Пише: Костас Дарданос
Превео са грчког језика: Никола Ј. Гачевић
Министар културе Немачке, Волфрам Вајмер, у свом говору на Међународном сајму књига у Франкфурту, није бирао ријечи. Рекао је оно што многи мисле, али мало ко се усуђује да изговори: да вјештачка интелигенција (ВИ) може „раскомадати свијет књижевности“.
Оптужио је компаније које развијају ВИ за „дигитални колонијализам“, „организовану пљачку“ и за то што „читаве културе претварају у снабдјеваче сировина“. То је био крик културне самоодбране — можда први пут толико јасно изречен са једне међународне платформе.
Реакција није изостала. Бивши амерички амбасадор у Немачкој и блиски савезник Доналда Трампа, Ричард Гренел, пожурио је да на X-у одговори како је ријеч о „масовном нападу на целокупну америчку дигиталну индустрију, са циљем њеног уништавања у Европи“.
Порука је била недвосмислена: свако ко доводи у питање глобалну доминацију америчких компанија вјештачке интелигенције готово да се сматра непријатељем западне цивилизације.
А док се политичке елите препуцавају, стварност исписује сопствену трагикомедију. У Балтимору, у САД, један ученик је ухапшен и стављене му лисице на руке када је систем за откривање оружја заснован на ВИ побркао кесицу чипса са пиштољем. Тога љета, угледни медицински часопис објавио је слику направљену вјештачком интелигенцијом на којој се видио пацов са „полним органом“ већим од сопственог тијела и са пет тестиса. У исто вријеме, једна водећа компанија ВИ рекламирала је своју нову верзију као „равноправну постдокторском истраживању“, самозбог тога што је производила више халуцинација него претходна. Као крајња тачка апсурда, Кембриџов рјечник додао је ријечи slop — која иначе означава „течне остатке хране који се дају свињама“ — ново значење: „садржај који ствара вјештачка интелигенција“.
Размислимо: исти они који, наводно, „спасавају свијет технологијом“, хране нас духовним (културним) отпадом и називају блато…знањем.
ВИ је преко ноћи ушла у наш свакодневни живот. Сви је користимо — од најобичнијих претрага до академских текстова. Али заводљивост брзине и лакоће крије дубоку опасност: укидање поузданости и меритократије у цјелини. Стручњаци упозоравају да ВИ није систем знања, већ систем нагађања. Она производи одговоре не знајући да ли су истинити. Не „размишља“ — већ статистички саставља вјероватне заблуде. А ми их прихватамо као истину. То је нова религија савременог свијета, али као што је Ниче у свом Заратустри написао: „бог је мртав“.
Грчка поново отвара палату у којој је крунисан Александар Велики
У океану измијењеног садржаја, гдје се дезинформација преплиће са привидном истинитошћу, сви почињемо да тражимо исто: човека коме можемо да верујемо. Тражи се човјек. Човјек који ће стати насупрот обмани и подсјетити нас да знање није производ математичког модела, већ плод искуства, свијести, образовања, прије свега морала. Али ти људи — музичари, сликари, писци, преводиоци, истраживачи, новинари, издавачи, умјетници — данас су врста пред изумирањем.
Велике компаније вештачке интелигенције већ се суочавају са тужбама у америчким судовима због масовне крађе интелектуалне својине. Без покрадених дјела милиона људи, њихови системи не би ни постојали. Модели су „тренирани“ на књигама, чланцима, сликама, музици, фотографијама — без дозволе, без накнаде, без пристанка. Дигитални лопов истиснуо је природног домаћина. А сада се лопови представљају као спасиоци, као пророци будућности. Међутим, нема напретка ако је његов темељ пљачка људског стваралаштва.
Вјештачка интелигенција није „неутрална“. Она није пуко средство. Она је механизам моћи. Ко контролише садржај — контролише памћење, образовање, културу — и на крају, саму људску свијест.
То је прави дигитални колонијализам: претварање читавих народа у произвођаче „података“, док се духовна вриједност слива у руке неколицине компанија.
Ријека ВИ, по свему судећи, неће се вратити уназад. Али то и није суштина. Право питање је: ко ће држати кормило? Хоћемо ли га препустити неколицини анонимних алгоритама или човјеку који мисли, ствара, сумња, процјењује и потврђује? Хоћемо ли дозволити да се изгуби појам одговорности, аутентичности, истине — или ћемо стати у одбрану човјека који ствара културу? Музичара, сликара, писца, преводиоца, уредника, истраживача, новинара, издавача.
Јер ако нестане човјек истине, лаж ће постати поредак.
А тада вјештачка интелигенција неће само „раскомадати“ књижевност. Раскомадаће и самог човјека.
Коста Дарданос је издавач издавачке куће Gutenberg (Атина) и предсједник Удружења Грчке Књиге
