Разговарала: Нада Донати
Књига Преломно откриће: Мој живот у науци истинита је и изузетна прича Каталин Карико, мађарско-америчке научнице и професорке биохемије, која је заједно с Друом Вајсманом добила Нобелову награду за физиологију или медицину 2023. године, за открића која су омогућила развој ефикасних иРНК вакцина против ковида 19.
Каталин Карико и Дру Вајсман лауреати су и бројних других признања – међу њима Награде Ласкер–ДеБакеy за клиничка истраживања, Награде Танг за биофармацеутске науке (2022) и титуле Хероји године магазина “Time” (2021).
Књига Преломно откриће: Мој живот у науци стоји као омаж несаломивом духу др Каталин Карико и њеној дубокој љубави према науци и служи као дирљив подсетник на снагу истрајности и посвећености. Њена снажна мемоарска исповест пружа читаоцу увид у време када је као марљиво дете и заљубљеница у природу одрастала у малом мађарском месту Кишујсалашу, у кући дословно саграђеној од земље – глине и сламе, утиснутих у зидове од ћерпића, окречене па покривене дебелим кровом од трске која је на сунцу бледела и личила на чупаву сиву перику. Горко-слатко научно путовање докторке Карико испреплетано је успесима и борбама.
Прецизно, искрено и инспиративно она у књизи описује свој пионирски рад, неуморну посвећеност науци, породичне и друштвне односе, мајчинство и снове који су је водили.
Књига је недавно објављена на српском језику у издању “Службеног гласника”. Поводом њеног објављивања – аутобиографске исповести која није само прича о науци, већ и о истрајности, храбрости и вери у знање – разговарали смо с Каталин Кати Карико о њеном изузетном животном путу.
“ВРЕМЕ”: На почетку каријере одлучили сте да не придајете значај признањима, већ да се у потпуности посветите самом раду. Једном сте рекли: “Сањала сам да се бавим истраживањем, а не да добијем награду”. Да ли се нешто променило откако сте добили Нобелову награду?
КАТАЛИН КАРИКО: И даље највише вреднујем истраживачки рад. Право признање за сваког научника је откриће. Ипак, разумем и важност Нобелове награде, јер она скреће пажњу јавности на науку и истраживаче.
Изгледа да сте већ као девојчица знали да желите да будете научница. Ко је највише утицао на ваш избор?
У средњој школи, мој професор биологије рекао ми је да могу да постанем научница. Поверовала сам му и одлучила да то и постанем.
Да ли и даље почињете своја предавања реченицом: “Одрасла сам као ћерка месара…”?
Да, често их почињем овако: “Одрасла сам у малом граду, отац ми је био месар, мајка књиговођа. Од њих сам научила да је напоран рад део живота… и како се праве кобасице”.
У књизи описујете колико сте тешко пролазили кроз Сциле и Харибде научног живота – од претњи депортацијом до отказа на Универзитету Пенсилванија. Како сте успевали да задржите фокус на истраживању?
У средњој школи сам прочитала књигу Ханса (Јаноша) Селија о стресу и научила принципе стоичке филозофије: да се концентришем на оно што могу да урадим, а не на оно што не могу да променим.
Шта вас је одржало да наставите – тврдоглавост, упорност, вера у рад или све заједно?
Рекла бих да су упорност и дубоко веровање у важност мог рада били пресудни да истрајем.
Као научница, суочавали сте се с многим препрекама. У књизи пишете о томе дирљиво искрено. Нобелова награда коју сте ви и Дру Вајсман добили у октобру 2023. дошла је прекасно да би била уврштена у књигу, али је ипак деловала као коначно признање. Како сте издржали све те године одбијања?
Увек сам имала бар једног колегу који је веровао у значај мог рада. Уз то, огромну подршку пружала ми је породица, која је разумела да моје истраживање захтева сате и сате рада у лабораторији, викенде и прековремени рад.
Не могу да не поменем вашу пророчанску реченицу администратору са Пена који вас је иселио из лабораторије: “Та лабораторија ће једног дана бити музеј!” Шта се с њом догодило?
Зграда је модернизована, а лабораторија реконструисана. Нема никаквог обележја да сам тамо радила седамнаест година. Ипак, неке бочице с мојим рукописом сачуване су у другим лабораторијама, а моју пипету сам поклонила Музеју Нобелове награде.
Прве дозе БиоНТецх/Пфизер иРНК вакцине против ковида 19 примили сте заједно са Друом Вајсманом на Пену. Када су вам колеге и медицинари клицали: “Ово су проналазачи вакцине!”, како сте се осећали?
Стегло ми се у грлу, а и заплакала сам. Помислила сам на све научнике који су деценијама неуморно радили и поставили темеље за наше откриће.
Шта највише волите у науци?
Волим процес истраживања – покушаје, хипотезе и тренутке када схватите да сте открили нешто ново. Када резултати не одговарају хипотези – радим на осмишљавању нових, још бољих.
У књизи пишете: “Не смем престати да читам. Никада”. Да ли је и даље “рад, рад и само рад” ваш животни кредо?
Да, много читам и стално схватам колико још тога не знам. Наука напредује невероватном брзином, а изазов је држати корак с временом и новим сазнањима.
Многи се сећају приче о плишаном меди, једној од најдирљивијих епизода ваше књиге.
Године 1985. добила сам понуду за посао на Универзитету Темпл у Филаделфији. Из Мађарске смо могли да понесемо само педесет долара. Продали смо нашу “ладу” и тај новац, осамсто фунти које смо на црно променили у доларе, сакрили у плишаног меду наше трогодишње ћерке Сузан. Она га је пренела преко границе. Тако смо стигли у Америку, с хиљаду долара и великим сновима.
На чему тренутно радите?
Фокусирана сам на нови пројекат, али како каже Угур Сахин, суоснивач и директор BioNTech-а – о пројекту говоримо тек када имамо резултате. Тренутно сам професорка на Универзитету у Сегедину, у Мађарској.
Књигу сте започели посветом учитељима, а завршили поруком будућим научницима: “Наставите да се крећете у правцу светлости. Ви сте потенцијал. Ви сте то семе”. Да ли бисте нешто додали?
Рекла бих: верујте у себе. Научите да се носите са стресом, чувајте ментално и физичко здравље. И – уживајте у ономе што радите. Наука је најлепша авантура.
Ауторка је преводилац књиге Преломно откриће
Извор: Време
