништво нераскидиво су повезани са православним искуством, наравно најпре под муслиманским освајачима у средњем веку, а затим у 20. веку под комунизмом.
У овом веку, по свој прилици, доћи ће ред на западне хришћане да озбиљно искусе прогон. Како се либерално-постхумани терор погоршава са обе стране Атлантика, постаће неопходно да сви хришћани – без обзира на традицију или деноминацију – одреде шта је допустиво, а шта није у односу између цркве и државе… нарочито државе која спроводи зле политике и намеће зле праксе и уверења својим поданицима.
За верујуће хришћане свих деноминација и традиција неопходно је да, овде и сада, одбаце свако апсолутизовање државне власти. Требало би да сви имамо заједничко разумевање онога што је исправно и погрешно, које животне праксе воде ка животу или смрти, ропству или слободи, благостању или сиромаштву.
Институције и законе треба прихватати као императивне само утолико уколико теже да подрже добро и ограниче зло. Ако је правни отпор немогућ, као у случају онога што текст назива сатанском индоктринацијом деце – нарочито припремом тинејџерских дечака за хемијску кастрацију и хируршко сакаћење – онда се хришћанин мора окренути грађанској непослушности. Ако државна власт присиљава вернике да отпадну од Христа и Његове Цркве, да чине грешна и духовно штетна дела, Црква и верни имају и право и дужност да укину послушност држави. Ако и када почну прогони, хришћани морају наставити да отворено сведоче веру.
Текући морални колапс Запада је заиста шпенглеријански. После разорних европских грађанских ратова од 1914. до 1945, цветови зла су процветали 1960-их, деценије која се показала као инкубатор погрешних идеја и животних стилова. Дух цивилизацијског самоодрицања и деконструкције преузео је Запад, спајајући Мишела Фукоа и Франкфуртску школу, састављену искључиво од не-немачких избеглица из Немачке. То је произвело, а на крају и прославило, опсесивну потребу да се велича Други (нарочито ислам) и још морбиднију опсесију расом, родом и сексуалном оријентацијом, што је облик лудила који се тренутно метастазира са обе стране Атлантика.
Опадање Запада
Сведоци смо почетка зрелог периода опадања Запада: либералног постхуманистичког тоталитаризма. Систем производи огромну количину информација које се уносе у дуализовану псеудо-реалност у којој речи и концепти добијају нова значења (нпр. инклузија, толеранција и слично).
Реч и Свет су раздвојени. Емпиризам је потчињен строгом номинализму; искуствена стварност не сме да стане на пут развоју идеолошке визије која ствара сопствену стварност. Примаоци порука или се потчињавају манипулацији, или се проглашавају девијантним. Демократија је претворена у манипулативни процес заснован на унапред одређеном, идеолошки вреднованом исходу. Култура више није интегрисан систем знања, веровања и понашања. Уместо тога, постаје сувишна као механизам за одржавање друштвене динамике и интеграције. Постаје производ за конзумирање, а не искуство.
Култура смрти, утелотворена у култу девијантности, дала је горке плодове, али опоравак је још увек могућ, што показују примери Мађарске, Словачке и Пољске
Секуларизам који замењује хришћанство као темељ идентитета Запада, одбацио је појам европског друштвеног, географског и културног простора који би требало штитити од физичког и духовног продирања. Европа је сада на путу историјски невиђеног демографског и културног самопоништавања. Са јужне стране Медитерана, из Африке, из Азије, ствара се утисак да Запад иде низбрдо, утисак да је Европа богата вила са немоћним старим станарима, са сломљеном бравом и без ноћног чувара.
Издајничка елитна класа је узрок смртних слабости Запада, укључујући како примарни узрок губитак вере, али и низ секундарних, као што су отворене границе, мигрантска инвазија и култови „разноликости“ и „толеранције“. Ови узроци иду руку под руку са демонизацијом и криминализацијом сваког неслагања, са применом драконских закона против „говорa мржње“ и радикалним мерама надзора над неприкладнима: нпр. АфД у Немачкој. Покојни Сем Френсис је овог монструма прикладно назвао анархо-тиранијом.
Култура смрти, утелотворена у култу девијантности, дала је горке плодове, али опоравак је још увек могућ, што показују примери Мађарске, Словачке и Пољске. У супротном, до краја овог века више неће бити „Европљана“ као чланова нација које деле исти језик, културу, историју и претке и које настањују земље назване по њима. Истовремено, да би иронија била потпуна, пропадајућим нацијама Европе се говори, а потом се брутално приморавају да то прихвате, да је демографска промена благослов који обогаћује њихова иначе осушена друштва и чини их узбудљиво разноликим.
Лаж на којој почива постмодерни Запад јесте да Бога нема и да је стога све дозвољено; да човек може да се ослања на своју амбицију и разум да реши сва питања свог постојања, да пронађе ескатолошки кратак пут до краја историје, световни, по рецепту Џона Ленона: без неба, без пакла, свет без нација и без религије, у ком свако живи само за данас.
Хришћани свих традиција и деноминација морају да се окупе како би се супротставили сатанској визији либерално-демократске нирване, која почива на истим идеолошким премисама које су покретале раније тоталитарне, гностичке и материјалистичке пројекте, од Робеспјера, Лењина и Хитлера до Тита, Мао Цедунга и Пол Пота.
Постоји нада, јер постоји Бог.
Извор: Нови Стандард
