Никола Пилић, великан хрватског, југословенског и светског тениса преминуо је у 87. години у Ријеци.
Био је један од најважнијих људи у тениској каријери Новака Ђоковића, једног од најбољих тенисера свих времена, освајача рекордних 24. гренд слем титула.
Као селектор, Пилић је водио Хрватску до највећег репрезентативног успеха – освајња Дејвис купа 2005. године.
Исти успех је направио и са још једном репрезентацијом – три пута са Западном Немачком (1988., 1989. и 1993.).
Рачуна се и трофеј или такозвана ‘салатара’ са Србијом 2010. године када је Пилић био саветник селектору Богдану Обрадовићу.
У финалу, Србија, за коју су играли Ђоковић, Виктор Троицки, Ненад Зимоњић и Јанко Типсаревић, победила је Француску.
„Пресрећан сам. Моји играчи су то заслужили, као и Тениски савез Србије.
„Играли смо добро, пуним срцем, они су за ове боје заложили све“, рекао је тада Пилић који се ошишао ‘на нулу’, као и сви играчи и стручни штаб српског тима, што су једни другима обећали у случају тријумфа.
Пилић је тада српске играче назвао „мускетарима који играју под мотом – сви за једног, један за све“.
До победе у Дејвис купу, Србија је тада играла и против Хрватске у Сплиту.
Ђоковић је у многим интервјима често истицао двоје људи који су пресудно утицали на његов тениски развој – Јелену Генчић и Николу Пилића.
Управо је у Пилићевој тениској академији, уз многе друге играче, стасао и Ђоковић.
Хрватски стручњак је био и један од ретких из света тениса који је гласно и јасно стао на страну Ђоковића после чувене аустралијске саге, када су га власти те земље депортовале јер се није вакцинисао против корона вируса.
Пилић је оставио дубок траг и изван терена.
Сматра се једним од кључних људи у стварању Удружења професионалних тенисера (АТП) и модерног тениског система, чиме је снажно обележио професионализацију белог спорта, подсећа Индекс.хр.
Никола Пилић рођен је 27. августа 1939. у Сплиту, а припада генерацији која је обележила почетке професионалног тениса на овом простору.
Каријеру је градио у раздобљу када тенис још није био популаран као данас, али је успео је оставити дубок траг и као играч и као тренер-ментор.
Играчку каријеру започео у сплитском тениском клубу, а први озбиљнији пробој на међународну сцену направио је 1960-их.
Био је међу најпознатијим југословенским тенисерима тог времена и пионир у представљању тадашње државе на светском нивоу.
Највећи успех у синглу је забележио 1973. године када је дошао до финала Ролан Гароса.
На париској шљаци зауставио га је легендарни Илие Настасе, један од најбољих играча тог времена.
Пилићч је у каријери освојио пет титула у појединачној конкуренцији и 11 у паровима.
У дубловима је имао више успеха, а неки од најпознатијих партнера су му били управо Настасе и Стен Смит.
Пилић је био и први југословенски тенисер који је ушао у финале једног гренд слема у синглу.
Каријера му је била обележена и контроверзама.
Југословенски тениски савез га је суспендовао из свих такмичења 1973. године зато што је одбио да игра за југословенску Дејвис куп репрезентацију.
Тај случај је оставио велике последице на светски тенис.
Због суспензије националног савеза, челници планетарне тениске организације нису дозволили Пилићу да иигра на турнирима широм света.
То је значило и да не може да игра ни на престижном Вимблдону, али је то изазвало протест десетине играћа – чак 81 играч је бојкотовао турнир у Лондону.
Био је то један од највећих спортских протеста и скандала у историји тениса, подсећа Фејсбук страница Југоносталгија.
За Николу Пилића је та 1973. година била једна од најбољих у каријери.
У Паризу је после одличних игара остварио највећи успех у каријери у сингл конкуренцији, када је стигао до финала Ролан Гароса у којем је поражен од Настасеа.
Пре те 1973., Никола Пилић је пуних 12 година играо веома успешно за репрезентацију Југославије у Дејвис купу, а ни те године његова жеља да игра за национални тим у Дејвис купу није мањкала.
Планирао је да наступи у дуелу против Новог Зеланда у Загребу, али пошто се исте недеље када и Дејвис куп играо и Мастерс турнир дублова, Пилић је ипак одлучио да предност да Мастерсу.
О томе је на време обавестио челнике савеза, али иако су људи из савеза унапред знали његову одлуку и у први мах је прихватили, све се променило када је југословенски дубл Франуловић-Јовановић поражен од Новозеланђана, што је разљутило челнике савеза, који су сву кривицу за тај пораз свалили на Николу Пилића и његово неиграње у том мечу.
Иако му је суспензија на крају смањена са девет на „само“ месец дана, то је и даље значило да Никола Пилић не може да учествује на Вимблдону.
У знак солидрности са Пилићем, чак 81 тенисер је бојкотовао Вимблдон, а међу њима13 играча из првих 16 (нису га бојкотовали само они који то „нису смели“ и они који су се надали да ће бојкот искористити да дођу до важног трофеја).
Тај Вимблдон се сматра најслабијим у историји престижног турнира на трави.
Победио је Јан Кодеш, којем је то једини трофеј на Вимблдону у каријери.
Бојкот је ипак донео на крају велике користи играчима.
Удружење професионалних тенисера (АТП) је ојачало и од те године има већи утицај на светски тенис од националних савеза.
Извор: BBC/НИН
