Фељтонистика је озбиљно тужан жанр. Када су јој предмет сасвим обични људи.
Пише: Александар Живковић
Обично петком. Тако се звала колумна Мике Антића у Дневнику с краја седамдесетих година почившег двадесетог века.
Данас бисмо рекли колумна. У Микино време то су звали фељтонистика. Хибридни жанр новинарски између информације и књижевности. (А кад се то од „чисте“ књижевности могло живети?) Има још живих дневниковаца који се сећају како Мика Антић, обично четвртком, у задњи час, припаљује цигарету и седа за машину да напише Обично петком.
Сада су колумне скупљене (Лагуна, 2024), може се у њима баш мераклијски уживати. Најбоље са партнерком или, просто, женом. Мику лепо чујете како говори обома:
-Ви нас мушкарце, кажем, не познајете. Ми смо нежни, фини, осетљиви…
Оне прасну у смех.
Кажем, лепо док читате чујете Мику како говори. А пише као што говори.
Хтео је, вели, да са мало туге и осмеха имитира Чехова. „Ја сам другчији темперамент, па то није ни налик на њега, мада бих био поносан да јесте.“
Налик су ликови. Обични људи. Цела их је галерија у Обично петком. Њихови „мали“ животи некако се ту онеобичавају и с неком тугом венчавају. Животи који би могли бити и сасвим другчије проживљени. Но тада то не би био тек фељтон, тек колумна, била би то компилација шарених насловних страна.
Овако читајући о туђим препознајемо и свој живот. А то је писац, ваљда, хтео и да нам покаже. Лако је писати, још лакше читати, треба живети ове наше тужне животе.
Мика Антић је неку тајну знао како да живот зачини и преокрене.
Зато га треба читати (и слушати) Обично петком.
