Пише: Редакција
У редакцијском уводнику од 2. августа писали смо о томе како политичке околности захтјевају од Милорада Додика да омогући формирање нове, стабилне власти у Републици Српској. „Државник из Лакташа“ као да нас је, истина са закашњењем, послушао.
Вијест дана стигла је из Сочија: Милорад Додик предложио је за предсједника Републике Српске Синишу Карана, актуелног министра за научнотехнолошки развој и високо образовање, члана владајуће СНСД. Претходно је опозициона Српска демократска странка изашла са кандидатуром, другог универзитетског професора, Богдана Блануше.
Нијесу се се као тачне показале спекулације да ће Додик истрајати на својој функцији, а ни оне да ће се наћи заједнички кандидат власти и опозиције. Судбина нејасног референдума који је требало да прати изборе и сама је неизвјесна.
Једном ријечју, они који су се кладили на пословичну завађеност странака у Републици Српској, нијесу изгубили опкладу. Штавише, има гласова како је Каран дошао као најбезболније рјешење за сам владајући СНСД, у којем су се појавиле пукотине на саму помисао о Додиковом одласку. Логично је да је „државник из Лакташа“ размишљао и о свом резервном положају у тој кадровској комбинаторици. Он би требало да остане неприкосновен лидер у партији и тиме главна политичка фигура у земљи.
Но, притиснут сарајевском суданијом којом му је забрањено и обављање политичког рада, биће тешко да се „одржи у седлу“. Тешко али не и немогуће за једног вјештог политичара какав Додик несумњиво јесте.
Важније је друго питање: каква ће бити будућа политика РС, прије свега према партнерском ентитету и „међународној заједници“ која га упорно фаворизује? Хоће ли се наставити ролеркостер протрамповске, пропутиновске, произраелске, промађарске политике, који је Додику, тако рећи, био уобичајена ствар? Даље, доносе ли нови људи ауторитет да се земља покрене из хроничног евидентирања демографских и привредно-транзиционих губитака? Судећи по, у међувремену формираној новој Влади Републике Српске, за тако што постоје мали изгледи.
Ако је политика вјештина могућег, смијемо ли вјеровати да ће, колико год изнуђени, предсједнички избори у Републици Српској бити демократски и слободни? Само као такви они ће дати легитимитет новим лидерима, а у овом случају помало парадоксално, потврдити и резервни положај старог.
