Пише: Душко Певуља
Умјесто уобичајне најаве за вече у којом смо представљали нову књигу Матије Бећковића, припремио сам један кратки запис о нашем пјеснику.
Умјесто уобичајне најаве за вече у којом смо представљали нову књигу Матије Бећковића, припремио сам један кратки запис о нашем пјеснику.
Размишљајући како да га најавим, на памети ми је била његова књига „Мојих 100 портрета“, али ја, разумије се, немам то Матијино мајсторство и способност да човјека представим дистихом, катреном или невеликом пјесмом, како он маестрално чини у поменутој књизи.
Неколико пута сам био у прилици да говорим о Матијиним књигама или да га најављујем, посљедњи пут у амфитеатру Електротехничког факултета у Источном Сарајеву пред, чини ми се, више од хиљаду људи. Добро је знано да живе класике није лако представити. Кад сам бивао у сличним приликама, увијек ми је био на памети онај образаца који је Иво Андрић препознао у књизи Љубе Ненадовића „Писма из Италије“, у којој су главни јунаци поменути аутор и највећи српски пјесник Петар Петровић Његош. Ненадовић је у знаменитој књизи, каже Андрић, приказао Његошеву величину, а да нигдје себе није унизио. За оне срећнике који још нису прочитали једну од најдивнијих књига написаних на српском језику, треба нагласити да Ненадовић приказује Његоша у његовој људској обичности и баш зато портрет испада величанствен!
Кућа Милановића је 12. септембра обиљежила годину постојања, а Матија Бећковић је протеклог викенда био њен гост, ево, по трећи пут. Та чињеница ме неизмјерно радује и представља велику важност за рад ове установе која се још утемељује и гради свој лик. Многи људи су ме питали, како сам то успио, а ја сам свима напомињао да је одговор веома једноставан. Моје пријатеље и мене Матија једноставно – воли. И ми њега волимо. Приде, за кратко вријеме и неколико сусрета заволио нас је и Мањо Вукотић, као, уосталом, и ми њега!
На питање зашто нас Матија воли, одговор је такође веома једноставан: нисмо се за ове скоро три деценије колико га познајемо – неко више неко мање – утркивали да му потуримо своје књиге, што је провинцијски скрибомански манир који никад нећу моћи схватити. Умјесто тога, уживали смо у љепоти и непоновљивом шарму Матијине поетске ријечи. И никад му то нисмо давали до знања, он је то као велики посматрач људи и њихових нарави осјећао.
Никад се нисмо разметали ријечима пред Матијом, већ га пажљиво слушали и уживали. Причати пред њим и доказивати своје реторске способности било би исто што и извозити рижу у Херцеговину, како је рекао један такође велики причалац, Матијин пријатељ и кум Момо Капор. У тим непоновљивим вечерима, присјећао сам се оног чувеног стиха једног француског пјесника, који много волим и често практикујем: „Родило се сунце, гасите се звезде!“
Један од најлуциднијих причалаца, супротно пјесми „Ђе рече Јапан“, Матија је као радозналац највишег реда, врло пажљиво умио да саслуша и да људски топло реагује на заводљивост ријечи других људи. За ту пажњу се требало изборити ненаметљивошћу.
Умио је на свој начин да похвали, дискретно, духовитошћу великих махера. Када га је једном приликом, прије скоро десет година, најављивао Ранко Поповић, много боље него ово ја вечерас, у Галерији „Сретен Стојановић“ у Приједору, након те незаборавне пјесничке гозбе, доброћудни и дјетиње раздрагани домаћин, сликар Тихо Илијашевић, скоро је подскакивао пред Матијом, кога је иначе обожавао, хвалећи Ранка. Матијин коментар, праћен изразом лица, који ја не умијем имитирати, а који даје пуноћу његовим ријечима гласио је: „Опасно се извјештио!“ Кад сам након затварања изложбе Моме Капора, за вечером која је услиједила, Матији саопштио да сам предложио да у редовном Колу Српске књижевне задруге, у препознатљивим плавим корицама, буде објављен избор из прозе Ђуре Дамјановића, који сам и сачинио, Матија је устао, пољубио ме и рекао: „Свака част, јуначе!“ А када смо се посљедњи пут срели, априла мјесеца ове године, одмах након поздрава, на начин како се саопштавају повјерљиве ствари, казао ми је: „Добро је што си књигу о Кочићу објавио у Плавом колу Српске књижевне задруге!“
Нисмо ни ми Матији остајали дужни! Чувену анегдоту о Гачанину који продаје сир на Страдуну, неко од нас је испричао Матији, чини ми се Ранко Поповић. Ваља се њеног језгра увијек подсјетити: Госпоја пита продавца, какав је сир, а он спремно одговара: „Јебо би матер сваком кајмаку!“ На примједбу да сир мало смрди, вјешти Гачанин, потврђујући да би могао предавати маркетинг на Оксфорду, удаљавајући се од своје скромне тезге на пристојну раздаљину, одговара: „Не, госпоја, не смрди сир, ја смрдим!“ Кад нам је Матија поновио да заиста први пут чује за ову причу, готово хорски смо му добацили: „Не можете, Матија, ни ви све знати!“
Путовао сам са Матијом по Европетини, што би рекао Стеван Раичковић, од Пеште па до Беча, Сентандреје, Љубљане, Крања… Њему је то било по ко зна који пут и све већ познато. Али смо га Младенко Саџак и ја, уз сваковрсну помоћ генерала Милана Поповића, одвели до Музеја ракије на Авали, код Мирослава Кубурића, са којим ћемо се касније спријатељити и који ће помоћи да објавимо одличну књигу Здравка Миовчића „Метафизички подрум“. Кад смо се у ситне сате са Авале спуштали ка Београду, а добри Саџо већ полако тонуо у блажени сан Ћопићевог рођака Саве Дамјановића, послије ћутних минута Матија нам захваљује: „Хвала вам, соколови моји, ја овдје до сада нисам био!“
Хвала Матији Бећковићу што је неке од својих најбољих бесједа насталих у посљедњих десетак година објавио у „Српском прегледу“. Поред осталих и антологијско слово изговорено на погребу свога пријатеља – митрополита Амфилохија Радовића. Чинио нам је велику част, а наш часопис несебично подржавао.
Најзад, увјерен сам да овако интонираном запису приличи и неколико сасвим личних детаља. Сплетом околности, Матија Бећковић је постао важна фигура и у животу моје породице. Живо се сјећам како је моја, тада петогодишња кћерка трчкарала за Матијом и помагала му у одабиру и куповини сувенира на старинској и шармантној пијаци у Сентандреји. Било ми је величанствено гледати колику јој пажњу Матија поклања. На неколиким нашим породичним сусретима са Матијом, упијала је приче о писцима. Кад је својој учитељици причала шта је од Матије чула о Ћопићу, ова је одговорила, што би учинила и свака друга паметна учитељица: „Ајде, Иво, не лупетај, откуд ти са Матијом!“ Кад се моја супруга тешко разбољела, Матија јој је у Сремску Каменицу, гдје је лежала у болници, са посветом послао књигу „Најнајнија“. Кад је моја Данка отишла тамо гдје нико не треба да оде у њеним годинама, у омиљену торбу, као једину попутбину, ставио сам ову Матијину књигу. Кад сам то након неколико мјесеци испричао Матији, очински ме је загрлио, и кроз плач рекао: „Соколе мој, ето чему све чудо књиге може да послужи!“
Да овај запис, ипак, завршимо са неколиким запажањима о књизи коју смо промовисали. Видљиво је да наслов представља парафразу оних чувених Његошевих стихова из „Горског вијенца“. Мало који српски пјесник се као Матија тако успјешно дозивао са великим претходницима; ријетко ко их је тако умјешно допјевавао као наш пјесник. Увјерен сам да мало који српски пјесник има право на пјеснички дијалог са Његошем, а Матија то маестрално чини у књизи „Похвала праху оца поезије“. Ниједан српски пјесник, па ни Лаза Костић, није успијевао да у свом пјесничком исказу функционализује различите типове говора као Матија. Слободан Јовановић је поводом Костићеве „Књиге о Змају“ написао да су то доскочице у систем стављене. Код Матије су доскочице, жаргонизми, карикатуралне стране ријечи, разни видови хумора, општих мјеста, локализми, архаизми, фразеологизми стављени у особени пјеснички поредак и тако добили прворазредни пјеснички смисао. Садржином бројних својих пјесама, наш пјесник умије оно што је, вели Андрић, успијевало само најбољима, да познате ствари у новом заокружењу учине новим и свјежим. Узмимо само за примјер глагол ћерати и књигу „Ћераћемо се још“. Е тај познати сјај поезије Матије Бећковића на нов начин доноси и ова књига под насловом „Нигде никог, немамо куд“.
Извор: Глас Српске
