Пише: Чедо Недељковић
Вриједни которски истраживач Љубо Мачић објавио је нову књигу Развој школства у Грбљу у којој је дао историјску димензију ове области на ширем подручју, у читавој Боки которској и у Далмацији, областима у којима су се мијењали страни управљачи.
Природно, они су управљали укупним развојем и били су посебно заинтересовани за културу и просвјету која најбитније утиче на формирање националне свијести. Некад су Турци рушили цркве и културне споменике, а млетачке и аустријске власти развиле су перфидније методе да се одупру тежњи народа, посебно православне цркве да организује и развија своје школство? Шта су мислили млетачки управљачи о молби православних Срба и Грка у Далмацији који су тражили дозволу за подизање школа о властитом трошку. Дакле, не о државном. Молба је разматрана у фебруару 1761. године, а поводом ње провидур Алвиз Контарини предлаже дужду: „Чини ми се да не иде у корист државе предавање наука и знаности поданицима нижих сталежа ове покрајине, и да им се дају јавне службе, него да остану у рођеној својој простоти, да се баве оним занатима, које су примили од свога почетка.“
У Венецији су схватили да то не би било корисно за државу, али Контарини упозорава да „ако Ваша Свјетлост већ хоће да услиши проситеље, држим да би се прошња њихова могла утолико услишити да се установи само гдје која школа у којима, осим читања и писања ништа друго да се не учи.“ Стање се промијенило набоље тек за вријеме Друге аустријске владавине а нарочито од 1869. када је Аустрија донијела Закон о школама па је у Боки највећи број школа био у власништву државе. Но напредак је текао споро. Православна црква у Далмацији упорно је тражила од аустријских власти да се ријеши питање отварања народних школа за сву православну дјецу. А у децембру 1846. из Беча је стигао одговор: „Поводом молбе коју је епископ православне диоцезе упутио цару, у вези отварања основних школа за непоунијаћене православце у Далмацији“ царски одговор је гласио: „Нека се у сваком мјесту њихове парохије активира по једна сопствена школа за омладину оба пола чим општина буде посједовала средства за дотацију истих. За наставу у таквим школама треба обезбиједити наставнике одговарајуће вјероисповијести.“
Аустријске власти су, дакле, водиле рачуна о вјерском опредјељењу ученика, али и о језику па кажу да настава треба да се одвија на језику који је уобичајен у комуни, али ако „постоји склоност ка италијанском или илирском, побринуће се да се набаве књиге са текстовима на оба језика“.
Водила је аустријска власт, при законском регулисању, рачуна о народним потребама. И што се тиче употребе писма у школама била је врло толерантна па каже да се латиничка слова неће „силом уводити у основне школе, али ипак ће се постепено уводити гдје год у општини „буде склоности ка томе“. У школама на народном језику уз остале предмете може се увести италијански језик ако се за то укаже потреба. Но, у Боки, после 1845, у многим школама настава је била на италијанском језику.
А каква је данас језичка ситуација у Црној Гори? По Уставу, службени језик је црногорски иако, према попису, највећи дио становништва говори српски. Треба мијењати Устав, али то је голема процедура која може уздрмати и саму Владу. Испада да су аустријске власти имале више разумијевања за народни језик од садашње Владе.
Извор: Дан
