Piše: Laslo Bašković
Prevlačeći prstom po spisku nastradalih, našao sam ime Goranke R., moje drugarice iz umetničke škole, nadajući se da to ipak nije ona, kako se već u takvim prilikama čini iz očajanja.
Kada sam tog prvog novembra, na lokalnom radiju, čuo šturu vest o nesreći na železničkoj stanici u mom gradu, nisam pomislio da će to biti jedan od onih rečitih datuma o kojima ćemo, verovatno još mnogo godina posle događaja, mozgati, prisećajući se zaludno svega što smo, u dotičnom trenu, radili, kao i mesta na kojima smo se tada, sticajem okolnosti, našli, baš kao što, recimo, svakog jedanaestog septembra od 2001. godine postavljamo ista pitanja, naročito ako smo u tom času, na primer, bili u avionu koji nas, umesto bombe, nosi iz Amerike kući. Gle, i ja sam leteo, upravo na pomenutoj relaciji, deset godina kasnije, iza sna zlovoljan zbog pomisli da bi se istovetna scena sa bombicom votke ili viskija i žrtvovanim avionom, mogla, u nekom simboličnom, terorističkom ili artističkom, ili prosto sudbinskom paralelizmu, ironično i artificijelno, borhesovski ponoviti.
Još kada, u narednim satima i danima, počnemo da razaznajemo, čisto ne verujući, (ne)srazmere konkretne nesreće u gradu u kom smo rođeni, a među imenima nastradalih i teško povređenih stanemo sa zebnjom tražiti imena ljudi koje smo poznavali, pa konačno, među svim nedodirljivima, nađemo i ime nekoga koga smo zasigurno znali, jer reč je, shvatamo s jezom, ipak o još uvek malom gradu iz vašeg detinjstva, kada ste se svi, na izvestan način, pozdravljali. Tada poželimo da smo stranci koji život gledaju kroz prljavi prozor nekog sablasno neuhvatljivog voza što se gubi sa svačijih očiju.
Ali u tom momentu, kada je radijski spiker oglasio nedorečenu vest o padu nadstrešnice koje bi se putnici setili tek kad bi na licu osetili udare kapi kiše ili snega, a u drugim okolnostima ne bi je ni primećivali, znalo se, dakle, tek da se konstrukcija iz neznanih razloga stropoštala na glave ljudi koji su pod njom nalazili neku vrstu spasa, o kojem se ne razmišlja u prolazničkoj hitnji, čak i ako je namernik naklonjen kontemplaciji ili običnoj veri (eventualno prošaranoj metafizičkim tavninama). Elem, u tom času sedeo sam na poslu, u pozorištu, i glumio da pišem. Možda sam, neki časak ranije, i pevao u sebi, kao i obično, od jutra ponavljajući još nepostojeću ariju iz beskrajne, vagnerovske opere, tajanstvene kao izgubljeno vreme osobe koja kasni na poslednji voz.
Nove vesti svedočile su da nije bilo zabune: nadstrešnica stanice srušila se kao malaksala pozorišna kulisa na gledaoce koji su tu čekali početak i kraj nerazumljive predstave. Ubrzo nije bilo sumnje – raspala konstrukcija poklopila je veliki broj ljudi koji su se tu našli, jer se bližilo podne, vreme za putovanje, a slučajno sabrana grupa odjednom je postala zanemeli hor iz grčke tragedije koji se suočava sa sopstvenim usudom, silom nerazumne božanske mašine. I uskoro sam, prevlačeći prstom po spisku nastradalih, našao ime Goranke R., moje drugarice iz umetničke škole, nadajući se da to ipak nije ona, kako se već u takvim prilikama čini iz očajanja.
Naravno da je bila ona, setio sam se da smo proveli skupa samo jednu godinu, jer ju je strogi otac ispisao, hoteći da je sačuva od (mislio je) raspuštenog i razularenog društva, dece, od koje će neka postati berberi ili ubice, kao i poznati umetnici, kako to već u životu biva. Ne znam u koju je školu bila prebačena, nikad je posle nisam sreo, bez obzira na to što se Novi Sad još uvek mogao prepešačiti s kraja na kraj, kao i svaki grad, po antičkim uzusima, idealan za život. I smrt.
Čuo sam bogzna od koga da se nije udavala, da se posle majčine smrti okrenula crkvi i ocu kojeg je negovala. Na fotografiji objavljenoj u nekim novinama, uz tvrdnje njenog oca, Goga ima istu frizuru kao nekad, u školi. Kratko ošišana plavušica. Čini se da bih je odmah prepoznao. Ne bih da ova priča dobije na patetici, ali mislim da sam je poslednji put video u pozorištu. Gledali smo Kuću strave, komad nemačkog pisca Franca Ksavera Kreca, izveden u, tada popularnom, hiperrealističkom maniru, sav u kratkim scenskim slikama razdvojenim mračnim pauzama. Jedan tamna, bezvazdušna drama, najpre uporediva sa apnejom. Rečju, kratak opis vakuuma.
U predstavi SNP-a iz 1981. godine igrali su onda mladi glumci (Stanić, Pleskonjić, Čupić, Tomašević, Fabri, Kamenarović)… Komad je bio postavljen u današnjem Novosadskom pozorištu i počinjao je u dvorištu što se preobražavalo u luna-park, gde su akteri prodavali šećerne luše, a za sitniš si iscrtanu i bodovanu metu mogao gađati strelicom. (U blagom napadu nadrealističkog ludila, kojim sam tada bio opsednut, bacio sam jednu naoštrenu vrtirepku na krov neke šupe samo da bih isprovocirao glumca koji je jedva suzdržao svoj realni bes).
Zatim se do naših mesta prolazilo kroz minijaturnu kuću strave. Pred nas su iskakali smešni kosturi i lutke obešene naglavce, čuli se škripa, škrgut i jecaji s nevidljivih zvučnika. Dok smo bauljali kroz mrak, Gogu je neko čupnuo za kosu i pomazio je po temenu, što mi je, posle zadihanog vriska, priznala šapatom, ja sam potomak Goga i Magoga, cvrkutao bih joj na uvce, da se glumci već nisu rasporedili po sceni, a ja kasnio da u struju uključim njen važeći nadimak.
O svemu tome razmišljao sam i kada sam se, prvog februara sledeće godine, našao na mostu, s drugim učesnicima komemorativne šetnje. I kako je originalni most inženjera Žeželja, sazdan od njegove verzije prenapregnutog betona, odolevao bombama godine 1999. mitski, gotovo beskrajno.
Požurih da obiđem neku mladu ženu koja je objašnjavala nešto detetu što ju je držalo za ruku. U trenutku dok sam ih mimoilazio, ne gledajući me, dete me mahinalno, drugom svojom rukom, uhvati za prst i držalo me je dugo, gledajući majku, misleći da sam mu ja otac.
Taj se, međutim, gledajući sve iz zaostale gužve, probi uskoro do mene i pomalo grubo izvuče dečju šaku iz moje.
Pustih ljude da odmaknu. Oni su se, međutim, sumnjičavo i nervozno okretali, još izvesno vreme, čvrsto držeći dete i vukući ga, tako da ono nije skoro poletelo, a ja sasvim stao.
Izvor: Politika Magazin
