Пише: Душан Павловић
Четрдесет три године након премијере, значај стрипа В као Вендета одавно је надрастао границе девете уметности. Он улази тамо где књижевност, политика и филозофија престају да се разликују: реч је о слободи, тоталитаризму, анархији. Стрип поставља питање – шта је све допуштено ако то чинимо у име слободе? Маска Гаја Фокса више није само део костима једног стрип јунака. Она је постала знак времена – симбол бунта, отпора и протестних маршева који пролазе кроз улице од Лондона до Хонгконга. Алан Мур је овим сценаријем показао да стрип може више. Не само да парира филму већ да кроз цртеж и реч изгради наративни систем способан да каже нешто важно о стварности која нас окружује.
В као Вендета премијерно је објављиван у периоду 1982–1985 у британском независном часопису “Warrior”, у 25 наставака. У историјском контексту настао је као реакција на ауторитарни тип владавине Маргарет Тачер (1979–1990). Била су то тешка времена у Великој Британији. Обележена су економском кризом, неолибералним реформама, радничким штрајковима, губитком посла и страхом од терористичких напада Ирске републиканске армије. У име националне безбедности тадашња влада ширила је своје надлежности, често науштрб личних слобода грађана. У том контексту Алан Мур замишља Британију будућности као тоталитарну фашистичку државу у којој се контрола правда реториком сигурности. (Радња стрипа дешава се у периоду 1997–1998.)
Тематски, стрип садржи најмање две симболичке дихотомије које дубоко задиру у питање људских права и слобода, демократског поретка и утилитаристичког приступа борби против тоталитаризма. В најпре спасава а потом мучи главну јунакињу Иви, тако што је намерно оставља да проведе једно време у затвору. Затворско мучење, међутим, није пука окрутност, већ промишљена и усмерена интервенција којом се наглашава темељна разлика између слободе и безбедности. Иви се, у почетку, држи за илузију сигурности – за поредак, за послушност, за заштиту од бола – али по цену личне самосталности. В ту илузију разбија у корену, излажући је страху и губитку сваког ослонца, чиме уклања привиде заштите које систем нуди. Мучење овде има функцију стварања новог сопства које се више не плаши, посебно смрти и ауторитета. В верује да појединац може постати истински слободан тек када се потпуно ослободи страха и престане да верује како жртвовање слободе за сигурност има смисла.
Још важнија тема овог стрипа јесте сукоб између фашизма и анархије, који није представљен као типичан сукоб добра и зла (чест наративни образац у стриповима и филмовима), већ као дијалог две идеолошке крајности. Ово је дошло одатле што је Мур сматрао да је влада Маргарет Тачер користила језик тржишта како би прикрила ауторитарну логику владавине – оно што је он назвао “пријатељско лице фашизма”. В, маскирани анархиста, користи насиље да би оборио тоталитарни режим, али В-ови поступци су морално амбивалентни. Сценариста Алан Мур је овим стрипом увео тип главног јунака чији морални карактер није до краја јасан. Ако желимо да уништимо фашизам, да ли је допуштено уништавати туђу имовину, убијати и терорисати недужне – како бисмо се ослободили? Мур од читаоца захтева да размисли: да ли је главни јунак суперхерој или социопата?
Ова последња разлика уводи нас у креативну револуцију коју је Алан Мур донео у свет стрипа, почевши од В као Вендета, али и кроз многа друга дела на којима је радио током осамдесетих и деведесетих Miracleman (1982), Чудовиште из мочваре (1984), Надзирачи (1986), Из пакла (1989) и Лига изузетних џентлмена (1999).
Увођење тродимензионалних суперхероја у стрип најважнији је, револуционарни изум Алана Мура. Први стрипски суперхероји (Супермен и Бетмен крајем тридесетих година), били су једнодимензионални: вођени су искључиво осећајем за правду, спремни да се жртвују како би остварили опште добро. Никад нису сумњали у моралну исправност својих одлука и поступака. Друга димензија се појављује са стриповима попут Фантастичне четворке (1961) или Спајдермена (1962), када јунаци почињу да показују личне слабости и свакодневне проблеме – неспоразуме у љубавним везама или тимском раду, финансијске тешкоће или несигурност на радном месту. Тиме се уводи психолошка сложеност, али морална чистота суперхероја остаје нетакнута. Тек са стриповима Алана Мура долази трећа димензија: морална дилема. Суперјунаци више нису безгрешни. Њихова дела постају предмет етичког преиспитивања. Да ли В-ов циљ оправдава средства? Ова дилема је још израженија у серијалу Надзирачи (Watchmen), у којем су суперхероји заправо антихероји – особе чији су поступци морално проблематични, па и отворено погрешни. Један од суперхероја (Озимандијус) жртвује милионе невиних како би постигао светски мир, док други (Роршах) постаје насилни осветник опседнут жељом да дели правду мимо институција.
The Sandman – „Азбука девете умјетности“ и стрип који је променио свијет
Мур је овом револуцијом отворио врата за потпуно нову врсту нарације у стрипу. Увео је нелинеарно приповедање, стална временска преплитања, скокове између различитих наративних токова. Све то било је готово непознато у стрипу пре његовог рада. Његов утицај јасно се препознаје код каснијих сценариста, као што су Грант Морисон, Нил Гејмен, Ворен Елис, као и у европском контексту код Гарта Ениса.
Овакав ауторски приступ писању сценарија био је толико важан за Мура да се отворено дистанцирао од истоименог филма из 2005. године. Сматрао је да је филмска адаптација изменила суштинску политичку поруку стрипа: док је оригинал представљао дијалог између фашизма и анархије, филм је, по његовим речима, претворен у “америчку причу о либерализму против конзервативизма”. Мур је одбио хонорар, захтевао уклањање свог имена из шпице и нагласио да филм пропушта моралну сложеност и идеолошку амбивалентност коју је желео да сачува. Није му се свидела идеја да стрип, по њему простор уметничке имагинације и субверзије, претвори у расадник холивудских франшиза – место где и најрадикалније приче бивају припитомљене логиком индустрије забаве.
Највећи значај овог стрипа ван граница девете уметности препознајемо у култури политичких протеста широм света. Маска Гаја Фокса (реална личност која је 1605. неуспешно покушала да дигне у ваздух енглески парламент) постала је глобални симбол отпора. Од протеста ““против Сајентолошке цркве (2008), преко покрета “Occupy Wall Street” (2011), па све до “Марша милиона маски” и демонстрација у Хонгконгу (2019), Турској, Тајланду и Египту, маска је омогућила истовремено анонимност и идентификацију, а фикционални лик из стрипа постао је стварна икона отпора. У земљама попут Саудијске Арабије, Бахреина и Уједињених Арапских Емирата увоз маске Гаја Фокса забрањен је из безбедносних разлога, из страха да она подстиче протесте и дестабилизацију. Мање је познато да је маска је заштићена као интелектуална својина, а права на њену комерцијалну употребу држи корпорација “Ворнер Брос”. Иронично, сваки пут када неко купи маску Гаја Фокса као симбол отпора систему, део профита одлази управо систему – чиме он, и у побуни, убире своју добит.
Извор: Време
