Пише: Дарко Бајић
Глумачки занесењак и авантуриста
Када гледате све што је урадио, његова снага је била у томе што је био заиста комплексан глумац. Глумац који увек пронађе начин да његов лик буде близак гледаоцу, али је та комуникација долазила од изузетног ерудите, од интелектуалца који је знао да свака улога са собом носи макар мали али можда пресудни утицај у искорењавању људске глупости, зависти, мржње.
Лакија нисам примећивао на ходницима Факултета драмских уметности (ФДУ) иако смо на студијама били иста генерација, за разлику од угурсуза са класе професора Миње Дедића, који су свакога јутра на факултету правили мали шоу у бифеу испред учионица. Скакали су, глуматали и забављали студенте са других катедри. Те угурсузе Бранимира Брстину, Зоранa Цвијановићa, Булета Гонцића у општем џумбусу пратиле су и њихове колегинице Соња Савић, Оливера Јежина, Дубравка Живковић, Сузана Петричевић.
Можда је Лаки и био ту негде, али као да је био невидљив. Можда зато што је дошао из Цетиња у велику варош, можда зато што је имао комплекс од велике диоптрије или можда зато што нас је негде из прикрајка посматрао. Биће да је ово последње. Жарко је стрпљиво гледао, учио, проучавао, водио унутрашње дијалоге са јунацима књига које је прочитао. Све док није решио да постане глумац. А када се још као студент појавио у Хрватском Фаусту поред највећих глумачких имена тога времена Микија Манојловића, Александра Берчека, младог а већ популарног Бранислава Лечића, рођена је једна од највећих звезда југословенског филмског и позоришног неба.
Када је мој професор Баја Шарановић договорио са професором Мињом Дедићем заједнички час класе глуме и режије, видео сам да поред угурсуза постоји и једна тајновита личност набијена емоцијама према којој, када је видите, не можете спутати одушевљење. Нешто слично оном осећању када вас у филмовима и књигама обузму јунаци драме… Свако од глумаца је имао своју вежбу. А онда се иза црне завесе појавио момак са загонетним погледом и осмехом. Нежно, лаганим покретом, на наше велико изненађење претворио се у Џека Трбосека са великим кухињским ножем у руци и јурнуо ка нашој колегиници Светлани Поповић, која умало није побегла из учионице. Не знам зашто, али као да су се моје колеге уплашиле да неће моћи да савладају тако експресивног глумца. Све у свему, оно што није чест случај у свету филма, постали смо дугогодишњи сарадници, били један другом конструктивна и инспиративна подршка у свим пројектима без обзира на то да ли смо их радили заједно или не и постали велики пријатељи.
Соњин „проблем”
Снимао сам TВ вежбу по драми Вилијама Саројана Хеј ви напољу. Изабрао сам Лакијеву партнерку: Соњу Савић. У пројекат сам ушао амбициозно: са ловом коју сам зарадио сам са својим другарима кренуо да градим затвор у ТВ студију. Лаки је дошао да поразговарамо о његовој улози и, када је видео шта радимо, са одушевљењем се латио посла да гради свој будући објекат. Када смо завршили сценографију, сели смо иза решетака и причали о главном лику драме, младићу који је неправедно оптужен и кога напољу чека разјарена маса која жели да га линчује. Тако је Лаки започео своју глумачку каријеру у првом ТВ филму (вежби) у животу
У једном од последњих кадрова филма Соња Савић у крупном плану гледа да заплаче и крене низ ходник. Помислио сам да би било боље да потрчи. Она се уплашено окрену: „Даре, ја не знам да трчим!” Гледа је Лаки: „Ајде, Соња, не зезај.” Она крене као да трчи, а Лауш, који стоји уз камеру, и ја почнемо да се смејемо. Лаки: „Богати, стварно не зна да трчи!” Тешили смо неутешну Соњу и бодрили је из кадра у кадар. Ипак сам морао да сузим кадар, али смо је Лаки и ја због тога целог живота задиркивали.
Ти дани снимања са Лакијем и Соњом нису били само наши рани кадрови већ незабораван тренутак и осећај заједничког трагања за занимљивим глумачким и редитељским решењима. Сарадња са двоје младих глумаца је била посебна, они су већ тада показивали раскошан таленат. Соња у ослобађању и трагању и Лауш који је тежио савршенству, били су пар који је волела камера. Сећам се да у монтажи нисам желео да скратим њихову сцену иако сам губио у ритму. Били су сјајни! Био је то кадар њиховог растанка. Нажалост, овај кадар је, као и цела ТВ драма, избрисан, небригом је нестао. Тада сам први пут помислио, а касније и у професионалној кинематографији потврдио, да смо често у лошим условима рада, пристајући на компромисе, нажалост, осуђени да покажемо само мали део од укупног потенцијала наших талената.
Лаки, Црногорац из Цетиња, познавао је до савршенства дикцију свих наречја тадашње Југославије. Његов слух и знање постало је надалеко познато тако да су га консултовали студенти, професори и врхунски професионалци. Али није само у томе био прецизан.
Док смо припремали сцене, волели смо да импровизујемо. Да дамо пуну слободу глумачким и редитељским стваралачким замислима. Слобода кретања у задатом простору сцене. Мизансцен који појачава и смањује интензитет експресије. Када би у проби импровизација досегла врхунац, Лаки би то веома прецизно, без икакве треме и спутавања, изводио као некакав у том тренутку осмишљен перформанс. Врхунски. Мени је то била инспирација да трагам за углом и покретом камере, да ухватим све детаље његове трансформације и беспрекорне игре која је стварала незаборавне филмске јунаке.
Он глумац, ја редитељ: били смо неуморни филмски авантуристи. Сатима смо промишљали шта то ново ми доносимо са новим временом, чији смо тек фришки почетници. Да ли нам пројекти које су нам нудили то пружају или су само комерцијала? Шта је то ново на чему треба да инсистирамо? Како да унапредимо филмове и позоришне представе. Желели смо да наша дела буду покретачи новог таласа у филмској уметности и успели смо. Сиви дом.
Туча у стану
Једног дана ми је на кућну адресу стигао телеграм из Телевизије Београд у коме је писало: „Друже Бајићу, гледала сам ваш филм Директан пренос и желела бих да ви режирате моју нову ТВ серију. Хвала, Донка Шпичек!”
То је био тренутак када сам се осећао као у Холивуду, први и последњи пут. Дошао сам код Донке, дала ми је сценарио Гордана Михића Сиви дом. Наравно, био сам сретан. То су тренуци које желиш да поделиш са најближим сарадницима и пријатељима. Борис Гортински, Лаки и ја читали смо сценарио целу ноћ. Лакију се свидео сценарио, али није баш био сретан, био је матор за домце, а премлад за васпитаче. Да, то је био проблем не само због Лакија већ због целе плејаде тада сјајних талентованих глумаца још увек студената глуме на ФДУ.
На следећи састанак са Донком отишао сам са предлогом да већину екипе серије чине млади који су учествовали у снимању Директног преноса, филма награђеног на светским и домаћим фестивалима. Она се са одушевљењем сложила. Успут сам јој испричао хвалоспеве о веома талентованим младим глумцима са академије. Морам само мало да променим сценарио. Већина јунака је имала 11 година, а у серији сам их претворио у пунолетне делинквенте. Михић се бунио, Донка ме је подржавала и тако је генерација талентованих студената глуме добила своју велику шансу.
Лаки је мислио да ћу му после улоге у Директном преносу, улоге момка који краде аутобус и прави хаос у граду само да би привукао девојку коју воли, дати улогу Црног. А када сам му дао улогу Шиље, био је одушевљен.. Како год било, радећи улоге Шиље и Црног, и Лаки и Лека су стекли глумачку зрелост и огромну популарност међу петнаест милиона гледалаца у Југославији.
Лаки је увек био спреман за борбу. Снимали смо сцену у циглани, сусрет Шиље и Црног. Ова сцена је била изузетно важна за њихов однос у филму, али и за целу серију, па смо је припремали скоро шест месеци раније у мом стану. Сећам се како смо пробали сцену туче, пазећи да не разбијемо вазе по стану. Лека, који је био вештији, који је већ тада имао црни појас у каратеу, био је веома пажљив према Лакију. То памтим као балетску нумеру када се суровост негативца претварала у нежну бригу за противника. Лека би са лакоћом обарао Лакија, али би се његова рука увек нашла испод Лакијеве главе да га заштити да случајно не удари у ивицу стола или падне на паркет. Многима је данас, у време хиперпродукције, незамисливо да се издвоји макар минимално потребно време за пробе.
Међутим, тог дана када је требало да режирам ову сцену, у плану снимања било је предвиђено превише сцена. И када је на крају она дошла на ред, осетио сам да ни глумци ни ја немамо ни снаге ни инспирације да је снимимо.
Изашао сам пред продуцента и рекао да отказујем снимање, а Лаки и Лека су стајали иза мене као телохранитељи. Били су спремни да се баце пред свог редитеља и да га спасу од метка који му је био намењен од стране побеснелог продуцента. Он нас је погледао, није веровао шта говоримо, а онда, без испаљеног метка, сео бесан у кола и отишао. Победили смо. Вредело је жртвовати се за квалитетније професионалне услове рада. Ова наша победа се препричавала по екипама. Месец дана касније снимили смо сцену, а све остало је легенда, што би рекао Лаки.
Необичан разговор
Драгана Варагић, Жарко и ја били смо 1982. у Москви, у званичној делегацији Србије у РСФСР. Представљали смо нашу кинематографију филмовима Прогон Предрага Голубовића, Кичма Влатка Гилића и Директан пренос. Лепо смо се дружили, али никако да прикажу мој филм у биоскопу.
Поред званичних посета и обавеза којима смо присуствовали, као да су организатори остали глуви на наше молбе шта бисмо волели да видимо или ког уметника да упознамо у Москви. Лаки је зато изградио свој систем који је доносио резултате. Често смо се састајали у његовој хотелској соби у данас срушеном хотелу Росија на Црвеном тргу. После нашег договора, Лаки би отварао фрижидер и ту друговима саопштавао наше захтеве. Тако смо већ сутрадан обишли Третјаковску галерију, Пушкинов музеј… Истина, нашу жељу да упознамо великог редитеља Параџанова нису испунили, тврдили су да је спречен због болести, касније смо сазнали да је био спречен зато што се тада налазио у затвору због антикомунистичког деловања. Једног дана је отворио фрижидер и рекао: „Друзја маја, что ви не пускаете фиљм мога подруга и художника Бајића? Ета њет харашо. Друзја маја, падумајте о таму, и пазвањите мње по телефоње зафтра! Спасиба друзја!” И затвори фрижидер. Тако смо се ми, знајући да нас прислушкују, шалили и слали поруке.
Адвокат Жарка Лаушевића: Сваки 31. јул му је био дан највеће патње
Жаркове поруке путем фрижидера постајале су све плодоносније. Јавили су се и извинили Лакију и мени, објаснили су нам да је реч о њиховом превиду и да ће организовати пројекцију прекосутра, и то у великом амфитеатру у Ломоносову у 12 сати.
Тачно у подне, Лаки и ја долазимо у амфитеатар, а тамо сви у црним свечаним оделима и белим кошуљама. Поред нас седи директорка Мосфилма, поред Лауша министарка за културу, поред мене министарка за кинематографију Русије. Сви у потпуној тишини гледамо Директан пренос. На крају пројекције у дну сале улазе разводнице и крећу да тапшу, сви прихвате. Аплауз је трајао дуго све док министарке нису устале и честитале нам. Министарка за кинематографију јако тихо, скоро шапатом, рече: „Одличан је филм. Штета! Два мушкарца и једна девојка. То је у реду. Али у истом кревету, у истом кадру, то стварно није у реду.” Када сам то Лакију испричао, он рече: „Ћути, Бајићка, добро смо прошли. Могли смо да завршимо у затвору ко Параџанов.” На крају, да Лаки није разговарао са фрижидером, питање је да ли би филм уопште био приказан у СССР-у.
На наговор глумаца прихватио сам да режирам своју прву позоришну представу Мала у Звездара театру. Позвао Лауша и питао: „Лаки, хоћеш ли да играш Жику Ајкулу?” Ћутао је. Био је изненађен: „Ти добро знаш да се мени свиђа та улога. Када сам прочитао, рекао сам ти то, али зар не игра то неко други?” Одговорио сам: „Лаки, ти си Ајкула!” Тако је Лаки направио феноменалну улогу! Лик Жике Ајкуле публика је једноставно обожавала. А он им није остајао дужан – поред врсне глуме, поклањао им је свој шарм, емоцију и доброту.
Уплашени чика Јова Змај
Када се десила трагедија у Подгорици, био сам председник жирија Националног фестивала у Херцег Новом. На програму је био филм Боље од бекства. Лаки је био у затвору и замолио нас да моја супруга Драгана и ја из Мориња доведемо његовог шестогодишњег сина Душана на филм у коме су заједно играли. Био му је обећао да ће га водити на премијеру. Отишли смо по њега и тајно га увели кад је филм већ почео и на крају извели са филма и одвели кући. Лаки је добио награду „Златна мимоза” за најбољу главну улогу.
Док сам га посећивао, присећао сам се свих оних сцена у затвору које смо снимали и помислио: као да се неко поиграо са Лакијевом судбином. У Директном преносу, Сивом дому, Заборављенима, у Црном бомбардеру. Мислим да је Шмајсер био најнегативнији лик који је Лаки одиграо у својој каријери. На Лакијеву молбу, отишао сам у ТВ Београд и замолио директора да не пуштају филм док траје процес. Да ли због немара или заборава, или намерно: филм је пуштен ноћ пред суђење. То је искористило тужилаштво да лик из филма поистовети са приватним животом глумца и његовим карактером.
Док је био у Америци, често бисмо разговарали телефоном, поготово у време бомбардовања када је стално звао да види да ли је са Дашом и са нама све у реду. Када је написао прву књигу, Дарија му је помагала да је промовише.
Када сам спремао пројекат Име народа, Жарко се већ вратио из Америке и увелико снимао. Нисам дуго размишљао ко да игра чика Јову Змаја, одмах сам га звао да му кажем како бих волео да опет радимо на филму. Отишли смо у ресторан Рубин на врх Кошутњака и причали о улози. Опет онај стари Лаки. Појавио се са брадицом и фризуром која је подсећала на Змаја. О њему је знао све. Причао ми је о његовој породичној трагедији. Рецитовао његове песме. Цитирао његове говоре. Нервозно се окретао и гледао госте за суседним столовима. Да ли га неко прислушкује. Користио је госте кафане и форшпиловао лик… Гледао сам Лакијевог Јову који се свега плаши. То је била његова одлична идеја: Змај се не плаши за своју судбину, већ за свог великог пријатеља и храброг бескомпромисног борца и главног јунака филма Светозара Милетића, ког је играо Љуба Бандовић.
Сећам се прве Лакијеве сцене у филму. Он улази у штампарију сав уплашен, говорећи да су ухапсили његовог брата и да ће полиција почети да прави рацију… После тог кадра, дошао је и пита: „Бајићка, јесам претерао?” Кажем му: „Лаки, и ја сам се уплашио за тебе колико си се ти уплашио…”
Лаки се насмејао, загрлио ме и шапнуо: „Немој никоме да кажеш. Стварно сам се уплашио. Данас ми је први дан снимања.”
Од продуцената је тражио да обезбеде посебну камп-приколицу, а они су гунђајући пристали. То се показало као одличан потез јер су многи из екипе долазили код њега да се згреју и попију кафу. А најчешће су долазиле глумице Ана Франић и дебитанткиња Ања Павићевић – не толико да се огреју већ због тога што нису могле да одоле Лакијевом шарму. Нису само оне подлегле његовом шарму. Публика га је обожавала. Сећам се Позоришних илузија у режији Слободана Унковског, где у једној сцени Лаки прича са каменом! Било је величанствен. Публика га је поздравила овацијама.
На коктелу је тешко било уопште стићи до њега, поготову од девојака и жена. Оне су га једноставно обожавале и све му праштале. Када смо касније наздравили за његову нову улогу, рекао сам му: „Видим да твој шарм не узбуђује публику само на сцени већ и у животу. Али једну ствар само да знаш, Лаки. Поред шарма, постоји и глума!” Одговорио ми је: „Бајићка! Да то ниси мало љубоморан…”
Током снимања, кад чује да сам био нервозан или се свађао са продуцентима, узимао би токи-воки од организатора: „Дођи, Бајићка, да попијеш кафицу!” Пио је кафу са бадемовим млеком. Имао је своју цаку како уживати на снимању. Био је велики занесењак, али поштовалац и борац за професионални однос према екипи која је често била принуђена да ради у лошим условима.
Више од глумца
Када гледате све што је урадио, његова снага је била у томе што је био заиста комплексан глумац. Глумац који увек пронађе начин да његов лик буде близак гледаоцу, али та комуникација долазила је од изузетног ерудите, од интелектуалца који је знао да свака улога са собом носи макар мали али можда пресудни утицај у искорењавању људске глупости, зависи, мржње. Био је човек од знања које је давало печат његовим ликовима и чинило их комплексним и промишљеним. Појава коју је предавао његовим ликовима зрачила је хуманошћу и лепотом.
Негде на маргинама мојих сећања остаје снимање музичке нумере за потребе емисије Рок Одеон, у којој су Лаки и Мима играли каубоје налик на шпагети вестерне и када су морали и да отпевају познати хит Ухвати ритам. Лакију је било јако тешко да тај ритам ухвати. Ја сам га стално враћао. „Лаки, певај ниже, па мораш да ухватиш ритам, број у себи, не можеш да касниш.” После краћег ћутања чуо се Лаки: „Па кад знаш тако добро, што га сам не отпеваш!”
Лаки, мој драги пријатељу и саборче кроз филмске авантуре, тачно је – ја не знам да певам и зато сам постао редитељ, а ти си успевао да својим улогама убедиш публику не само да знаш да певаш него да им учиниш живот богатијим. Зато си постао легендарни глумац.
* текст из монографије „Жарко Лаушевић”, издање Хепатиа и Филмски ценатр Србје, 2025.
Извор: Политика Магазин
