Пише: Атанас Ступар
За трговину путем доставе довољни су вам произвођач, наручилац, мобилни телефон и курирска служба. Тргује се разним врстама роба. Најпопуларнија је брза храна. Црна Гора је проширила лепезу услуга. Увела је новинарство на доставу.
Ко је покретач ове иновације открили су нам списи Специјалног Државног Тужилаштва.
Тужилаштво је формирало предмет против бизнисмена који је на принципу брзе доставе пословао са неколико пажљиво изабраних црногорских новина и портала. Трговали су Новинарским вијестима. Бизнисмен је био наручилац а медији произвођачи. Као базна сировина и зачини за Новинарске вијести послужили су прислушкивани разговори, полицијски подаци, информације из судства и тужилаштва, тајне акције безбједносних служби, Једноставан модел. Умјесто пице замислите новинарство. Тијесто је спремно у сваком тренутку. Довољно му је дати име и презиме. Потом му се додају разне супстанце, филови и као најважнији састојак зачини из тајно прикупљених података. Послије кратке уредничке обраде све заједно се стави у новинарску пећ. Онако вруће, док се још пуши директно се сервира читаоцима.
По налазима СДТ-у новинарство на доставу функционисало је од 2018. до 2024. године.
Грађански је одговорно да не коментаришемо поступке које СДТ води против Новинарства на доставу. Никоме неће засметати ако се у међувремену позабавимо уобичајеним Црногорским новинарством.
Умјесто да се посвете анализама друштва и догађаја новинари и колумнисти црногорских медија у својим текстовима инсистирају на етикетирању неистомишљеника. Мало је штива гдје се не спомињу четничке војводе, комите, усташе, попови, фашизам, антифашизам… Из отровног букета новинарских етикета једино се ослободиоци спомињу у ироничном контексту. Мишљења о ослободиоцима су подијељена. Свако грађанин понаособ може просудити да ли су они које новинари називају ослободиоцима лажни ослободиоци или стварни ослободиоци. Ја лично изјаснићу се о томе у претпоследњем пасусу овог текста. До тада настављам причу о црногорском новинарству.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
Иако четници, усташе, фашисти, антифашисти којима су препуњени медији немају никакве везе ни са изворним значењима ни са црногорском стварношћу новинари и колумнисти од њих не одустају. Очигледно им није циљ информисање и анализа актуелних дешавања већ пропагирање сукоба и изазивање хаоса у друштву. Потенцирањем једне, голе, озлоглашене ријечи испред нечијег имена ти назови новинари и колумнисти настоје да управо том ријечју на невиђено дискредитују политичког противника без пружања било каквих доказа о њему и његовом раду. Такво стање у црногорском новинарству предуго траје. Јасно нам је због чега ове дегутантне, вулгарне и отужне фразе о четницима, кољачима, јамарима, усташама, балистима, балијама нијесу досадиле читаоцима. Читаоци се понашају као навијачи, а навијачима су својствене вулгарности, псовке, бука, вријеђање и изазивање противничке стране.
Питање је зашто овакве вербалне опсцености и гнусобе из минуле историје нијесу досадиле ауторима текстова? Није ни њима лако у свакој прилици спомињати четничке војводе и фашисте, комите, усташе, преобраћенике. Не раде они то без ваљаног разлога. Тај разлог се зове потрошачка глад. Псовачке и простачке доскочице новинара и колумниста имају добру прођу на црногорском медијском тржишту. У промету су јер се добро плаћене.
У ком грму лежи зец или што је прави циљ поменутих етикетирања показале су нам јавно доступне телефонске преписке између спонзора-наручилаца, новинара-произвођача и медија-дистрибутера. Упознати смо на који су начин богати спонзори из сјенке, новцем сумњивог поријекла обликовали изборне процесе и медијско-политички простор Црне Горе. Објелодањене преписке откривају како је функционисао ланац онлајн поруџбина, брзих достава и објављивања текстова наручених у интересу одређене партије.
Остао би то бизнис као и сваки други да није имао превелики залогај. Намјерио се ништа мање него на државу. Црна Гора му је била залогај. Држава је морала пронаћи начин да се одбрани од апетита оних који су је три деценије користили као свој уобичајени оброк.
Осујећени у покушајима да утичу на изборни процес и инструментализованом мржњом науде побједницима избора 2020. године прозвани новинари и медији сада се буне и жале међународним институцијама. Тврде да имају право на критику актуелне власти. То право им широкогрудо потврђујемо. Нико им га нити може нити смије оспорити. Имају и више од тог права. Имају обавезу да критикују лоше потезе и ове и сваке наредне власти. Ипак те новинаре и те медије треба подсјетити да су до 2020. године критиковали искључиво опозицију. И тада су њихова новинарска шишњарења и шићарђијства била подржана новцем из сумњивих извора.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
Док они лансирају приче о својој угрожености и јавност има право да се запита да ли тзв. угрожени новинари и медији критикују садашњу власт у интересу јавности и права јавности да зна или је критикују по наруџбинама и у интересу бивше власти и с њом повезаних криминалних група. Одговор какав год био неће угрозити ни новинарску професију ни улогу медија јер јер су слободе њиховог дјеловања темељ демократских друштава.
Међутим не мали проблем представља подстицање и ширења говора мржње у које су уплетени одређени новинари и медији. Јавност не може остати равнодушна на чињеницу да је интимус и спонзор одређених новинара и одређених медија директно повезан са писањем графита против муслимана у Рожајама („Биће мало писање у Рожаје ноћас… Бјежите турци… Селите се… и неизбјежне 4с“),.
Неко је из до тада владајуће партије наручио графите, служба државне безбједности их је преко криминалаца исцртала а услужни их медији и новинари разгласили на сва звона. Што је то ако не организовано ширење мржње.
Новинари су добро знали до чега могу довести лажне вијести о вријеђању националних осјећања грађана Рожаја. Без икакве провјере, информацију о провокативним графитима и симболима један број новинара и један број медија претворио је у политичко оружје и тутнуо га у руке партији која је изгубила изборе. Послије таквог чина лицемјерно је говорити о независном новинарству и жалити се на угроженост професије.
Но без обзира чак и на новац сумњивог поријекла који је стао иза афере Рожајских графита сматрам да ни медије ни новинаре не могу угрозити позиви за најављена свједочења у Тужилаштву. У некој другој средини овакве новинаре и овакве медије јавност би презрела. Урадила би то само зато што својим дјеловањем подстичу унутрашње националне сукобе док истовремено пред јавношћу глуме бригу за мултикултуралну, грађанску и антифашистичку Црну Гору.
Но Црна Гора то неће урадити јер је превртљива и недемократска средина. И послије афере спонзори-графити-медији имаћемо високо поларизовану и острашћену медијску сцену. Њоме ће и даље доминирати навијачки новинари и навијачки медији са редовном дозом увреда, омаловажавања, подругивања другачијим мишљењима.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
Општепознато је да новинари својом професијом утичу на јавно мњење. Када се новинари ставе на располагању партији повезаној са криминалним структурама и преузму језике и методе навијача држава је подложна нестабилностима. Још горе је када дио новинара, медија и политичара добије спонзора који новцем сумњивог поријекла тежи да државу врати у оквир оне старе добро познате слике.
Сјетимо се слике доскорашње Црне Горе. Држава је била претворена у национални стадион са развијореним заставама и еуфоричним навијачима који кличу баснословно богатом Господару. Све игре на националном стадиону биле су намјештене и строго контролисане од стране Господара. Из своје високе ложе Господар је држао придике о патриотизму. Проглашавао издајницима све који не учествују у спектаклу који је он режирао. Цинично нам је поручивао да се морамо навићи на његов стадион.
Не знам за друге али ја сам захвалан ослободиоцима, са или без знака навода, што су из црногорских домова уклонили ту слику.
Са друге стране остајем жалостан што Црна Гора готово па и да нема интелектуалаца, новинара, медија способних и спремних да се издигну изнад норматива које постављају примитивно-агресивне политике.
