Пише: Реља Пантић
Много је заборављених мука, много је заборављених предака, много је заборављених гробова. Нисмо ми баш неки народ који се може похвалити памћењем, а и толико је несреће било да би и писменијем народу било тешко да све то забележи и обележи. Али бар кад би свако од нас памтио по један део, и то би ваљало.
Да ли сте чули за Солунску ђачку чету, класу рођених 1896. године? Мобилисани су октобра 1915. године, као ђаци, последња одбрана, и послати су у Скопље у подофицирску школу на обуку, да попуне Скопски ђачки батаљон. Скопски ђачки батаљон је формиран претходне године, од ђака-студената, углавном старости 21 до 24 године, и то су били легендарни 1300 каплара, учесници Колубарске битке 1914. године.
Ову чету су чинили најмлађи мобилисани регрути, ретко ко је био и 1897. годиште. Истина, једном катастрофалном одлуком српске владе била су мобилисана чак и још млађа годишта, са идејом да их све поведу у повлачење, и нажалост, велики број су и повели у смрт, али то је једна друга, трагична прича Првог светског рата.
Ђаци су из школских клупа кренули пут Скопља. Замислите себе – имате 18 или 19 година, седите у возу на кутији експлозива. Воз се повремено зауставља, минери излазе, постављају експлозив и дижу пругу у ваздух. Воз наставља, а ваше село и породица остају тамо иза, у даљини. Али до Скопља се не може, Бугари су пресекли пругу код Врања. У Нишу воз стаје, излазите и кажу вам да идете у Урошевац где је премештена подофицирска школа из Скопља. Пешице. Пут траје данима. Понели сте само најбеднију гардеробу, са планом да је баците када добијете униформу и цокуле. Али нема униформе, нема цокула, а нема ни хране.
Стигли су ђаци у Урошевац. У даљини се чују топови. Ујутру их буде, одбрана је пробијена, Бугари надиру кроз Качаничку клисуру. Кажу им да одмах иду пешице назад за Приштину. У Приштини се окупља око 1400 ђака регрута, формира се ђачки батаљон, добијају неке старе пушке “берданке”. Комисија већину регрута ослобађа службе и кажу им да иду кући. Кући, па куда кући? Неки и одлазе, већина остаје са јединицом јер немају куд. У Приштини су се нашли и нешто старији припадници ђачког батаљона који су дошли из Скопља, а међу њима су били чувени лексикограф Милан Вујаклија и Сава Микић, касније пилот и први историчар нашег ваздухопловства. Крећу у повлачење према Призрену и Албанији.
Сад бих могао да вам напишем куда су ишли, али шта вама значи Љум Кула, Дебар или било које место тамо. Више значи да знате како су ишли пешице, данима, по зими, ветру, снегу и хладноћи, путевима који се само тако зову, а нису. Негде је требало и по пет сати да се пређе неколико километара. Да су се многима успут распале оне старе ципеле и опанци, па су пут прелазили боси. Да су у Призрену добили један мали хлеб таин и да им је речено да им је то за наредна четири дана. Успут су јели корење, ко нађе. Бедна проја се куповала од Албанаца само за сребро, ко има, или да се да одело. Да су гладни, промрзли и уморни пролазили поред мртвих са стране пута, и питали се да ли ће и они тако сутра? Тако је било.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Стигли су у Охрид и провели су десет дана у манастиру Св. Наум. У собама без пећи и без кревета. Један Ужичанин из чете направи пећ од буради. И са храном је стајало слабо. Узимали су уље из лампе петролејке и на њему пржили лук. Ни монаси нису били баш срећни да им војска поједе сву храну, па је и ту било проблема. Али добили су опрему и нове брзометне пушке, па је команди пало на памет да им тако изнуренима ту започне обука, док су им се од хладноће пушке лепиле за руке.
Ни то није дуго трајало, Бугари су заузели Битољ. Речено им је да спале своје пушке на гомили и да као избеглице пређу грчку границу. Пушке изгореше на великој ломачи. Десеторицу ђака који због болести нису могли даље, па су остали у болници, сутрадан су убили Бугари када су ушли у град. Некада је код Охрида постојао споменик на месту где су сахрањени, али су га Бугари и срушили за време Другог светског рата.
На граници су, само кућица и вод грчких војника. Грчки официр не дозвољава да пређу. Осврћу се око себе очекујући да се бугарски војници појаве сваког трена, док стоје тако ненаоружани и чекају да се тај официр са неким издоговара телефоном. На крају их пусте. Пут кроз Грчку настављају пешице преко Корче до Лерина, одакле их возом транспортују за Солун, у који стижу 27. новембра 1915. године.
Прикључују се савезничким трупама и смештају у великом војном логору Зејтилник, тамо где се данас налази војничко гробље. Стигло их је око 1100. Лекарска комисија способнима за војну службу проглашава њих 483, а остали одлазе у Француску на опоравак и школовање. Формира се Солунска ђачка чета у Првом српском комбинованом пуку при француским трупама. Након вишемесечне обуке и опоравка, распоређени су по другим српским јединицама, које у међувремену пристижу са Крфа. Током њиховог боравка у Солуну, на ушћу Вардара током потере, пронашли су и заробили посаду немачког цепелина који је оборен док је бомбардовао град, о чему су оставили детаљно сведочење.
Учествовали су у биткама на Гроничеву и Кајмакчалану. На врху Кајмакчалана сахрањен је Александар Павловић, кога су сматрали за најбољег међу њима.
Након битке на Кајмакчалану већина је послата на даље школовање по Грчкој или на студије у Француску, Италију или Енглеску. Ни ту страдању није био крај, један брод који је превозио ђаке на студије потонуо је код Крфа. Неки су чак и враћени на Солунски фронт.
Преживели су се окупили годинама касније, формирали удружење и 1932. године издали Споменицу Солунске ђачке чете –класа рођених 1896. у којој су изнели своја сећања и описали ратни пут јединице. Имена свих 483 припадника наведена су у њој. Предговор је написао Нинко Петровић, први председник удружења, адвокат и касније градоначелник Београда, а највећи део историјата записао је Иван Мештровић, професор из Сомбора.
Њихова прича записана је још понегде, као у сећањима припадника чете и каснијег председника удружења др Владимира Пантића, која су објављена у две књиге о Првом светском рату током 70-их година, а које је тада издало Удружење носилаца Албанске споменице финансирајући их прилозима грађана. И полако је падала у заборав. И не само њихова прича. Толико је било јунака, али и толико патње и смрти. А брзо је дошао и нови рат, нова страдања, а онда нови идоли, нови симболи, највећи син, нови народни хероји, ново доба. За старе ту није било много места.
Споменик ђацима-ратницима подигнут је у Скопљу 1935. године у градском парку. Говор је држао писац Бранислав Нушић, оснивач и тадашњи управник позоришта у Скопљу, чији је син Страхиња Бан погинуо као припадник 1300 ђака-каплара.
У темељ споменика била је уграђена повеља на којој је писало: “…И нека би овај споменик био пример нашим поколењима, чисте и херојске љубави за нашу свету земљу и за наш мученички народ, и вечити подсетник како се за њих живи и умире”.
И тај споменик су срушили бугарски окупатори 1941. године, као и многе друге. Никада није обновљен, као што нису обновљени ни остали порушени споменици српским војницима у Македонији. На његовом месту је подигнут споменик Гоце Делчеву, бугарском комити, по коме име носе и многе улице по Србији, доскора и једна од већих у Београду.
Солунска ђачка чета данас нема ни споменик, ни обележје, њено име не носи ни једна улица, ни школа. Нека овај текст буде бар сећање. Да и данас знамо шта све могу ђаци.
Извор: Време
