Превод с енглеског Нада Донати; Штрик, Београд 2025.
Књига О женама збирка је есеја и интервјуа Сузан Сонтаг из прве половине седамдесетих година прошлог века. Текстове је приредио њен син Дејвид Риф, хронолошки их је поређао и тиме упутио у ране радове ове америчке теоретичарке и списатељице. Есеји о роду, друштвеним улогама и ограничењима, али и о историји, естетици и смрти, о темама, дакле, које ће Сузан Сонтаг опседати читавог живота, показују нам на који су се начин формирали ставови једне од, несумњиво, најутицајнијих интелектуалки двадесетог века. У овим записима неупитне луцидности препознајемо њен интелектуални жар, али и њено непоколебљиво одбијање да се сврстава под било коју заставу, рачунајући и феминистичку.
Сонтаг се, дакле, бави различитим темама: од неправедних “двоструких аршина старења”, по којима мушкарцима године доносе углед, а женама, наводно, само губитак вредности, преко анализе диктата лепоте (“лепота је женски посао у овом друштву и, истовремено, позорница њиховог поробљавања”), све до оштре критике трајне привлачности фашистичке естетике у есеју “Фасцинантни фашизам”. Њено писање је бритко, често полемично и никада не прибегава лаким решењима. Она разоткрива друштвене, културне и политичке обрасце који обликују искуство жене, како у јавној сфери тако и у приватном животу. Посебну тежину имају текстови настали у дијалогу и неслагању са другом великом фигуром америчког феминизма, песникињом и есејисткињом, Адријен Рич. Док је Ричова заступала милитантнији, јасно идеолошки обојен феминизам, Сонтагова је одбијала свако сврставање и прихватање етикета. “Наравно да сам феминисткиња”, говорила је, “али никада не бих за себе рекла да сам ослобођена жена.” Њен феминизам се састојао у сталном преиспитивању, а не у прихватању слогана. Сонтаг нас суочава с чињеницом да и најпривлачније пароле могу постати нова ограничења, а да се ослобађање жена не може одвојити од шире борбе против стереотипа, идеологије и лажних норми. Њена решења можда нису увек јасна или коначна, али управо у тој непопустљивој сложености лежи снага њених ставова. Другим речима, збирка О женама није лака ни утешна књига.
За данашњег читаоца ова збирка је драгоцено сведочанство не само о једном времену и расправама које су то време обликовале или му се приклањале, већ и о личности која је одбијала да буде заробљена у туђим дефиницијама. У раним есејима Сузан Сонтаг се представља у својој најкритичнијој али и најрањивијој форми, као интелектуалка која је истовремено била део женског искуства, али му се и критички опирала, истрајно одбијајући да се укалупи у задате обрасце. Данас, у ери друштвених мрежа и дигиталне самопрезентације, њене мисли звуче готово пророчки. Ако је у седамдесетим годинама “једини стандард лепоте била младост”, у времену Инстаграма тај стандард додатно је заоштрен алгоритмима, филтерима и притисцима непрекидног поређења. Управо зато инсистирање Сузан Сонтаг на сложености и отпору стереотипима, као и на ослобађању имагинације, остаје подједнако релевантно, можда и нужније него икада пре.
Извор: Време
