Пише: Ђорђе Бајић
Хајдук у Београду стигао је у биоскопе и, сада када смо га искусили на великом платну, може се без икаквог устезања написати да је пред нама један од најлепших и најкомуникативнијих домаћих филмова насталих у последњих неколико деценија. Још од 2022. и Андрићевог Лета када сам научила да летим нисмо имали прилику да гледамо овако топлу, породичну причу снимљену с мером, осећајем и дубоким поштовањем према књижевном предлошку – али и са јасним разумевањем данашње публике. Редитељ Милан Тодоровић и његова екипа створили су филм у коме је све тачно, нежно, домаћински промишљено и искрено. Утисак је јасан: ово је филм који ће волети деца, родитељи, али и сви они који памте осамдесете – године које су у Хајдуку с разлогом фетишизоване као време топлије, “спорије” и у много чему хуманије од онога у коме данас живимо.
Пре свега, Хајдук у Београду је филм намењен широј публици, филм који може да врати младе у биоскопе у доба када се лакше окупљају око екрана телефона него испред биоскопског платна. Кључ свега је, наравно, истоимени роман Градимира Стојковића из 1985. године – један од највољенијих наслова домаће омладинске књижевности. Његова популарност никада није ослабила: генерације су одрастале уз Хајдука, његов хумор, рањивост и поглед на свет. Зато је ова Стојковићева књига била идеална за екранизацију: то је универзална прича о одрастању, уклапању у нову средину, храбрости, пријатељству и првом сусрету с великим, непознатим градом.
У средишту филма је, као и у роману, Глигорије Пецикоза Хајдук – кога упечатљиво игра млади Тодор Јовановић, већ примећен у Такси блузу и Херојима. Његова глума је непретенциозна, природна и сведена, баш како улога и захтева. Хајдук захваљујући Јовановићу постаје аутентични филмски јунак: публика му верује и прати га од првог до последњег кадра. Његова селидба са села у Београд, нова школа, почетна усамљеност, недоумице и носталгија за завичајем приказани су прецизно и људски, па филм без напора ствара емотивни мост са гледаоцем – као што то чини и књига.
Поред Јовановића, од младих глумаца издвајају се Софиа Трифуновић као Весна, прва Хајдукова љубав, и Андреј Костјуков као Хималаја, будући Хајдуков најбољи пријатељ. Добро су се показали и Мартин Зоричић (као Влада Индијанац) и Павле Николић (као Ђоле), а иако остала деца имају мање простора, целокупан ансамбл делује зрело и сигурно. Вера Ћетковић тумачи Роберту – лик који је у односу на роман доживео извесне промене које су најпроблематичнији део иначе врло вешто написаног сценарија Милице Константиновић Станојевић. Од одраслих глумаца нарочито треба похвалити Ану Лечић као разредну, а затим Слободу Мићаловић и Драгана Мићановић као Хајдукове родитеље, те Срђана Тимарова, Павла Јеринића, Јадрана Малковича (као одрасли Хајдук), Марка Јањића, Николу Која – сви они су прецизно уклопљени у тон филма, док се неколико наступа граничи с карикатуралношћу (Милена Предић, Јелица Сретеновић, Пеђа Бијелац, Даница Максимовић, Зинаида Дедакин), што се може правдати очигледном потребом за комичним ефектом.
Иако рађен с ограниченим буџетом, филм одише посвећеношћу. Директор фотографије Димитрије Јоковић даје кадровима топлину, боје и светло осамдесетих, док сценографија Сање Булат прецизно ствара препознатљив амбијент осамдесетих. Костимографија Јелене Ђорђевић пажљиво реконструише естетику епохе, а монтажа Владимира Марковића Лунија држи ритам приче живим и проточним, без празног хода. Редитељ и сценариста Милан Тодоровић, до сада најпознатији по хорорима (Зона мртвих, Мамула) и раду на домаћим и страним серијама (Беса, Дуг мору, Предстража, Арка, Библиотекари: Ново поглавље), публици представља свој далеко најзрелији, најкомплетнији филм до сада – пун емоције и јасне визије, уз обиље посвета осамдесетим, које укључују и микропојављивања/помињања неких од кључних попкултурних фигура тог времена – стварних и одглумљених (Зоран Кики Лесендрић, Нено Белан, Зоран Жика Живановић, Момчило Бајагић Бајага, Марина Перазић, Наташа Гајовић…), све то, наравно, употуњено одабиром одговарајућих песама из тог периода, те бројних филмских и стриповских референци.
Хајдук у Београду је филм који ће се гледати више пута и који, надамо се, отвара пут даљим екранизацијама Стојковићевог серијала од девет књига. Градимир Стојковић, који је преминуо у фебруару 2025, није доживео да види филм на великом платну, али да јесте – сигуран сам да би био задовољан. Филм хвата срж његовог света и успешно је преноси новој генерацији, док старијој публици враћа сећања на неко нежније, спорије и емотивније време. Ако је циљ био да се направи комерцијални филм за пример – динамичан, приступачан припадницима разних генерација, а истовремено емотиван и дубоко личан – онда је та мисија потпуно успела. Филм је за први викенд погледало око 30.000 гледалаца, чиме је нова режија Милана Тодровића постала први српски кино хит у 2025. години.
Извор: Време
