Пише: Недим Сјединовић
Режим не зна куд удара. То се види по, чак и за његове стандарде учесталим, јавним обраћањима непоменика. Види се и по томе што је погубљен и конфузан, а често се грађанима обраћа и у видно алкохолисаном стању. Самоконтрола никада није била његова јача страна, а сада је потпуно нестала. Слабост се огледа и у методи борбе против масовног студентског и грађанског покрета. Метода се зове – мајмунско опонашање. Њихов положај је све гори како време одмиче. Не само на политичком него и на економском плану. Плате касне, буџетска средства су све тања
Огроман је списак јавних личности које напредњачки режим и његов вођа не могу органски да поднесу. У оштрој конкуренцији за позицију једног од најомраженијих изборио се професор социологије на Филозофском факултету у Београду Јово Бакић. Не само због тога што је дугогодишњи оштар критичар власти са знањем како функционишу ауторитарни и тоталитарни системи и које су њихове слабе тачке већ и због специфичног и неконвенционалног наступа. Често је без длаке на језику, а ретко који грађанин ове земље, са које год стране реке био, не зна да је Бакић аутор радо прихваћених термина као што су “кување говедине”, “динстање”, “непоменик”, и реченице која помало већ јесте, а кани да постане у потпуности пророчка: грађани ће “режимлије” на крају приче јурити по улицама. Често на мети и владара и медија под његовом контролом и других абонената власти. Са претњама је већ научио живети.
На почетку разговора покушавамо укратко да сумирамо протеклих десет и по месеци студентског и грађанског бунта, одакле смо кренули, докле смо дошли.
“Наше друштво је у веома озбиљним, вишедеценијским проблемима, још од увођења лажног вишестраначја. Последњих 13 година сведочимо метастази болести политичког система као генератора друштвених болештина. Након 2012. године грађани су били прво збуњени, а онда су упали у дугогодишњу апатију – требало је времена да схвате да је организовани криминал отео и заробио државу, те да бројне трагедије које нам се дешавају нису случајност, већ логичан исход те чињенице. Схватили су и да на врху државе имамо изразито ауторитарну и психичку лабилну личност која има нереалну представу о својој улози у српској, европској и светској историји и која самом собом, својом уплетеношћу у организовани криминал, као и противуставном жељом да све контролише – представља друштвену опасност. Примерице, Наташа Вукшић, његова блиска сарадница из председничког кабинета, сазивала је и водила састанке, односно заједно с њим кршила устав и одлуке надлежних институција о радовима на железници, пожурујући цео процес, поскупљујући цену радова и доводећи напослетку до трагедије у Новом Саду. Смрт испод надстрешнице могла је да снађе свакога од нас. Стога су људи устали да бране и свој живот и друштво које се нашло пред питањем опстанка”, каже Јово Бакић на почетку разговора за “Време”.
“ВРЕМЕ”: На челу протеста су, неприкосновено, млади људи. Да ли се може рећи да су они, ако тога баш и нису били потпуно свесни, буквално осећали да им се отима будућност? Говорим о почецима протеста.
ЈОВО БАКИЋ: Није случајно то што су на челу бунта студенти. Они улажу много труда да заврше релативно озбиљне факултете – Универзитет у Београд је и даље прилично високо рангиран на европским и светским листама – а истовремено виде да тај труд и стечено знање све више губе значај. Неки други купе диплому, учлане се у странку и напредују великом брзином. Из тог сазнања, за које је временом бивало све више доказа, кренули су у протест. Важно је то што им се прикључила академска заједница. Универзитети су коначно поново постали заједнице студената и њихових наставника. Важно је и то што су се покрету прикључили безобразно понижени просветни радници у основном и средњем образовању. Ова битка се тако претворила у борбу науке и просвете против нестручности и криминала. Истовремено, то је и борба академске заједнице за властити и опстанак друштва. Друштво не може да опстане ако га воде необразовани људи с купљеним дипломама. Њима је продаја сопственог достојанства кроз корупцију као да кажу “добар дан”. То закономерно производи трагедију за трагедијом.
Од тих сазнања и почетка борбе, где смо данас стигли? Неки кажу да их све ово подсећа на неку далеку рунду два грогирана боксера, који се једва држе на ногама. Ви сте више пута говорили да је власт пољуљана и дезоријентисана, али како реално стоји ствар са покретом бунта?
Да је режим грогиран, у то нема никакве сумње. Но, када је реч о студентском покрету, његово делање је добро промишљено, упорно, а врло је видљива и решеност да се иде до краја. Енергија каткад, сасвим разумљиво, привремено ослаби, али се брзо, благодарећи и глупостима режима, обнавља. Грађански зборови су такође веома важни за одржавање те енергије. Режим је пак потпуно компромитован и на путу је без повратка. О томе најбоље сведоче безбројне и утолико комичније објаве наводних победа над тобожњом обојеном револуцијом, као и јадан изглед непоменика док их објављује.
Мило Ломпар: Народу под окупацијом тешко је стварати културну политику
Иза чињенице да не сме да распише изборе крије се огроман страх од губитка слободе након њих. Када се против вођа режима покрену истраге, биће у веома незавидној ситуацији. Последња линија одбране јесте ангажман криминалаца. Копирају нацистичку Немачку из тридесетих година прошлога столећа или ‘црнокошуљаше’ из фашистичке Италије. То и не крију: њихови криминалци такође носе црну одећу, симболично. Противнике називају ‘усташама’, а црна боја је управо код усташа била заступљена. Покушавају да заплаше грађане. Међутим, у томе неће успети. Ово није обична, већ егзистенцијална политика. Ако би режим случајно победио, а ја сам убеђен да неће, просто ћемо изгубити могућност да постојимо и као друштво и као појединци. Наћи ћемо се пред избором: или ћемо напустити земљу или ћемо постати робови организованог криминала. Већ одавно код нас постоје робови организованог криминала, то су они који за бедне паре глуме декор неурачунљивом вођи и криминалцима око њега.
Чини се да “црнокошуљаши” не бране толико вођу колико сами себе?
Бране они и вођу и себе. Када дође тренутак за испитивање њиховог деловања, највећи део ће морати да се нађе пред судом. Видели смо да међу њима има и различитих општинских, градских или републичких функционера. Каква је то трагедија: као јавни функционер, а због незаконитих радњи у које си уплетен слободном вољом или глупошћу, и због тога што знаш да никада не би био на том положају када би мерило било образовање и стручност – облачиш се у црно, маскираш и физички насрћеш на грађане, заједно с најокорелијим криминалцима.
Шта мислите о драматично појачаној репресији, али и о сменама људи у полицији и другде, о нападима на правосуђе, потпуно полуделој режимској пропаганди, контрамитинзима? Да ли је све ово знак слабости или снаге режима?
Режим не зна куд удара. То се види по, чак и за његове стандарде учесталим, јавним обраћањима непоменика. Види се и по томе што је погубљен и конфузан, а често се грађанима обраћа и у видно алкохолисаном стању. Самоконтрола никада није била његова јача страна, а сада је потпуно нестала. Слабост се огледа и у методи борбе против масовног студентског и грађанског покрета. Метода се зове – мајмунско опонашање. Студенти трче, ево и они ће трчати, студенти возе бицикле, ево и они ће возити бицикле, студенти имају бајкере, ево и они ће имати бајкере… Нису у стању да смисле ништа оригинално, десет месеци су у дефанзиви, грчевито се боре за опстанак. Њихов положај је све гори како време одмиче. Не само на политичком него и на економском плану. Плате касне, буџетска средства су све тања. Узгред, и ту се види да држава и организовани криминал живе у симбиози. Са једне стране, режим организованом криминалу обезбеђује уносне послове и екстрапрофите, а са друге стране – овај је дужан да држави врати део новаца када јој је потребан за плате и пензије.
У једном периоду режимска пропаганда се устручавала да студенте назива погрдним именима. Одавно су они међутим постали “усташе”, “терористи” и свашта такво. Да ли оваква пропаганда може дати резултате у режимској “самоодбрани”?
И ту се види потпуни изостанак идеја. Једино оригинално што су смислили јесу термини “блокадер” и “згубидан”. Пошто су неинвентивини, евоцирају деведесете. Но, само они који имају нижу интелигенцију могу да поверују да је неко ко се зове Јово – усташа. Пропаганда је изанђала, њена учинковитост је неупоредиво мања него деведесетих, када су неки само стога што су Хрвати називани усташама. Сада су се ствари промениле. Ем је друштво зрелије, ем је много теже прогласити неког Србина – усташом. То све говори о пропагандном безизлазу у којем се режим налази. Његова убедљивост никада није била на нижем нивоу.
А појачана репресија? Видели смо шта се десило рецимо у Новом Саду пре десетак дана. Потом, смене у полицији, напад на правосуђе…
Све то је такође знак слабости и параноје. Више не верујете никоме, у свакога сумњате. Чим појачавате репресију, то је знак да вам је моћ убеђивања знатно опала. Свака државна политика као крајње средство има силу, али док је моћна, она сили не прибегава. Убеђивачка моћ је сведена на неуспешне покушаје масовних тровачница духа: “Пинка”, “Хепија”, “Информера”, у завијеној верзији и РТС. Но, њима све мање људи верује. То се чак види и у истраживању ИПСОС, за који знамо да је близак режиму. Режим сваког дана постаје све огољенији у својој криминализованости и слабашној урачунљивости његовог вође.
Споменули сте медије. Да ли је, по тој логици, најновији напад на ово нешто мало независних медија, са циљем да се потпуно дезавуишу, такође знак слабости?
Апсолутно.
Неки кажу да је режим већ кренуо и у припрему “спутавања” друштвених мрежа, које такође препознаје као непријатеља…
То су у Непалу урадили, па смо исход видели. Нека режим покуша да извуче поуке из тога, не знам шта бих му друго поручио.
Негде у мају сте констатовали да западни медији протестима у Србији посвећују много мање времена него што заслужују. У међувремену се ситуација понешто променила, а и поруке које долазе од европских политичара много су резолутније него раније. Да ли је дошло до суштинске промене односа ЕУ према Вучићу, како неки тврде?
Није дошло до суштинске промене, али неког помака ипак има. Све ово дуго траје. Њихов човек у Србији, да га тако назовем, дуго је био успешан у учвршћивању стабилократије. То је оно што њих занима, а по страни су стављали какво је стање у држави, институцијама, у како понижавајућим условима раде радници у Србији, у како се тешким условима налазе независни медији. Међутим, последњих десет месеци показују да он није више способан да испоручује стабилност. Зато је крајем лета снажно појачао репресију, са идејом да ствари силом доведе до краја. Изазвао је, очекивано, супротну реакцију. Сада је и њему потпуно јасно да ће се протести наставити. Западни медији и новинари сада јасно виде ауторитарну, огољену репресију над друштвом, а они који држе до вредности људског достојанства и слободе, о томе и пишу. Они политичари који боље познају ситуацију, као рецимо Ирена Јовева, знају да је стање потпуно ненормално и да је нестабилност у Србији претња за цело окружење. Јасно им је и да се овде морају тражити други саговорници. Треба бити поштен па рећи да ни западне земље, али ни Русија ни Кина, не знају с ким би овде разговарали осим с њим. Али сами су криви јер су искључиво њега подржавали током 13 година и мирно гледали како уништава сваку алтернативу. Сада ће се појавити људи са којима могу да разговарају.
Треба бити свестан да је редефинисање односа ЕУ према одређеној земљи комплексан процес, пошто је у питању гломазан систем одлучивања. Осим тога, постоје и личне везе непоменика с неким европским политичарима. Режим није само куповао људе по Србији него и вани. Имали сте лобисте режима на прилично високим положајима у ЕУ.
Рекли сте да је Вучић до сада успешно испоручивао стабилност. Но, није само стабилност у питању, већ и интереси појединих држава и њихових компанија. С тим ћете се сигурно сложити, јер сте и сами често то спомињали. Пре неки дан, рецимо, немачки стручњак Милан Нич рече да од копања литијума нема више ништа.
Наравно. Непоменик је распродао све што је могао. Власти пре њега започеле су процес, он га је убрзао, појачао и довео скоро до краја. Безмало цела Србија постала је Елдорадо за мултинационалне компаније, које ни најмање рачуна не воде о домаћем становништву и условима којима оно живи. Као уосталом ни режим. Као да нисмо вредни тога да имамо здрав ваздух, здраву воду, здраву храну. Хомоље се тренутно налази на удару канадске фирме “Данди”, која тражи злато. Надам се да је Нич у праву, али још постоји могућност да рудник литијума уништи целу западну Србију. Грађани све више бивају свесни да одлучују између тога да ли ће живети здраво или ће добити посао са ропским условима рада. Наравно, све ово је сложена прича. Постоје јаки интереси и на Западу и на Истоку да овај режим опстане, управо због распродаје ресурса.
Ако у причу уведемо и Косово, ситуација постаје још јаснија. Бориса Тадића су радикали и напредњаци критиковали као највећег издајника који је продао Косово. Но, за време Тадића, Срби су имали самоуправу бар на северу Косова, а сада немају ништа. С тим у вези, остаје питање ко је и по чијем наређењу убио Оливера Ивановића након хајке која је против њега вођена на Пинку. Напослетку, дошли смо до тога да Дачић и непоменик кажу да су их у преговорима око Косова преварили. Ако тврдите да су вас преварили, значи да сте или лоши политичари или да сада лажете или и једно и друго, тј. да сте политиканти који глуме родољубиве државнике.
А да ли ће уопште бити могуће сменити режим без неке подршке извана?
Велике силе имају погодну ситуацију када је реч о режиму. Видели смо да га Путин безрезервно подржава, а ни Фон дер Лајен није далеко од тога. Сетимо се да су за то код Путина лобирали црквени великодостојници, блатећи младост и памет Србије употребом режимске пропагандне досетке о “обојеној револуцији”, која се на руском зове – што ми се допада – “цветнаја револуција”. Било би заиста лепо да се све ово заврши као српска цветна револуција.
Нова власт ће морати да редефинише однос према животној средини и преиспита статус одређених рудника. То је нешто што захтева озбиљну анализу и јавну расправу. Што се тиче великих сила, оне имају могућност да изаберу. Или режим који је висококриминализован, што им не смета, и који је нестабилан, што им смета – или ће стати на страну Србије у којој постоји владавина права, демократске институције, разногласје, јавна расправа, која гледа на све стране света, али првенствено брине о сопственом интересу. Оне које у одсудном часу подрже непоменика, неће моћи да рачунају на Србију; оне које подрже Србију, уважавајући њене легитимне интересе, имаће у њој приврженог партнера.
Како било, нова власт ће бити у веома комплексном проблему и када су у питању спољни и када су у питању унутрашњи послови. Не би им човек био у кожи. Наследиће земљу разорених институција, разваљено друштво, криминал који је премрежио небо… Говорили сте о санкционисању криминала. Да ли ће, чак и ако се колико–толико опораве, институције бити у могућност да се изборе са овако импозантним криминалом у којем учествује тако много људе? Или ћемо морати да примењујемо и принципе транзиционе правде?
Вероватно да. Мислим, међутим, да би се усаглашеним деловањем министарстава унутрашњих послова, правосуђа и финансија, употребом специјалних јединица које би чинили полиција и финансијска полиција, те стручњаци за финансијску форензику – могли лако утврдити токови новца уопште, па и начин на који се новац износио из Србије, односно одакле тај новац треба вратити у земљу. Е сада, проблем је у томе што увек постоје они који су кварљива роба. Сетимо се приче о новцу на Кипру, сетимо се Млађана Динкића, који је много обећавао а онда се одједном ућутао. Сада је сарадник режима. Морамо да будемо опрезни с обзиром на ово искуство. Чини ми се да постоји језгро људи који могу да крену у озбиљан обрачун с организованим криминалом. Мислим да они неће пристати да их организовани криминал поткупи, без обзира на то што су шефови криминалних група, уз још неке олигархе у врху власти или блиске режиму – убедљиво најмоћнији и најбогатији у земљи. Треба имати у виду и ово: ко буде опасан и непоткупљив, можда ће бити и ликвидиран. Тога смо се нагледали у Италији протеклих деценија. Тамо је ипак правосудни систем показао да је могуће борити се са криминалним групама. Оне су у великој мери сузбијене. У том смислу је неопходно поставити основе једног бољег правосудног система, што није нимало лако. Но, ако постоји решеност, са организованим криминалом се може изаћи на крај, уз свест да неке људе то може да кошта живота. Важно је да ова борба има широку друштвену подршку, како то не би биле узалудне жртве.
Наравно, постоји и механизам лустрације за људе који нису чинили кривична дела, али су суделовали, рецимо, у залуђивању народа, у манипулисању, и тако даље.
Транзициона правда каткад предвиђа и сведоке покајнике. Они се најчешће појављују у оквиру процеса утврђивања истине: добијају имунитет или амнестију уз услов да јавно и потпуно разоткрију велика кривична дела, своју и улогу других у њима.
Вероватно ће и тога бити. Али сведоци покајници не могу потом да наставе са својим бизнисима као да се ништа није десило. Као рецимо Љубиша Буха Чуме ономад. Са једне стране је био заштићени сведок, а са друге је наставио да се бави својим пословима. То не иде тако.
Враћамо се на актуелна дешавања. Споменули сте како Запад не зна с ким да разговара. Како по вашим сазнањима стоје ствари са студентском листом? Јасно је да су се имена чувала у тајности да ти људи не би пролазили пропагандног “топлог зеца”, али чини се да ипак предуго чекамо и на имена и на програм.
Минимална програмска начела већ постоје, а програм се разрађује. Колико знам, студентска листа је фактички формирана. Моје мишљење је да је дошло време да се у јавност изађе са именима бар десетак оних који ће бити на врху листе. Ти људи би могли да разговарају и са представницима разних земаља, али и да комуницирају са домаћом јавношћу и грађанима. Тачно је, биће мета режимске пропаганде, али то је нешто што иде у рок службе. Ко је прихватио да буде на листи мора да буде спреман на то. Има људи који никада нису били у таквој ситуацији и њих треба што више штитити, бар у овом периоду. Добро је и да се види колико се напади на некога лепе. Верујем да се на многе неће примати. Већину ћете тешко убедити да је неки осведочени родољуб усташа, или да је неко ко живи скромно – страни плаћеник.
Биће сигурно неких који су гадљиви на нека од имена која ће бити саопштена. У том погледу, можда није лоше да на изборима постоје две опозиционе листе, односно да опозиционе странке формирају своју. Па ако је неко гадљив на неко име, нека гласа за ту другу листу. То можда и није лоше и зарад што убедљивије победе над режимом. Нажалост, још има људи које 13 година владавине криминалног режима није научило да се он мора променити без обзира на гадљивост коју осећамо према неким појединцима или странкама.
Споменули сте још једну опозициону листу. Да ли то предлажете – две антирежимске листе као најефектније решење које ће омогућити убедљиву победу?
Режим ће свакако правити своје опозиционе листе. У томе ће учествовати и неки из старе опозиције. Две истински опозиционе листе, једна студентска и једна страначка – то би могло да буде добро решење, које ће подразумевати међусобно ненападање. Па ко неће да гласа за ове нека гласа за оне. Режим ће извесно убацити у игру разне пријатеље Русије, екстремне и радикалне десничаре у сопственој служби, нпр. др Несторовића, Вацића, као и неке пријатеље САД попут др Милића, можда и неке псеудолевичаре склоне Кини, а вероватно и нека сасвим нова лица, у покушају да привуку оне који су гадљиви на противнике режима. Разуме се, ту су и досадашњи опозиционари, међу којима има непоузданих, али неће смети да пребегну ако је победа над режимом убедљива. Напослетку, није искључено да се и на студентској листи нађу људи које је могуће уценити или купити, али ни то неће бити могуће у условима убедљиве победе над режимом.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Чини се да је политичка свест грађана сазрела. У том би случају две истински опозиционе листе биле ефектно решење. Ако ипак није тако, онда је боље решење једна листа, ова студентска коју би подржале истински опозиционе странке. Тада би било јасно да су сви други који наступају на изборима у служби режима. Но, све је ствар договора и испитивања јавног мњења. Циљ је јасан – победити што убедљивије. Ако је победа убедљива, онда ће прелетање, односно куповина или уцењивање посланика од режима и организованог криминала – бити отежано, такорећи онемогућено. Тада ће и примена режимске, односно криминалне силе против грађана бити сасвим огољена и велике силе ће бити у ситуацији да се према томе јасно определе.
Шта после тога?
Нова власт мора бити под сталном контролом јавности. За то су потребна независна средства масовног општења и будни грађани, који не дозвољавају да ствари пролазе мимо њих. Да је било развијеније грађанске свести, ми смо непоменика морали да отерамо још 2015. године, након што “није дао” Лончара и Гашића, пошто су ови били одговорни за смрт седморо људи, јер су хтели да се сликају са спасеним дететом. Каснимо најмање десет година, а то задоцњење има високу цену. Дакле, није проблем у томе што је СНС дошао на власт, већ у томе што није отеран с власти чим је први пут угрозио уставом зајемчена права, па чак и сам живот грађана.
Извор: Време
