Фантазира овај самозвани постмодерниста како би ваљало осмислити неке, ваљда, постмодерне митрополите; постмодерне у смислу његове прозе, само да чинодејствују урбано и сувремено. Попут лоших читалаца што се питају шта је писац хтио да каже, тако и Брковић упада у јерес интенционалне заблуде. Пита се, наиме, у својој колумници „Усташлук” шта ли је то митрополит Јоаникије бесједио.
За почетак Брковић би могао да пусти бркове. У браду му не бисмо гледали, таман као што његове колумне човјек не може читати даље од наслова и уводног пасуса. Гадно роде мој, све код Балше кипти од мржње на нове и старе митрополите црногорске.
Фантазира овај самозвани постмодерниста како би ваљало осмислити неке, ваљда, постмодерне митрополите; постмодерне у смислу његове прозе, само да чинодејствују урбано и сувремено. Попут лоших читалаца што се питају шта је писац хтио да каже, тако и Брковић упада у јерес интенционалне заблуде. Пита се, наиме, у својој колумници „Усташлук” шта ли је то митрополит Јоаникије бесједио. А онда, попут Милових (х)историчара, игнорише све што се њему не допада, па дописује све што би било њему потребно, како би објаснио зашто не ваљају нови и стари митрополити у Црној Гори.
Све су прилике да ће Брковић детронизовати Николаидиса са позиције најгорег колумнисте у Црној Гори. Мада, можда би било најбоље да објасни, било колумнистички читко било постмодернистички бритко, шта је тачно погрешно у намјери да се испуни посљедња Његошева воља; аманет – како се то у Црној Гори каже.
Милован Урван
