Пише: Милан Станковић
Амерички и британски универзитети годинама заузимају неприкосново првих десет места на Шангајској листи најбољих универзитета на свету. Њихов академски углед је глобално мерило, али у јавности и даље опстаје једна упорна заблуда: да су то приватне институције које, попут корпорација, имају власнике и остварују профит. Ова слика, иако наизглед логична, у суштини није тачна. Али, не зато што би ти универзитети били бесплатно доступни свима, већ зато што је њихова структура много сложенија и, на неки начин, парадоксална.
Америчка „приватност“ без власника
Харвард, Станфорд, МИТ, Јејл или Принстон јесу формално приватни, али у стварности су то непрофитне институције. Њима не управљају акционари зарад профита, већ одбор старатеља, а сваки вишак прихода улаже се у нове програме, истраживања, инфраструктуру, стипендије. Управо тај модел, ослоњен на донације бивших студената и моћне фондације, обезбеђује им стабилност и независност.
Ипак, статус „приватног, а непрофитног“ не мора увек да значи да су они финансијски блиски студентима. Напротив. Школарине се крећу између 60 и 70 хиљада долара годишње. А то је само почетак. Када се додају смештај, исхрана, здравствено осигурање, административне таксе и све оно што подразумева живот у кампусу, укупан годишњи трошак може да премаши 100.000 долара. За постдипломске студије и специјализације, износи иду још више.
Да, постоје неед-басед стипендије, и систем јесте формално прилагођен и сиромашнијим студентима, али остаје чињеница да многи млади интелектуалци након дипломирања започну каријеру са огромним теретом дугова. Ово је амерички парадокс: универзитети без власника, али студенти са кредитним оковима.
Када се ово пореди са Србијом, види се једна занимљива контрадикција: код нас „приватно“ готово увек подразумева и профит, често уз сумњу у квалитет наставе, док у Америци „приватно“ значи институцију без власника, али са ресурсима којима ни један европски јавни универзитет не може да парира. Управо зато је погрешно механички поредити наше приватне универзитете са Харвардом или Принстоном, као и неким другим приватним факултетима у развијеном свету.
Британска „јавност“ са дозом елитизма
Оксфорд и Кембриџ стоје на супротној страни. То су државни универзитети, формално део јавног система, али са аутономијом која их чини посебним. Школарине за домаће студенте су вишеструко ниже него у САД, а систем државних зајмова обезбеђује да се дугови отплаћују тек након што дипломац достигне одређени ниво прихода. То у великој мери ублажава социјалне баријере.
Ипак, британски модел није без мана. Конкуренција је сурова, селекција изузетно строга, а сама институционална култура још увек носи елементе традиционалног елитизма. Оксфорд и Кембриџ имају програме за укључивање студената из мање привилегованих средина, али и даље привлаче несразмерно велики број кандидата из школа са бољим ресурсима. Другим речима, „државност“ сама по себи није гаранција равноправности.
Српски универзитети су формално јавни и финансирани из буџета, али без реалне аутономије и без ресурса које имају њихови британски парњаци. Док се у Британији елитизам мери у престижу и историји, код нас је проблем често супротан: како очувати и минималан квалитет у условима хронично недостатка финансија. И ту настаје парадокс – британска „државност“ може изгледати елитистички, али српска „државност“ све чешће делује беспомоћно.
Плате и престиж
Још једна честа заблуда односи се на плате професора. У САД оне достижу импресивне износе: редовни, врхунски, реномирани професори у СТЕМ областима могу зарађивати и преко 300.000 долара годишње, док су колеге у друштвеним наукама нешто „скромније“ плаћене, али и даље знатно изнад националног просека. Економисти, због блискости пословном сектору, често остварују зараде које премашују и најплаћеније научнике у другим областима. Уз то иду субвенционисани смештај, истраживачки фондови, плаћена одсуства за научни рад.
У Великој Британији професори зарађују знатно мање, али у оквиру јавног система који ипак нуди стабилност и традиционалне облике подршке. Разлика у цифрама је прилична, али не нужно и у квалитету рада, јер престиж и академски углед у британском контексту не произлазе искључиво из плате.
У Србији, где академске плате нису велике, питање престижа практично и не постоји. Уместо полемике око статуса универзитетских професора, код нас је стална тема њихова маргинализација. Управо то показује колико је домаћи контекст удаљен од глобалних расправа, али и колико би нам корисно било да их боље разумемо.
Кључно питање
Када се све сабер, остаје суштинска дилема: колико су ти, најбољи светски, универзитети заиста доступни и најбољим умовима, без обзира на социјално порекло? Амерички модел нуди огромна средства и инфраструктуру, али уз цену која не ретко гуши студенте дуговима. Британски систем изгледа доступнији, али у пракси често репродукује друштвене разлике.
Једно је сигурно: и у Америци и у Британији, најпрестижније дипломе и даље су најбоља улазница у глобалну елиту. Но цена те улазнице наравно није само школарина — то је читав пакет привилегија, али и одрицања, који млади људи прихватају, не знајући увек да ће први корак у академски свет можда истовремено значити и улазак у свет дугова.
За Србију, где се још увек расправља о смислу приватних универзитета и будућности државних, ови примери су користан подсјетник: није ствар у томе да ли је универзитет формално „државни“ или „приватни“, већ у томе да ли има ресурсе, независност и јасан друштвени мандат. Без тога, све наше расправе остају на нивоу етикета, а не суштине.
* Аутор је професор српског језика и књижевности и дугогодишњи новинар
Извор: Нова Економија
