Пише: Владан Алимпијевић: Пројекција и ширење моћи: Војне базе у иностранству
У савременој геополитици, војна база у иностранству представља много више од бетонске писте и хангара за авионе. Она је политичка порука, средство одвраћања и инструмент брзе реакције. Државе које располажу мрежом страних база имају могућност да своју моћ пројектују далеко изван сопствених граница, утичући на ток криза, савезништва и регионалне равнотеже.
Чак и летимичан поглед на многобројне америчке војне базе расуте по свету показује да су оне пажљиво распоређене око главних супарника, Русије и Кине, а успут и око Ирана и Северне Кореје. Недостајуће карике су неке од централноазијских држава бившег Совјетског Савеза и Авганистан.
Нови извештај организације „World Beyond War“ показује да се у свету повећава број база које користе стране војске, али и јавни протести и залагања појединих земаља домаћина против тих база. Од 1.247 страних војних база у свету, чак 877 њих су америчке базе ван Сједињених Држава. Осамнаест других земаља, заједно, има 370 база ван својих граница. У базама ван ратних зона распоређено је преко 300.000 војника широм света, у мирнодопским мисијама или по окупационом задатку.
„Војна база је веома ефикасна полуга за пројектовање војне моћи, а самим тим за геополитичко позиционирање широм света“, каже за НИН Никола Лунић, консултант из области геополитике и безбедности.
Он појашњава да велики број војних база у иностранству могу себи да приуште само САД, које за 2026. планирају највећи војни буџет у историји човечанства. Друге земље, као Велика Британија, Турска и Русија, морају веома да воде рачуна како и колико имају ангажовање у иностранству, пре свега због финансијског аспекта.
Шта штите војне базе расуте по свету, скупе, и рањиве на протесте локалних грађана и евентуалне терористичке нападе.
„Базе, у принципу, не могу да штите. Оне пројектују утицај. Базе у земљама где се тренутно воде борбени сукоби служе као сигурна тачка за планирање борбених дејстава. Међутим, у овом тренутку, широм света државе преко војних база искључиво пројектују свој утицај и користе их за надгледање и извиђање. Џибути је сјајан пример да базе, пре свега, служе за обавештајно осматрање и размену информација. Зато је у овом тренутку Џибути један од највећих центара обавештајних делатности у целом свету“, каже Лунић.
САД без премца
Ниједна земља нема тако распрострањену мрежу као САД. Према проценама, Американци одржавају више од 800 војних објеката у преко 80 земаља света. У Европи за САД кључне базе су у Немачкој (чак 119), Италији (44) и Пољској, а од почетка рата у Украјини, и базе у Румунији. На Блиском истоку, базе у Катару, Бахреину и Кувајту чувају приступ енергетским ресурсима и омогућавају операције у региону Персијског залива. У Азији и на Пацифику, присуство у Јапану (120 база), Јужној Кореји (73 базе), на Филипинима и Гуаму (54) јасно је усмерено као одговор Кини и Северној Кореји.
„Наравно да Америка има највећи број база, управо због политике, која је таква каква јесте, и због потреба Американца да буду присутни у свим деловима света. Шта је суштински позадина тог присуства? У данашње време, то су две ствари: ресурси, нарочито они ретки, стратешке сировине, а друга је контрола најважнијих поморских путева“, каже за НИН војни аналитичар Владе Радуловић.
Русија, Турска, Кина
За разлику од САД, Русија располаже далеко мањим бројем база. Највише их је на простору бившег СССР-а, где чува утицај у Централној Азији и на Јужном Кавказу, у Казахстану, Јерменији, Таџикистану и Киргистану, као и у Узбекистану, где су до 2005. базу имале и САД.
Промена власти у Дамаску крајем 2024. године отворила је питање будућности руских војних база у Сирији. Иако је Москва више од деценије користила поморску базу у Тартусу и ваздухопловну базу Хмејмим код Латакије као кључне тачке свог присуства на Средоземљу, нови политички контекст намеће неизвесност око њиховог даљег статуса. За Москву, губитак сиријских база значио би озбиљан ударац њеном међународном имиџу и способности пројектовања моћи у региону. За нову сиријску власт, то је прилика да преговара о условима сарадње и балансира између великих сила.
„Русија, иако излази на неколико мора, има јако развучену флоту и олако је прокоцкала позицију у Сирији“, констатује Радуловић и додаје: „Зато им је сада неопходна база у Либији. Због добрих односа са генералом Хафтаром, који контролише источне делове Либије, могло би доћи до успостављања нове руске базе на Средоземљу, и то је оно што би Руси и жарко желели.“
Баграм – поново у средишту
Недавна изјава Доналда Трампа да САД треба да поврате војну базу Баграм од талибана поново је скренула пажњу света на Авганистан и његове нерешене трауме. Некада највећа америчка војна база у региону, Баграм је више од две деценије био симбол глобалног рата против тероризма.
Баграм се налази у провинцији Параван, око педесетак километара северно од Кабула. Основали су га Совјети у доба Хладног рата, али је тек након америчке инвазије 2001. године база добила монументалне размере. Претворена је у главни логистички центар, одакле су вођене ваздушне операције, са злогласним затвором и највећом концентрацијом сила коју су САД икада распоредиле у Авганистану. За многе Авганистанце, Баграм је био синоним страног присуства и војне надмоћи.
У јулу 2021. године, у хаотичном повлачењу НАТО снага, Американци су у тишини напустили базу, препустивши је талибанима, који су убрзо преузели власт у целој земљи. За талибане, Баграм је постао трофеј, доказ да је њихова дугогодишња борба довела до повратка суверенитета над територијом. Док амерички председник тврди да база има стратешки значај због близине кинеских граница и потенцијалних нуклеарних капацитета Пекинга, талибани поручују да Авганистан није и неће бити „ничија колонија“.
У том делу света Москви, поред НАТО снага, највећи играч је Анкара. Турска све отвореније показује амбицију да своју моћ пројектује ван својих граница. Са војним присуством у чак 15 земаља, што је чини трећом земљом у свету по броју база у другим државама, за Анкару војне базе не значе само логистичко или тактичко присуство, оне су симбол стратешке аутономије и полуга утицаја у кључним регионима: од Кипра и Африке, преко Сирије до Залива, турски војни потези јасно сигнализирају промену у геополитичкој динамици Блиског истока и северне Африке.
Најстабилнија турска база у иностранству налази се у Сомалији, у Могадишу, где Анкара још од 2017. обучава локалне снаге. Сличан образац присуства Турска примењује у Ираку, углавном на северу земље, у курдској области. У Заливу, Катар за Турску представља стратешки полигон за војну обуку и регионалну пројекцију моћи. Турске базе у Сирији могу да наруше равнотежу у ваздушном простору и изазивају забринутост Израела. Сахел постаје нова арена, где је Чад у фебруару 2025. понудио Турској контролу над војном инфраструктуром у бази Абече, након повлачења француских снага. Тако Анкара наставља да комбинује војне, дипломатске и инфраструктурне иницијативе, градећи војни и стратешки капацитет са визијом да постане релевантнија регионална сила.
Кина има једну од најмоћнијих војски на свету, али по питању војне присутности у свету далеко је иза САД. Главни светски конкуренти не надмећу се само у економској арени, па и Кина годинама ради на јачању војних капацитета. У последњим годинама Пекинг је интензивирао своје војно присуство изван граница, прелазећи из фазе ограничених операција у фазу институционализованог присуства. Овај корак одражава амбицију Пекинга да постане кључни играч у глобалној безбедности, са способношћу да штити своје интересе и пројектује моћ широм света. Прва стална кинеска база отворена је у Џибутију, на улазу у Црвено море.
„Кина ће, сасвим сигурно, ширећи свој економски утицај, пре или касније, проширити и свој војни утицај и изградиће још база, првенствено у Африци и Азији“, закључује Лунић.
Према сателитским снимцима, Кина гради војну базу у планинској области Горно-Бадахшан у Таџикистану, на висини од 4.000 метара. Иако званичне потврде још нема, изградња објекта укључује приступне путеве и инфраструктуру која указује на војну намену. Кина је војно присутна и у Камбоџи, а САД највише брину извештаји да је Пекинг изградио шпијунску базу на Куби, недалеко од америчке обале.
Џибути – држава са шест различитих страних база
На Рогу Африке, тамо где се Црвено море улива у Аденски залив и где пролази једна од најпрометнијих поморских рута света, лежи Џибути. Са површином упола мањом од Србије и тек око милион становника, Џибути је на геополитичкој мапи војни див: ниједна друга земља нема толики број страних војних база на тако малом простору. У Џибутију се данас налазе базе САД, Кине, Француске, Јапана, Италије и Шпаније, док и друге земље периодично користе луку и аеродроме. Свака од тих сила има своје интересе.
Америчка база Кемп Лемоније најпознатија је и највећа. Служи као кључна тачка за борбу против тероризма на Блиском истоку и у Африци, као и за операције беспилотним летелицама у Сомалији и Јемену. Француска је ту, као бивша колонијална сила. Јапан и Италија своје базе виде као део међународних напора у сузбијању пиратерије код обала Сомалије, док Кина, прва азијска сила која је отворила сталну војну базу у Африци, користи присуство како би заштитила поморску трговину и интересе у оквиру иницијативе „Појас и пут“.
За домаћина, користи су вишеструке – али и двосмислене. Власти у Џибутију сваке године инкасирају значајне приходе од закупа база. Уз то, присуство страних војника пружа и сигурносни штит: у нестабилном региону где Сомалија и Јемен често производе кризе, Џибути постаје „сигурна лука“.
Ипак, питање суверенитета и зависности остаје отворено. Критичари упозоравају да је земља претворена у „најамника геополитичких интереса“, док влада у Џибутију тврди да балансирањем страног присуства управо јача своју међународну позицију. Питање је само колико дуго ће моћи да одржи равнотежу између толиких апетита и властитих потреба.
Старе колонијалне силе
Велика Британија и Француска, некадашње империје, задржале су војне базе широм света. Шпанија (осим у Џибутију) и Португал, некада моћне поморске силе, више немају војнике ван своје територије.
Британци су присутни на Кипру, у Бахреину, Оману и на Фокландима и Брунеју. У Индијском океану Британија има војне контингенте на острву Дијего Гарсија. Британска база на Гибралтару је најстарија активна база на свету. Постоји од 1704. године, када су Британци заузели територију током Шпанског сукцесионог рата. Ова база је и данас кључна британска поморска база на Медитерану.
Француска одржава базе у својим бившим колонијама у Африци, али је, због незадовољства локалних влада, током 2024-2025. почела са повлачењем или предајом база у земљама као што су Сенегал и Обала Слоноваче. Француска је званично окончала војну операцију у августу 2022. у Малију, након што је војна хунта преузела власт и дошло до погоршања односа са Паризом. И из Буркине Фасо су се Французи повукли после војног пуча, а у Чаду, Нигерији и Нигеру француско војно присуство је само симболично, док њихове бивше базе преузимају домаће војске, али и Руси и Турци.
Француска, као глобална сила, има значајно присуство у Индопацифику, где одржава неколико војних база у својим прекоморским територијама у Полинезији и Новој Каледонији.
Четврти сегмент
Да ли су базе још увек важан сегмент војне моћи?
„Свакако да јесу, да нису, не би постојале. Да ли много коштају, да ли представљају трошак и терет за државу, свакако, колико год та држава била моћна. Да ли постоје неке алтернативе, то је сада велики знак питања. Дакле, уколико желите надмоћ, дипломатија је једно, енергетика је друго поље, финансијски пакети и инвестиције су трећи сегмент, али нема пројекције моћи без вашег војног присуства“, закључује Владе Радуловић.
Стране базе нису само војни објекти, већ и политички инструменти. Оне шаљу поруку о савезима и партнерствима, омогућавају економску сарадњу и подижу значај држава домаћина у међународним односима. Истовремено, често изазивају контроверзе, јер могу бити доживљене као облик ограничавања суверенитета или извор безбедносних ризика. Међутим, у свету где се конкуренција великих сила интензивира, стране војне базе остају неопходан механизам за одржавање глобалног утицаја и способности за брзо реаговање.
Извор: НИН
