Војислав Бубиша Симић IN MEMORIAM (1924 – 2025)
Пише: Драгослав Симић
Опширан разговор са Војиславом Бубушом Симићем (1924 ч 2025), урадио сам уживо у емисији “Говори да бих те видео” 2010. године када се тек назирала идеја за моју нову књигу “Гласом писана историја”. Рецензија др Љубодрага Димића под називом “И гласом се пише историја” охрабрила је идеју коју сам имао, а то је “усмена историја уживо XX века”. Године 2018. штампана је књига са 40 прича из мојих радио емисија у издању ЦЛИА које су обухватале део усмене историје столећа за нама.
Ево шта ми је све испричао Бубиша. Ово су цртице из разговора:
Патрола ОЗНЕ
После ослобођења Београда ја и моји другови размишљали смо шта ћемо да радимо! На Сремски фронт баш нам се не иде. Никако у пешадију. Нешто смо смишљали да нађемо неки други род, на пример, артиљерију или морнарицу. Одједанпут, у Дом омладине, који је био тамо где је Протокол на Теразијама, дакле, до садашње Атине, дође патрола Озне Шесте личке и извади неки списак, прочита моје име, затим име Дарка Краљића и одведе нас са још четворицом у затвор Шесте личке, баш преко пута Каленићеве пијаце, на ћошку Баба Вишњине.
Појма нисам имао ни зашто ни како. Срећом, неко је то видео и јавио мом оцу. Мој отац је знао добро др Синишу Станковића, већника Авноја, још од пре рата наше породице су били пријатељи, и јавио му да сам тамо и молио га да интервенише, јер је тај затвор био на злом гласу, пошто су многи одатле нестајали без трага. Било је сад важно да се за мене интересује неко као Синиша Станковић. Међутим, Синиша Станковић је дао онај стари озновски одговор да се не бојим ако нисам крив. Знате, то је стварно глупи одговор, „ако није крив“, јер шта је уопште био критеријум у оном времену хаоса, револуције и терора, да се одреди ко је крив, ко није крив, јер су људи нестајали на улици без трага.
После 16 дана затвора, позове ме стражар и каже да дођем горе код иследника и понесем ствари. Ја дођем. Тај иследник ме пита зашто сам у затвору. Ја рекох да не знам. „Како не знаш“, каже иследник. Не хапсимо ми људе тек тако, без везе. Па, рекох, не знам, можда зато што сам свирао за време окупације на Радију. „Зато сигурно“, каже иследник, „свирао си Немцима“, па онда одједном рече мојој мами која је седела преко пута њега: „Госпођо, водите га кући“, а мени – „пази добро шта радиш“. Код куће сазнам да ми је највише помогао наш кум Душан Јовановић, звани Чика Душко, легенда планинарства, који је пре рата био пријатељ са тим иследником, који је такође био планинар. После једно 20 година негде 70-их, док смо седели на Јахорини, мало смо сви попили, ја се сетим да је тај иследник био ћелав као мој садашњи пријатељ, старији планинар, само што је тада имао чизме и униформу, а сад планинарску виндјакну и тада ми управо сине да је то онај иследник из 1945.
Кад смо почели да свирамо џез
Тада је код званичних власти био неки потпуно лудачки, без основа, страх од џеза, који је просто био као нека параноја. Мислило се да ће сад џез да донесе неки нови начин америчког декадентног живота који ће страшно лоше утицати на социјалистичку омладину. И то је трајало једно време. Биле су разне изјаве и чланци у штампи против џеза. Међутим, то је полако јењавало. Власти су мислиле, па добро, џез, то није опасно за режим, нама су опаснији књижевници, па и сликари, те су забрањиване неке књиге, па и неке изложбе. Нас су после пустили да свирамо шта хоћемо.
Војислав Бубиша Симић (1924-2025): Човек џеза увек на сунчаној страни улице
У прво време, око 1950. године у радио-станици свирали смо амерички џез, разуме се и наш. После сам видео разне друге страхове и лудачке параноје комунистичког режима. Једно време постојао и страх од религије, па онда не сме нико да слави славу, па онда неко у новинама пише, на пример, „данас, 19. децембра нећу примати госте“, а не сме да се напише да је данас Свети Никола. После су почели полако да славе јавно.
Онда је после било неких сулудих страхова од „великосрпства“. Чика Јовина збирка песама „Чика Јова српској деци“ прекрштена је у „Чика Јова нашој деци“. У Крушевцу, сећам се, 1984. године ја напишем, са песником Љубишом Ђидићем из Крушевца, једну дивну кантату, он је писао текст, ја сам писао музику, био је хор Армије, Велики џез оркестар, глумци, једна играчка група која игра модеран балет итд. Ова композиција је била изведена на Слободишту које је, као што знате, спомен-парк у Крушевцу, саграђен поводом стрељања 360 Крушевљана 1943. године на Видовдан као одмазда Немаца за један партизански напад. То је била традиција која је трајала већ много година.
Пред концерт ја дођем на разговор у Радио Крушевац и док сам причао поменем неколико пута реч Видовдан. Видим неко ми из технике маше руком. Кад су пустили музику усред разговора, дође тај неки локални културтрегер и каже ми: „Немојте, молим вас, стално да помињете Видовдан, кажите 28. јуни.“
„Па, човече, зашто да не помињем Видовдан, па то се све због Видовдана и одржава“, кажем ја. Дакле, пазите, 1984. године, четири године после смрти Титове, ми смо још увек имали те лудачке кошмаре и параноје, једно време од џеза, после од религије, онда од Тита. Нисам могао уопште да схватим да се такве ствари догађају.
Занатски дом
Занатски дом, данас Радио Београд, сазидан је негде 1935/36. године и градио га је чувени архитекта Несторовић. У то време, то је био с једне стране хотел, из улице Лоле Рибара, бивше Светогорске, а онда се звала Жоржа Клемансоа. Та је улица много мењала имена, и кад кажем улица Лоле Рибара, људи се најбоље сећају. У тој улици је био биоскоп „Авала“, тај биоскоп је био у приземљу, где је сада Студио 6. Дакле, у Студију 6 је била биоскопска сала, а тамо изнад Студија 6, где је сада Нототека и где су оне степенице које иду кружно лево и десно, ту је била кућица оператера, који је одатле пуштао филмове.
На првом и другом спрату био је хотел, а са ове стране где је сад Клуб (Камена сала) и са ове стране из Хиландарске улице где су Студио 8 и Студио 13, ту је била кафана-ресторан, који је у то време држао Жика Белић, он је био познати угоститељ и угледан члан Занатске коморе. Занатска комора била је једна стварно моћна и јака установа, и Занатски фонд је био врло богат – та кућа је била врло скупа за оно време. Радио Београд је зграду „Занатски дом“ у Хиландарској се уселио 1947. године, а од 1948. године ја сам био стално у Радио Београду.
Ви знате те приче о Радио Београду, да је Радио постојао пре рата у згради Академије наука, одакле је био одржан чувени краљев говор, односно капетана Јововића који је уместо краља говорио 27. марта 1941, када је срушена Влада Цветковић-Мачек.
На углу улице Немањине и Кнеза Милоша, у згради Министарства шума и руда, краткоталасна Радио-станица Београд емитовала је свој програм. У тој згради је сада Министарство иностраних послова. Кад су дошли Немци, почела је ту да ради њихова радио-станица која се звала „Сендер Белград”. Одатле је први пут емитована чувена песма „Лили Марлен“, што је чудо, мислим, баш управо из Београда. Ја сам ту за време окупације неколико пута свирао хонорарно са неким малим саставима, а после кад су Немци отишли и кад су дошли партизани, онда сам одмах наставио да свирам, исто у разним малим саставима, и ту сам у ствари полагао аудицију за џез оркестар.
Седма Бетовенова, Ђилас и Оскар Данон
Био сам примљен као клавириста у џез оркестру 1948. године у јануару када се џез оркестар и основао, баш у овој згради из које говорим сада. Пре тога сам, у лето 1947. године, радио са колегама, студентима Музичке академије, као музички манипулант, тако се то звало. У ствари, окретали смо плоче и магнетофонске траке. Управо сада гледам овде једну младу девојку која има кабину, тј. технику која ми данас изгледа као електронски или компјутерски студио у неком свемирском броду, према оном како је изгледало кад сам ја био тамо са старим расклиматаним магнетофонима и грамофонима који су шкрипали и стално се кварили.
Срђан Барић, композитор, мој колега, и ја радили смо као тзв. окретачи плоча и магнетофона. Онда је било неписано правило да у 22 часа иду вести за целу Југославију, а у два минута до 22 часа мора да се заврши програм, онда куца сат, знак Радио Београда и у 22 часа почињу вести за целу Југославију. Дакле, није постојала никаква могућност да случајно пређете тих два минута. Тачно у 21.58 морате да завршите како год знате. Ми смо већ раније имали измонтиране нумере које смо пуштали, које смо добијали на кошуљицама, и тог дана је била на програму Бетовенова Седма симфонија.
Нас двојица, као студенти Музичке академије, разуме се, морали смо да слушамо те ствари. Научили смо да отприлике израчунамо према програму колико нам је времена остало до почетка следеће емисије. Нисмо смели ни да скратимо Бетовенову симфонију а нити да уђемо у она два минута испред централних вести. Одједном смо схватили да морамо да нађемо неко решење. Барић и ја брзо одемо у Нототеку, била је већ ноћ, затворена Нототека, ми узмемо кључ и откључамо, узмемо партитуру. Нађемо једно згодно место где бисмо могли да направимо рез, а да се то не примети. Нашли смо тоналну везу и били смо уверени да нико то неће приметити, тако да ћемо завршити три минута пре 22 часа.
Ми то урадимо, изведемо то тако вешто да се уопште није приметило ништа, и симфонију нормално завршимо и честитамо један другом. Није прошло ни два минута, зазвони телефон, јавља се директор Милован Ђилас , А Ђиласу се опет јавио Оскар Данон који ту симфонију тих дана треба да диригује и слуша код куће са партитуром у рукама. Види човек да нешто фали Бетовену, и не може да дође себи и љутито зове директора радија. Разуме се, сутра дођемо одмах на рапорт, ми кажемо да из поштовања према Бетовену нисмо хтели да га скратимо, а нисмо смели да уђемо у програм и да смо сматрали да је то најбоље решење, јер нисмо рачунали да ће ико слушати Бетовена са партитуром у рукама. Било нам је опроштено. Ето.
Четвороножац прекида програм
Испричаћу вам још један штос. Радио је ту један старији тонмајстор који се звао Колар. Он је радио у Радио Београду од пре Другог светског рата, па је размонтирао ту станицу пре него што су дошли Немци, па је Немцима опет монтирао станицу, па онда је размонтирао Немцима станицу 1944, па је онда партизанима опет поставио исту радио станицу када су они дошли исте 1944. Знао је напамет ту станицу боље него ико.
Једног дана, негде 1948. године, настао је прекид струје, сви су се узбунили, јуре горе-доле да виде шта је, а онда неко каже, можда Колар зна о чему се ради. Нађемо Колара, каже он: „то је онај пацов кога знам још од пре рата, он стално гризе каблове и неколико пута је прегризао кабел и знам где је“. Оде он и стварно нађе место где је прегрижен кабл. Био је прекид, не знам колико, читавих 15-ак минута. То је сећање на ту стару зграду.
Воз или авион
Иначе од превозних средстава највише волим воз, далеко више него аутомобил или авион. Путовање возом је била и моја опсесија. Када смо били у Совјетском Савезу на гостовању 1982. године са групом југословенских композитора, направио сам један гаф.
Једноставно, већ су ми досадили летови авионима, где само гледам авионе или градове, на своју руку променим авион за воз. Краснаја стрела Москва-Лењинград. Сви су се чудили откуд та промена, па кад су сазнали да сам ја то урадио самовољно хтели су да ме убију,
Мотором кроз Југославију
Имао сам један феноменалан пут мотоциклом са покојним Боривојем Симићем, мојим колегом диригентом, кроз целу Југославију. То је било као оно из прича или путописа Евлије Челебије и Каница, који на коњима и колима иду по земљи. Јер на мотоциклу, као и на коњу, ви сте директно у додиру са природом и доживљавате путовање истинитије него са било којим другим превозним средством. Тај пут мотоциклом никад нисам могао да заборавим. Разуме се, тај је пут трајао 12 дана, пошто су се на путу мотоцикли кварили, али смо имали срећу да су са нама били два инжењера, Бата Зарић и Аца Павловић, који су могли да поправе сваки квар.
Тај пут сам могао да издржим зато што сам био млад.
Рат и после рата
Кад је дошла 1941. година, дошао је рат, дошли су Немци, срушили су ми кућу, отац је отишао у заробљеништво, а ми смо се мучили све време окупације, такорећи једва преживљавали. Одједанпут су дошли Руси и комунисти, и дошло је нешто потпуно треће. Онда сам доживео неке сасвим друге ствари, касније се некако полако навикао на тај комунизам који је постајао све блажи и блажи, да тако кажем, и прешао у неки социјализам. Потом је дошла промена после Титове смрти, па Милошевић, па онда распад Југославије и они сулуди ратови, и најзад, пад Милошевића и 5. октобар. Тада сам имао још неку наду која ми је трајала само док није убијен Зоран Ђинђић. После тога опет као да стално идем у круг, или што шатровци кажу, возим се на лер.
Сада имам 83 године, и све време сам живео у једном једином граду, Београду, а цео свој радни век сам провео у радио-станици Београд. Значи, кад се погледа овако, рекло би се, један досадан и монотон живот: 83 године у једном граду и у једној истој установи. Такви се људи обично у иностранству, поготово у Америци, сматрају потпуно неуспешним и неспособним. Онда треба имати други збир, па кажем: да, али за то време, за тих 83 године живљења у једном граду ја сам променио осам држава.
Имао сам много девојака, а двапут сам се женио.
Сада ме баш слушају и жена и ћерка и унуци, не смем ништа више да кажем.
Имао сам леп живот.
Извор: Данас
