Пише: Ђорђе Матић
Приче о перојским фамилијама из прошлога, двадесетог вијека, прегнантне су колико и важне, с неплативим описима, како отац Данило каже „наших отаца и ђедова“ (увијек ме гане овај изговор, то да скоро четири стољећа од доласка из старога краја, Перојци и даље кажу „ђед“).
Недавно је у Привреднику одржано једно необично представљање, на први поглед још необичније књиге. Архимандрит Данило Љуботина, најпознатији Перојац и једна од најколоритнијих личности више околина и заједница – од његове Истре, Загреба, Хрватске, до саме институције Српске православне цркве – представио је своју књигу „Перој – тајна броја 77“. Ради се о истински занимљивом раду (колико на моменте збрзаном и понешто контрадикторном, сасвим у складу с аутентично живописном личношћу аутора), ђелу између мале повијесне студије и серије импресија о том чудном и жилавом истарском мјесташцу. Ако ми се, наиме, на спомен једног топоса нашег јави она легендарна реченица из стрипа о Астериксу, о „малом галском селу које одолева Римљанима“, то бива сваки пут кад негђе прочитам име Пероја – истарског насеља у коме у континуитету од 17. вијека обитава српски православни живаљ који се доселио из Црмнице, из Црне Горе, да спаси живу главу пред Турцима и насели се у овој млетачкој провинцији. И да се онда кроз стотине година не покатоличи и не утопи у већој и бројнијој култури.
Перојска химна пјевала се још од прије Првог српског устанка
Број седамдесет и седам из наслова потјече из такозване „Перојске повеље“, како ју је назвао повјесничар Фран Барбалић, из пријеписа акта из 1657. по којем се чита како је по дуждеву указу извршена наредба да се у „Покрајини“ насели пет породица – „у свему седамдесет и седам душа, које дођоше из Црне Горе (…)“. О тој „тајни“ отац Данило пише у свом либру, у издању ћирилично-латиничном, едицији Словенског слова и с назнаком „Београд – Загреб“. Број 77 могуће је истинит, повијесно и чињенично. А опет можда је узет и као метафора, као висок и јасан симбол – библијски симбол, гђе је овај број један од опетованих и најзначајнијих: он је знак опроста, цјеловитости и Божјег реда. Још знаковитији и ближи круг симболике онај је старозавјетни, из Књиге о Судијама – вођама Израелаца у доба освајања Канана и успостављања краљевства у Израиљу, односно у другом значењу појма „Сукота“ – који обиљежава лутање Израелићана кроз пустињу, излазак и овисност о Божјој вољи: „И ухвати момка из Сокота, и испитива га; а он му пописа кнезове сокотске и старјешине, седамдесет и седам људи“ (Књига о Судијама, 8:14). Ствар је, дакле, као и много тога у нашој повијести, остала између митско-симболичког и интерпретације хисторијских докумената што су их на туђем језику издавали они који су из прагматичних и политичких разлога примали наш народ избјегао од пропасти. Та нејасност и амбиваленција прошириле су се и остале чак и у питању самог именовања и припадности. Данас се Перој сматра црногорским селом, што је наравно у извјесном смислу точно. Односно точно управо до оне точке одакле креће онај други дио о имену и припадништву, проблематичнији, а који се најчешће, што би се преко рекло, „пренебрегава“. Отуд већ годинама своје Перојце волим добронамјерно зачикавати, кад их питам: „добро, јесте више одлучили шта сте ви онда? Срби или Црногорци? Или како кад?“ – на што по правилу добијем симпатични осмијех с мало нелагоде и типично истријанске „пуш’мо ћа“ реакције. Сам отац Данило у књизи прецизно, с помало невољно комичним ефектом (данас поготово!), пише: „У оно вријеме нису нас звали Црногорци, били смо мало Власи, мало Морлаци, а Венецијани су писали Серби Монтегрини.“
У овој књижици зато, много су занимљивије скорије и сасвим провјерљиве приче, односно повијесне збиље. Нарочито личне које отац Данило доноси из најразличитијих извора, док оне најљепше приповиједа сам, типично сликовито и узбибано, старовременским и на мјестима наглашено поетичним стилом. Приче о перојским фамилијама из прошлога, двадесетог вијека, прегнантне су колико и важне, с неплативим описима, како отац Данило каже „наших отаца и ђедова“ (увијек ме гане овај изговор, то да скоро четири стољећа од доласка из старога краја, Перојци и даље кажу „ђед“).
Перојска химна пјевала се још од прије Првог српског устанка
Једна „шторијица“ посебно ме се дојмила. Неки Лазо Вучерић, Перојац рођен још под Аустријом, а као дијете „ситније грађе и тањег здравља“, имао је све предиспозиције да нестане „као да га никада на свијету није било“, како каже Рапсод. Али Лазо одраста и дочекује долазак Италије, за Перојце већ „четврте велике државе“, како аутор подсјећа, након Венеције, Наполеонове Француске и Царевине аустријске, дакле. Мусолинијева Италија обневиђела од лудовања о моћи и колонијама које никад није имала, креће у поход на Етиопију. Тако је Лазо, иако православни Србин, као талијански субјект и грађанин дигнут у војску и послан у „Абишињију“, истријанским нарјечјем казано. Тамо, „прико свита“, ратује и доживљава афричке авантуре овај наш Лазо. Стиже и до предграђа Адис Абебе, па преко Еритреје, чак до Џибутија, пробијајући се кроз пустињски пијесак – подсјетивши ме ту на Корта Малтезеа, којега је нацртао умјетник којему је један Поречан био први животни узор – па све до Индијског оцеана и до мора, Црвеног, онога из Књиге изласка које је Мојсије раздвојио да га Израелићани прегазе док их је водио ка обећаној земљи – као претходник онога попа Михајла што је довео народ из Црмнице у Перој у 17. вијеку. Наш Лазо успио се након свега вратити из Африке, али тек педесетих година, послије пада фашистичке Италије и Трећег Рајха, док је нова Југославија улазила већ у своју другу декаду. Изнурен и без ичега, вратио се у Перој. Ту је нашао Олгу Поповић из велике, бројне и важне перојске обитељи. Олга је, ружним старим изразом, била „стара цура“, која је ђевојком била изразито лијепа и, кад видимо фотографије, необично елегантна. „Приженио се“ (још једним гадним изразом) наш авантурист и ветеран, док је она, прешавши четрдесету, и даље чувала остарјелог оца. Мислили су Олга и Лазо да ће заједно макар некако прегрмјети оно што им је остало од не нарочито обећавајуће будућности. Осјећали су се као старци већ, а тако су, кажу, и ђеловали. Измршављена и измучена, са стотину животних тегоба, Олга након неког времена осјети онемоћалост и, увјерена да јој се приближава крај, оде доктору. Овај је прослиједи колеги-специјалисту. Испостави се да је Олга са својих скоро четрдесет и шест година – у поодмаклој трудноћи. У оно мршаво поратно вријеме и узевши у обзир женину доб – равно чуду. Олга је родила здравог сина јединца. Назвала га је по своме оцу – Сава. Ђечак је одрастао у скромног, шутљивог, али дружељубивог човјека, чувеног по необично добром памћењу људи, имена и прича, народних, пучких, митских, и најљепше, народних епова. Отац Данило зове га у књизи „живом књигом наше прошлости“. Једном је Саво путовао и у Црну Гору, на свој источник, у прадомовину. И онда, у фантастичном симболичком „пуном кругу“, јачем од сваке филмске метафоре, упознао је Весну, своју будућу супругу – на Цетињу, од свих мјеста. Саво, то некадашње једва рођено дијете – или пак дијете судбински одређено да се роди, на теби је читаоче – с Весном је добио троје здраве ђеце: двије кћери и сина.
Свака част тајнама нумерологије, библијским параболама, митским доласцима и ликовима. Али прича о Лази, Олги и Сави, та досад непозната „књига о Вучерићима“, некако ми је данас важнија.
Извор: П-Портал
