Пише: Станко Црнобрња
Чини се да се цео свет, сваког дана, у страху и чуду пита – шта се ово дешава и куда све то води. Има много одговора, а у њима много претпоставки, много збуњености, магле, па и глупости. Завладала је велика конфузија која се чита и као – контролисани хаос. У таквом драматичном стању увек је добро вратити се у, и то уз помоћ бриљантних људи који су описивали, рашчлањивали, проницали у суштину људских односа у ранијим епохама, често оснажени и временском дистанцом са које су то радили.
Капитална књига прве половине 20. века јесте „Јучерашњи свет” Штефана Цвајга. То је блиставо дело које открива дубоке истине о људској природи, историји и генерацијским јазовима. Цвајг, у мемоарској форми, детаљно описује атмосферу Беча уочи Првог светског рата. Посебно се посвећује приказу интелектуалне и културне климе међу тадашњом омладином. Данас, када се ово дело чита, намећу се поређења не само са садашњим временом у свету и код нас већ се у њему могу уочити запањујуће сличности омладине у Бечу, пре Великог рата, са омладином у Београду, пре распада Југославије. У тим сличностима доминирају дијалектике које се, на крају, могу разумети само као трагичне јер мало пажљивији пролаз кроз ово дело и Цвајгове цитате, очигледно, намеће тај закључак.
Град Беч Цвајг представља као град који је младима нудио неограничене могућности. То је прави центар културе и наде. Омладина је испуњена идеализмом и жељом за променама. То је генерација одрасла у миру и не осећа стрепњу пред надолазећим ратом. Цвајг пише: „Ми, млади, нисмо слутили да живимо у ери која ће се једног дана назвати ’златно доба сигурности’. Веровали смо у напредак, у лепшу будућност, а рат нам је деловао као нешто немогуће.” У потрази за идентитетом омладина се посебно ангажује у књижевности, музици и психологији, а Фројд је важна личност у том кругу. Како се рат ближио, Цвајг бележи да је одушевљење младих постајало све мање, а уместо тога нарастали су страх и разочарање. Он пише: „Нисмо могли да верујемо да ће Европа, која је толико радила на хуманизму, бацити све у ватру рата. А, ипак, занос за ратом је захватио и многе од нас.”
Колективна апатија
Иронија тог времена наглашава контраст између слободе и надолазеће катастрофе – док бечка омладина ужива у слободи и уметничком процвату, политичке силе већ припремају рат. Цвајг се сећа: „Били смо слепи за све знаке који су најављивали олују… Наша младост је била пуна песме, а не страха.” Ми, овде, добро се сећамо да је и у времену пред распад Југославије младост била пуна песме, а не страха. Али, ваља се сетити оне Бреговићеве, пророчанске – ко не слуша песму, слушаће олују. За Јевреје у Бечу рат означава почетак краја тог „златног доба”. А након рата, уместо мира, за њих наступа језиво време неизвесности, патње и смрти. Дакле, и бечка омладина, посебно јеврејска, и београдска омладина, поготово студентска, средњошколска, уметничка и левичарска, исказују се као генерације пуне наде, али и велике наивности. Уживање у безбрижности мултинационалног Беча и космополитског Београда омладини не даје простор да предвиди колико ће ратови променити свет. Цвајг са носталгијом пише о том времену, али истовремено критикује колективну апатију која је уследила. Тој апатији допринео је судбински јаз између старијих и млађих генерација тог времена. А он је био и културолошки и друштвени и психолошки. Како је то тада, конкретно, изгледало? Цвајгови родитељи припадали су генерацији која је још увек осећала несигурност услед антисемитизма. Тежила је ка опрезном интегрисању у аустријско друштво. Он пише: „Наши очеви су још увек били ’толерисани’, никада потпуно прихваћени. Њихов циљ био је да буду пристојни грађани, неупадљиви, да не изазивају.” С друге стране, млади Јевреји, рођени у Бечу, доживљавали су себе као равноправне Европљане, одбацујући страхове својих предака. Цвајг то овако описује: „Ми нисмо више осећали никакву везаност за гето. Наш дом је био Европа, наша вера – напредак и уметност.”
Различите генерације имале су и различите вредности. Старија генерација ценила је материјалну сигурност и друштвени углед. Најважније је било имати частан посао и поштену уштеђевину. Сан родитеља био је да деца постану доктори или адвокати. Младима је креативни израз био важнији од конвенционалног успеха: „Ми смо презирали ’буржоаски’ живот. Сањали смо о револуцијама у уметности, о писању који ће потрести свет.” Родитељи су учили децу да избегавају сукобе: да се не истичу, да буду тиши, бољи, пажљивији од других. Млади Јевреји су антисемитизам доживљавали као примитивизам који ће нестати уз напредак. „Веровали смо да ће образовање и култура антисемитизам учинити немогућим. Наш одговор био је да постанемо још видљивији – писцима, музичарима, мислиоцима.” Он наглашава да је његова генерација представљала револуцију у односу на родитеље. Одбацила је страх, религиозне норме и тежњу за асимилацијом „по сваку цену”. Уместо тога, прихватила је космополитски идентитет и културну слободу. Међутим, трагично, управо та слобода постала је крхка, угрожена и, на крају, уништена надоласком нацизма и рата.
Још једна важна генерацијска разлика огледала се у односу на материјалну стабилност. Цвајг описује како су његови родитељи и њихови савременици преживели економску нестабилност и друштвене турбуленције 19. века. За њих је сигурност била главни циљ. А највећи грех био „ризик”. Уштеђевина, пензија, осигурање – то су биле светиње. Чак и богати Јевреји живели су као да ће сутра остати без свега. Новац није био средство за уживање, већ оклоп против неизвесности. Цвајгов отац стално је понављао: „Увек имај бар годину дана плате у уштеђевини!” Старија генерација видела је образовање и професије искључиво као алат за друштвену заштиту: „Мој отац би рекао: ’Позориште и поезија су леп хоби, али прво заврши право!’ За њега је уметност била раскош коју си можеш приуштити тек кад имаш кућу и штедњу.”
Заветрина између два пожара
Цвајгова генерација сматрала је да је претварање у „угледне грађане” издаја духа, презирала је оне који су правили каријеру. За њих, правити компромисе због стана или титуле – то је била смрт душе. „Пола наших генија из кафане било је опседнуто тиме да шокира ’старце’. Пили смо апсинт, цитирали Ничеа, смејали се светињама. Веровали смо да је свет отворен као књига коју треба прочитати у галопу. Рат? То је била прича из историјских уџбеника! Наша слобода изгледала је као вечни закон природе. Нисмо схватили да је она била само посебан тренутак у историји – мала заветрина између два пожара.”
Кроз време, ова трагична дијалектика створила је слику у којој су родитељи били робови страха али су преживели, док су Цвајг и његова генерација били робови илузија. И милиони њих нису преживели. Само петнаест година после Великог рата, платили су ужасну цену. Можда најдирљивији цитат из „Јучерашњег света”, који сумира овај сукоб генерација, јесте следећи: „Моји родитељи су дрхтали за своју имовину; ми смо дрхтали од узбуђења за своје снове. На крају, историја је показала да је и једно и друго било пролазно.”
Извор: Магазин Политика
