Пише: Тодор Куљић
Страх од Божјег суда је еквивалент свести о недовољној лојалности вођи, лојалности која се мора увек изнова осведочавати. Ову врсту партијског јунаштва агресивно показује председница српског парламента звучним понављањем имена и презимена председника републике у свакој другој реченици. Није ли ритуално призивање непогрешивог вође индиректно признавање властите инфериорности? Или је, више од поштовања хијерархије и јединства, реч о особеној жеђи за понизношћу? Наравно, исплативој
Долоризам у католичкој теологији означава праксу самомучења, самобичевања, трпљења и испаштања код испосника. Има га и у политици, али у другачијој форми. Иако је партија организована другачије од цркве, довољно историчне аналогије рационалног и ирационалног могу помоћи. Код обеју установа постоје различито маштовити и прозаични ритуали који регулишу сразмеру прагматичног и екстатичног понашања. Хладни прорачун сапостоји са искреним заносом и екстазом. Упркос разликама између светог и световног у теолошко-политиком смислу, послушност је на обема странама услов спасења.
Танка линија између дисциплине и самопонижавања
Како се у политици проживљава послушност? Како кадрови СНС подносе свевласног вођу који се меша у све? Да ли га поносно следе, ћуте и пливају или се осећају пониженим? У овом прилогу треба хипотетички размотрити изазове задње алтернативе ослањајући се на политичко искуство региона у последњих пола столећа. Политички долоризам је врста нетелесног самобичевања, моралног унижавања које се испољава у никада довољном истицању партијске правоверности и лојалности вођи.
Много је примера самоунижавања истицањем безусловне лојалности и самомучења на најтврђем лежају подложности. Зарад јачања јединства странке поносна понизност је каткад испоснички подвиг. Танка је линија између дисциплине и самопонижавања. Свевласни вођа је поверилац милости који заузврат тражи лојалност, оборене очи и погнуту главу. “А онда Мићо нешто друго да радиш”, тешио је Вучић 2021. покуњеног директора ЕПС, угоститеља кога је касније хапсио.
Књиговодство политичког долоризма је салдо прагматизма и недостојанства. Понизност може бити искрена и дволична, од фанатичне љубави до неискреног кетмана – “Слобо ми те волимо” или “Ацо Србине”.
Преискусни Тито је прилично поуздано разликовао искрену од ритуалне лојалности. Оданост од језуитски замагљеног кетмана. Конверзија је друга страна кетмана, претрчавање од Тита Слоби, Шешељу и Вучићу. Премда је потурица жешћи од Турчина, није увек лако проценити лојалност потенцијалних пребега. Што се вођа више узноси, што је мање кадар да тријумфује над властитим нервним недостацима и што је даљи од спокојства, то је већи далтониста у процени лојалности. А његово књиговодство милости и кажњавања постаје непредвидљивије.
Лојалност вођи није увек искрена ни поносна. Кадрови смишљено граде харизму вође и тргују њеним утицајем. Могу ли ова комерцијална искушења бити и нелагодна? Не треба потцењивати унутрашње “болове” лојалних ни цену коју плаћају трпљењем. Политички трбушни болови нису физички. Француски историчар Жан Делимо уверљиво је показао верски долоризам код католика: саморањавања пламеном воштаница, покривање тела копривама или бичевање ланцима са шиљцима. Има ли нечег сличног у политици после стаљинистичких процеса?
Као што је црква подстицала неумерено испаштање тако и партија тражи разне обрасце недостојанствене лојалности. Страх од Божјег суда еквивалент је свести о недовољној лојалности вођи, лојалности која се мора увек изнова осведочавати. Ову врсту партијског јунаштва агресивно показује председница српског парламента звучним понављањем имена и презимена председника републике у свакој другој реченици. Није ли ритуално призивање непогрешивог вође индиректно признавање властите инфериорности? Или је више од поштовања хијерархије и јединства реч о особеној жеђи за понизношћу? Наравно исплативој.
“Што је више клевета и лажи…”
Климање главом сарадника који стоје у реду иза вође који даје изјаве за штампу није долоризам него протокол. Обредна казуистика. Партијски долоризам је дубља унутрашња нелагода, натруха самосвести о властитој понизности из користи или страха. Да ли је цена јачања јединства странке унутрашња нелагодност лојалиста када се мање или више неискрено заклињу вођи? Колико се може издржати у недостојанству? Да ли је свако самомучење увек исплативо? Када вођа падне, сарадници брзо забораве властити долоризам.
Лековити заборав прати срачуната амнезија. Бивши комунисти су говорили: “Иако сам био члан СКЈ био сам антититоиста”. У стварности је све до кастрирања Титове харизме његово поштовање било поносна одважност. Да ли се једнако прихвата ауторитет вође и ризик суноврата са њим? Или је блаћење срушеног вође редовна освета лакеја? Колико кадрова СНС данас понавља “Моја част је моја верност”, колико их је равнодушних, а колико њих трпи нелагоду долоризма? Сразмера лојалних, каријериста и долориста постаће видљива тек након суноврата вође. До тада је партија и за вођу енигма.
Код владајућих кадрова је различито интензивна самосвест о недостојности самоутехе због унижавања пред вођом. Вероватно се у Србији понајвише будила пролетос на врхунцу најмасовнијих студентских и грађанских протеста. Ни данас не треба потцењивати нелагоду у подређивању лабилном, нарцисоидном и свевласном вођи. Као ни маневрисање кадрова ни могући вирус раскола. Обредно и ритуално исказивање лојалности увек је почивало на вештини којом се свевласни вођа одобровољава или му се ублажава гнев. Кадрови добро знају да нема признавања неуспеха, дефетизма, очајања нити опроштаја политичком противнику. Зато се утркују у борбености јер су самосумња и политичка меланхолија симптом колебања и фракционаштва.
Владика Григорије: Устаните, за живот сте створени, а не за смрт
Међутим, иза чврстог ритуалног призивања вође визионара и спаситеља скрива се каткад и долоризам лојалних. Колики, тешко је рећи. Али је извесније да је долоризам присутнији код сарадника оног вође који регулише све: од спољне политике до цене паштете. Његови кадрови знају да треба стати иза сваке вођине ирационалне и ситничаве арбитраже. То није увек пријатно. Сарадници који се не слажу с вођом трпе у тишини зарад јединства партије. Или због страха. Страх од Бога је у политичком долоризму еквивалент страху од затвора и од губитка посла.
Да би се избегла зла судбина, долористичко испаштање и самоунижавање кадрова маскира се реактивном лојалношћу. Као што је конверзија пренаглашено покајање и као што понизност отвара врата вођиног милосрђа, тако и надметање у лојалности и дивљењу вођи додатно јачају напади на вођу из редова опозиције. Зато га треба јуначки бранити величањем.
Самоунижавајуће величање вође није знак лошег укуса сарадника нити показатељ њихове поткупљивости, него је цена долористичког ризика који се прихвата уласком у политику. Реч је о испаштању у нарочитој врсти кетмана. Притворност кадрова показује одбрамбена реактивна лојалност “Што је више клевета и лажи, Вучић нам је милији и дражи.” Сличне парафразе, по правилу, не исказују само поверење вођи из ината него пре страх од његовог суноврата, који ће повући и сараднике. Након слома ће вештији конвертирати и остати увек успешни, мање вешти ће остати без посла, а најмање сналажљивима ће бити суђено.
Томпсонов синдром
Психолозима је лакше да долоризам рашчлане на индивидуалном плану, док социолози у њему виде организовано бекство од слободе у ком се појединац добровољно подвргава ирационалном ауторитету у нарочитом склопу моћи и у особеном времену. И на различите начине испашта.
Андрићевска дијагноза “Плаха ли вакта за хрђава инсана” звучи као самоутеха, као очекивање да ће лоша времена проћи. Споро пролазе. Харизматизација националног вође “Ацо Србине” сведочи о необично жилавом етноморализму десног екстремизма из ког је вођа истекао. Али не само у Србији. Посвуда у региону онај ко је био десни екстремиста важи за некога ко не може да изда и ко је увек будан, чак и кад се наизглед изменио. Поуздан је због прошлости.
Ово поверење у изворне десне екстремисте изопачени је резон етноморалиста. Другим речима, Томпсоновог синдрома има свуда. Одржава се јер је, теолошко-политички речено, национална небудност еквивалент вечног проклетства. Треба ли онда понеку промену очекивати од засићености долоризмом владајућих кадрова? Због непреболног самопонижавања? Претрага или зауздавање савести – Гретино је питање.
Извор: Време
