Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
“Ни за шта се ја не залажем, ништа не предлажем, ја само излажем” (“Je ne suppose rien, je ne propose rien, expose”- Ogist Kont) — ја у ствари сада — Оптужујем („J-accuse, Емил Зола)
Правни принцип је општи водећи нормативни став фундаменталних вриjедности и идејe у праву који служи као стожер у тумачењу, примјени и развоју правних норми.
За одлуке сваког колегијалног тијела по основама правних мјерила мора да важе подједнаки принципи у случају противправног гласања или—не важи ни за једно.
Promemoria, наиме после четири неуспјела круга избора предсједника УС 27.1.2020. на колективној сједници Уставног суда Црне Горе је—већином гласова “гласањем судија” именована судија Десанка Лопичић за „предсједавајућег судију Уставног суда” (и то са овлашћењима да руководи Уставним судом до избора предсједника). Црногорској јавности је то било и очигледно и шокантно и вулгарно противправно.
Онда је новембра – децембра 2020. — сам тај исти Уставни суд Црне Горе укинуо односно, поништио ту своју сопствену јануарску одлуку и то исто „гласањем“ и то ништа мање, него чак као “неуставну” и незакониту, јер фиктивизована функција „предсједавајућег судије УС“— не постоји ни у Уставу ни у Закону о Уставном суду. Кривотворена је функција главног челника, тј. предсједника УС и — никоме ништа.
Бојић о тужби Мујовића против Николића и ДПС-а: Стратешки циљ одшкринути врата тужилаштву
За све то вријеме Десанка Лопичић је неспорно имала (како судија Основног суда Драгана Лубарда каже за Бориса Раонића “привилегије” и то у виду саме те функције генералног директора РТЦГ као и противправну корист у виду зараде за обављен рад) једнако као судија Десанка Лопичић на функцији предсједника Уставног суда Црне Горе (односно на измишљеној функцији “предсједавајућег судије Уставног суда”) будући да је та функција значила исто, тачно колико —предсједник Уставног суда.
Практично као и правно, јануарска Одлука Уставног суда је стављена изван правне снаге као противправна (противна и Уставу Црне Горе, и закону) али без икаквих правних последица, ни било чије одговорности: ни за суд, ни за колективно тијело односно конкретне судије које су јавно или тајно “гласале” јасно противуставно и противзаконито и протиправно омогућиле судији Лопичић за потпуно измишљену функцију престижност и зараду председника Уставног суда скоро годину—и високу материјалну корист и привилегију—ранга Предсједника Уставног суда Црне Горе.
Дакле, постоји “два правна принципа” – један правни принцип важи за Уставни суд ЦГ, а други правни принцип за Савјет РТЦГ. Функција правног принципа је јасна: „Принцип је највећи непријатељ злоупотреба права, јер открива када се правом вара, открива неправду, јер селективна правда је ништа друго него — најгора нешравда.“
Јер за овакав незапамћен случај није ниједан државни тужилац подигао оптужни акт, није извео судије Уставног суда (гласаче) пред неког судију Лубарду да би онда судије Уставног суда прогласио кривим и јавно дифамирао иако је сваки извршио “по једно кривично дјело” злоупотребе службеног положаја из члана 416/1 КЗ ЦГ.
То су судије учиниле резантним и то противуставним, противзаконитим јавним или тајним “гласањем” за судију да буде и то у рангу и са зарадом на високој функцији Предсједника Уставног суда и притом, не само противуставно и противзаконито, и не тек то, него је сваки судија по једним гласањем гласао за измишљену функцију – предсједавајућег судије Уставног суда. Епилог? Истини за вољу, чланови Савјета Јавног сервиса РТЦГ нису измишљали некакву сурогат илити супститут функцију да би обманули јавност Црне Горе. Извјесно им је додато као отежавајућа околност.
