Piše: Đorđe Bajić
Hajduk u Beogradu stigao je u bioskope i, sada kada smo ga iskusili na velikom platnu, može se bez ikakvog ustezanja napisati da je pred nama jedan od najlepših i najkomunikativnijih domaćih filmova nastalih u poslednjih nekoliko decenija. Još od 2022. i Andrićevog Leta kada sam naučila da letim nismo imali priliku da gledamo ovako toplu, porodičnu priču snimljenu s merom, osećajem i dubokim poštovanjem prema književnom predlošku – ali i sa jasnim razumevanjem današnje publike. Reditelj Milan Todorović i njegova ekipa stvorili su film u kome je sve tačno, nežno, domaćinski promišljeno i iskreno. Utisak je jasan: ovo je film koji će voleti deca, roditelji, ali i svi oni koji pamte osamdesete – godine koje su u Hajduku s razlogom fetišizovane kao vreme toplije, “sporije” i u mnogo čemu humanije od onoga u kome danas živimo.
Pre svega, Hajduk u Beogradu je film namenjen široj publici, film koji može da vrati mlade u bioskope u doba kada se lakše okupljaju oko ekrana telefona nego ispred bioskopskog platna. Ključ svega je, naravno, istoimeni roman Gradimira Stojkovića iz 1985. godine – jedan od najvoljenijih naslova domaće omladinske književnosti. Njegova popularnost nikada nije oslabila: generacije su odrastale uz Hajduka, njegov humor, ranjivost i pogled na svet. Zato je ova Stojkovićeva knjiga bila idealna za ekranizaciju: to je univerzalna priča o odrastanju, uklapanju u novu sredinu, hrabrosti, prijateljstvu i prvom susretu s velikim, nepoznatim gradom.
U središtu filma je, kao i u romanu, Gligorije Pecikoza Hajduk – koga upečatljivo igra mladi Todor Jovanović, već primećen u Taksi bluzu i Herojima. Njegova gluma je nepretenciozna, prirodna i svedena, baš kako uloga i zahteva. Hajduk zahvaljujući Jovanoviću postaje autentični filmski junak: publika mu veruje i prati ga od prvog do poslednjeg kadra. Njegova selidba sa sela u Beograd, nova škola, početna usamljenost, nedoumice i nostalgija za zavičajem prikazani su precizno i ljudski, pa film bez napora stvara emotivni most sa gledaocem – kao što to čini i knjiga.
Pored Jovanovića, od mladih glumaca izdvajaju se Sofia Trifunović kao Vesna, prva Hajdukova ljubav, i Andrej Kostjukov kao Himalaja, budući Hajdukov najbolji prijatelj. Dobro su se pokazali i Martin Zoričić (kao Vlada Indijanac) i Pavle Nikolić (kao Đole), a iako ostala deca imaju manje prostora, celokupan ansambl deluje zrelo i sigurno. Vera Ćetković tumači Robertu – lik koji je u odnosu na roman doživeo izvesne promene koje su najproblematičniji deo inače vrlo vešto napisanog scenarija Milice Konstantinović Stanojević. Od odraslih glumaca naročito treba pohvaliti Anu Lečić kao razrednu, a zatim Slobodu Mićalović i Dragana Mićanović kao Hajdukove roditelje, te Srđana Timarova, Pavla Jerinića, Jadrana Malkoviča (kao odrasli Hajduk), Marka Janjića, Nikolu Koja – svi oni su precizno uklopljeni u ton filma, dok se nekoliko nastupa graniči s karikaturalnošću (Milena Predić, Jelica Sretenović, Peđa Bijelac, Danica Maksimović, Zinaida Dedakin), što se može pravdati očiglednom potrebom za komičnim efektom.
Iako rađen s ograničenim budžetom, film odiše posvećenošću. Direktor fotografije Dimitrije Joković daje kadrovima toplinu, boje i svetlo osamdesetih, dok scenografija Sanje Bulat precizno stvara prepoznatljiv ambijent osamdesetih. Kostimografija Jelene Đorđević pažljivo rekonstruiše estetiku epohe, a montaža Vladimira Markovića Lunija drži ritam priče živim i protočnim, bez praznog hoda. Reditelj i scenarista Milan Todorović, do sada najpoznatiji po hororima (Zona mrtvih, Mamula) i radu na domaćim i stranim serijama (Besa, Dug moru, Predstraža, Arka, Bibliotekari: Novo poglavlje), publici predstavlja svoj daleko najzreliji, najkompletniji film do sada – pun emocije i jasne vizije, uz obilje posveta osamdesetim, koje uključuju i mikropojavljivanja/pominjanja nekih od ključnih popkulturnih figura tog vremena – stvarnih i odglumljenih (Zoran Kiki Lesendrić, Neno Belan, Zoran Žika Živanović, Momčilo Bajagić Bajaga, Marina Perazić, Nataša Gajović…), sve to, naravno, upotunjeno odabirom odgovarajućih pesama iz tog perioda, te brojnih filmskih i stripovskih referenci.
Hajduk u Beogradu je film koji će se gledati više puta i koji, nadamo se, otvara put daljim ekranizacijama Stojkovićevog serijala od devet knjiga. Gradimir Stojković, koji je preminuo u februaru 2025, nije doživeo da vidi film na velikom platnu, ali da jeste – siguran sam da bi bio zadovoljan. Film hvata srž njegovog sveta i uspešno je prenosi novoj generaciji, dok starijoj publici vraća sećanja na neko nežnije, sporije i emotivnije vreme. Ako je cilj bio da se napravi komercijalni film za primer – dinamičan, pristupačan pripadnicima raznih generacija, a istovremeno emotivan i duboko ličan – onda je ta misija potpuno uspela. Film je za prvi vikend pogledalo oko 30.000 gledalaca, čime je nova režija Milana Todrovića postala prvi srpski kino hit u 2025. godini.
Izvor: Vreme
