Пише: Вук Бачановић
Антрополози би на предлошку црногорског друштва могли исписати комплетну библиотеку студија о томе како се племенски и фамилијарни обрачуни из далеке и блиске прошлости и садашњости претварају у „аналитичке“ интерпретације геополитике. Овдје је свака теза, прије него што постане наука, већ нечија освета; сваки цитат — замаскирана клетва; свака „објективна студија“ — породична зађевица с фуснотама. Док се у свијету истражују структуре моћи, у Црној Гори се студирају структуре братства и племена: ко је коме дужан, ко је кога оженио, а ко је коме преотео испашу или прије пар вјекова помакао међу за 2 центиметра. Све од Карловачког мира до НАТО-а ту се чита као наставак несугласица око тога у чијем је племену било више исконских европејаца, а чији су и у вријеме владичанства Петровића тежили вербалном деликту стаљинистичког типа.
Или нам бар тако у своме ауторском чланку у подгоричкој Побједи црногорску историју жели предочити академик др. Радован Радоњић. На страну што је однос између гувернадурства и владичанског трона Петровића-Његоша заиста занимљива тема — али оно што проф. др Радоњић пише има везе са занимљивошћу колико и студија о конспекту капитала у доба Брежњева са кутијом старих вијка фрижидера „Обод“. То није текст, то је музеј досаде и кривих навода под титулом: „Како објаснити Црну Гору, а да је не разумјеш“. Но, дајмо ријеч уваженом академику:
„Како се Петровићи-Његоши, фактички, у „живом животу“ односе према Црногорцима? Њима је Црна Гора, уз сва „својатања“, ипак страна земље. Она им је само прибјежиште, мјесто и средство за остваривање других циљева и интереса. Њихов ум, жеље и циљеви су окренути освети Косова, обнови Душановог царства и мјесту у његовим врховима, српској круни и, зашто не, господарењу балканским, односно свим Јужним Словенима. И – они то не крију.Да је митрополит Данило извршио тешко кривично дјело против народа и државе, тиме што је:
а) умјесто дотадашње вањскополитичке стратегије прагматске еквидистанце према окружењу, прихватио политику ослонца само на једног партнера;
б) прихватио позицију Црне Горе као јединог ослонца нечије великодржавне и великосилске политике на европском југу;
в) све конкретне циљеве и интересе Црне Горе подредио идеји свесловенског уједињења и ослобођења.“
Дакле, сиромах владика Данило није имао довољно развијен концепт „европских интеграција“. Замислите ту историјску трагедију: човјек се борио с Османлијама, али је игнорисао прецизне ЕУ директиве, тако да није имао приступ IPA фондовима за развој племенске инфраструктуре. Није чак ни послао апликацију у Брисел за реконструкцију манастира као културног ресурса у оквиру прекограничне сарадње са Албанијом. Каква трагедија човјека без визије! Да је имао мало више менаџерског слуха, можда би ослободио Косово кроз twinning пројекат и апликацију за „Партнерство за мир “.
Међутим, гувернадури, Радоњићеви племеници су, подразумијева се, били нешто као НВО сектор XVIII вијека — пионири савремених апликаната на грантове, визионари који су у доба кундака, барута, крвне освете и набијања глава на колац, већ сањали о „јачању институционалних капацитета“. Док су остали ратовали, они су, по свему судећи, писали акционе планове, предлагали реформе управљања ризицима и водили јавне консултације у пећини са добром акустиком, упозоравајући народ на фаталне посљедице „малигног руског утицаја“ у 2025.
У томе постоји само један мали проблем. Анонимни спис „Кратки опис о Зети и Црној Гори“ из друге половине 18. вијека, чија је ауторка готово сигурно Катарина Радоњић, а који академик Радоњић истиче као врхунац визионарства своје породице, започиње посветом „његовој грофовској свјетлости адмиралу руске царске флоте Алексеју Григоријевичу Орлову“:
„Цијело хришћанство се весели и од радости аплаудира што је јединствено и побједоносно славно оружје руско наслијеђеног и охолог непријатеља имена Христовог потпуно укротило, а гордошћу подигнуте мјесечеве отоманске рогове тако сатрло да њихов лажипророк са свим својим родом у самим седам брда као и у центру безвриједне своје силе, од коначног свог пуцања с ужасом подрхтава. А није мала ствар да под јармом турског рада стењући хришћани, с главном својом хришћанском црквом, Њено Императорско Величанство за своју од Бога проречену ослободитељицу и господарицу са страхом и радошћу цијене славну уз то Ваше Свјетлости према нашем народу благонаклоност, толико ме је охрабрило, колико и љубав према мојој отаџбини, да саставим кратак опис о стању сиромашног народа нашега. Ову књигу прихватио сам са смјелошћу да допишем Вашој Високогрофовској Свјетлости молећи с поштовањем наведени пријем и покровитељство.“
Међутим, како ово дјело чита академик Радоњић? У једном од својих ранијих радова је истакао да Радоњићи, за разлику од Петровића са својим малигним руским и српским утицајем, „нијесу оставили иза себе „гувернадурицу“ (јер је та пећина-затвор постојала и прије њих, а по њима је названа јер су они били њени најпознатији „станари“), али јесу оставили у насљеђе јасно и прецизно формулисан концепт модерне организације друштва и државе, на чијим се основним постулатима Црна Гора данас креће стазама све већих унутрашњих слобода и све извјеснијег интегрисања у демократску заједницу цивилизованих народа Европе и свијета.“
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
Елем, у духу пројектне креативности, Радоњић од посвете руском адмиралу прави апликацију за европски грант:
– Назив пројекта: „Пут ка одрживом интегрисању седам брда у европски простор“.
– Буџет: симболичних 2,4 милиона еура, од чега 1,8 за „оснаживање наративног потенцијала локалних идентитета“.
– Партнери: Институт за историјску толеранцију и удружење „Рогови мјесеца као културна баштина“.
Да се Катарина Радоњић (или ко је већ од Радоњића писао поменути спис) данас дигне из гроба, вјероватно би мислила да је „европска интеграција“ неки нови тип наоружања — јер све што је она урадила било је да хвали руску артиљерију. Али не, академик би јој вјероватно објаснио да је реторика у духу Првог крсташког рата заправо „метафорички израз тежње ка вишем нивоу стратешке сарадње“.
И тако, на крају ове академске пашквиле, остаје само једно питање: има ли ишта озбиљније у неоцрногорском национализму од старе добре кавге за племенско насљеђе и комад митолошке међе? Ако је судити по академику Радоњићу и Побједи, тешко. Јер оно што нам се продаје као дубока историјска анализа, у суштини је породични панегирик с мало више лажних фуснота и пуно мање стида, тенденција да се историјско промишљање сведе на попис старих свађа и надахнуће да се у најближем комшији види потомак крвног непријатеља, који ће се ретроактивно оптужити за сваки замисливи и незамисливи кримен, од тога да је крао паприке на пијаци, па до тога да је идеолошки претходник Адолфа Хитлера. И тако ће то бити док год академици пишу као да састављају тестамент, а новине им то штампају као пророчанство – Црна Гора ће бити земља у којој се историја не изучава него распоређује — по крви, по кумству и по старим кавгама које се, наравно, никад не завршавају.
