Razgovarala: Nada Donati
Knjiga Prelomno otkriće: Moj život u nauci istinita je i izuzetna priča Katalin Kariko, mađarsko-američke naučnice i profesorke biohemije, koja je zajedno s Druom Vajsmanom dobila Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 2023. godine, za otkrića koja su omogućila razvoj efikasnih iRNK vakcina protiv kovida 19.
Katalin Kariko i Dru Vajsman laureati su i brojnih drugih priznanja – među njima Nagrade Lasker–DeBakey za klinička istraživanja, Nagrade Tang za biofarmaceutske nauke (2022) i titule Heroji godine magazina “Time” (2021).
Knjiga Prelomno otkriće: Moj život u nauci stoji kao omaž nesalomivom duhu dr Katalin Kariko i njenoj dubokoj ljubavi prema nauci i služi kao dirljiv podsetnik na snagu istrajnosti i posvećenosti. Njena snažna memoarska ispovest pruža čitaocu uvid u vreme kada je kao marljivo dete i zaljubljenica u prirodu odrastala u malom mađarskom mestu Kišujsalašu, u kući doslovno sagrađenoj od zemlje – gline i slame, utisnutih u zidove od ćerpića, okrečene pa pokrivene debelim krovom od trske koja je na suncu bledela i ličila na čupavu sivu periku. Gorko-slatko naučno putovanje doktorke Kariko isprepletano je uspesima i borbama.
Precizno, iskreno i inspirativno ona u knjizi opisuje svoj pionirski rad, neumornu posvećenost nauci, porodične i društvne odnose, majčinstvo i snove koji su je vodili.
Knjiga je nedavno objavljena na srpskom jeziku u izdanju “Službenog glasnika”. Povodom njenog objavljivanja – autobiografske ispovesti koja nije samo priča o nauci, već i o istrajnosti, hrabrosti i veri u znanje – razgovarali smo s Katalin Kati Kariko o njenom izuzetnom životnom putu.
“VREME”: Na početku karijere odlučili ste da ne pridajete značaj priznanjima, već da se u potpunosti posvetite samom radu. Jednom ste rekli: “Sanjala sam da se bavim istraživanjem, a ne da dobijem nagradu”. Da li se nešto promenilo otkako ste dobili Nobelovu nagradu?
KATALIN KARIKO: I dalje najviše vrednujem istraživački rad. Pravo priznanje za svakog naučnika je otkriće. Ipak, razumem i važnost Nobelove nagrade, jer ona skreće pažnju javnosti na nauku i istraživače.
Izgleda da ste već kao devojčica znali da želite da budete naučnica. Ko je najviše uticao na vaš izbor?
U srednjoj školi, moj profesor biologije rekao mi je da mogu da postanem naučnica. Poverovala sam mu i odlučila da to i postanem.
Da li i dalje počinjete svoja predavanja rečenicom: “Odrasla sam kao ćerka mesara…”?
Da, često ih počinjem ovako: “Odrasla sam u malom gradu, otac mi je bio mesar, majka knjigovođa. Od njih sam naučila da je naporan rad deo života… i kako se prave kobasice”.
U knjizi opisujete koliko ste teško prolazili kroz Scile i Haribde naučnog života – od pretnji deportacijom do otkaza na Univerzitetu Pensilvanija. Kako ste uspevali da zadržite fokus na istraživanju?
U srednjoj školi sam pročitala knjigu Hansa (Janoša) Selija o stresu i naučila principe stoičke filozofije: da se koncentrišem na ono što mogu da uradim, a ne na ono što ne mogu da promenim.
Šta vas je održalo da nastavite – tvrdoglavost, upornost, vera u rad ili sve zajedno?
Rekla bih da su upornost i duboko verovanje u važnost mog rada bili presudni da istrajem.
Kao naučnica, suočavali ste se s mnogim preprekama. U knjizi pišete o tome dirljivo iskreno. Nobelova nagrada koju ste vi i Dru Vajsman dobili u oktobru 2023. došla je prekasno da bi bila uvrštena u knjigu, ali je ipak delovala kao konačno priznanje. Kako ste izdržali sve te godine odbijanja?
Uvek sam imala bar jednog kolegu koji je verovao u značaj mog rada. Uz to, ogromnu podršku pružala mi je porodica, koja je razumela da moje istraživanje zahteva sate i sate rada u laboratoriji, vikende i prekovremeni rad.
Ne mogu da ne pomenem vašu proročansku rečenicu administratoru sa Pena koji vas je iselio iz laboratorije: “Ta laboratorija će jednog dana biti muzej!” Šta se s njom dogodilo?
Zgrada je modernizovana, a laboratorija rekonstruisana. Nema nikakvog obeležja da sam tamo radila sedamnaest godina. Ipak, neke bočice s mojim rukopisom sačuvane su u drugim laboratorijama, a moju pipetu sam poklonila Muzeju Nobelove nagrade.
Prve doze BioNTech/Pfizer iRNK vakcine protiv kovida 19 primili ste zajedno sa Druom Vajsmanom na Penu. Kada su vam kolege i medicinari klicali: “Ovo su pronalazači vakcine!”, kako ste se osećali?
Steglo mi se u grlu, a i zaplakala sam. Pomislila sam na sve naučnike koji su decenijama neumorno radili i postavili temelje za naše otkriće.
Šta najviše volite u nauci?
Volim proces istraživanja – pokušaje, hipoteze i trenutke kada shvatite da ste otkrili nešto novo. Kada rezultati ne odgovaraju hipotezi – radim na osmišljavanju novih, još boljih.
U knjizi pišete: “Ne smem prestati da čitam. Nikada”. Da li je i dalje “rad, rad i samo rad” vaš životni kredo?
Da, mnogo čitam i stalno shvatam koliko još toga ne znam. Nauka napreduje neverovatnom brzinom, a izazov je držati korak s vremenom i novim saznanjima.
Mnogi se sećaju priče o plišanom medi, jednoj od najdirljivijih epizoda vaše knjige.
Godine 1985. dobila sam ponudu za posao na Univerzitetu Templ u Filadelfiji. Iz Mađarske smo mogli da ponesemo samo pedeset dolara. Prodali smo našu “ladu” i taj novac, osamsto funti koje smo na crno promenili u dolare, sakrili u plišanog medu naše trogodišnje ćerke Suzan. Ona ga je prenela preko granice. Tako smo stigli u Ameriku, s hiljadu dolara i velikim snovima.
Na čemu trenutno radite?
Fokusirana sam na novi projekat, ali kako kaže Ugur Sahin, suosnivač i direktor BioNTech-a – o projektu govorimo tek kada imamo rezultate. Trenutno sam profesorka na Univerzitetu u Segedinu, u Mađarskoj.
Knjigu ste započeli posvetom učiteljima, a završili porukom budućim naučnicima: “Nastavite da se krećete u pravcu svetlosti. Vi ste potencijal. Vi ste to seme”. Da li biste nešto dodali?
Rekla bih: verujte u sebe. Naučite da se nosite sa stresom, čuvajte mentalno i fizičko zdravlje. I – uživajte u onome što radite. Nauka je najlepša avantura.
Autorka je prevodilac knjige Prelomno otkriće
Izvor: Vreme
