Пише: Елис Бекташ
Јучерашњи призор из Београда дјелује као да је преузет са неке друге, мрачније историјске позорнице: студент са букагијама на ногама приведен из истражног затвора на очеву сахрану. Симболички и стварни окови на ногама младог човјека претворени су у поруку – држава ће те понизити, чак и у часу личне трагедије. У истој тој земљи на брдовитом Балкану, не тако давно, јавност је видјела другачији призор — осуђени криминалац Кристијан Голубовић долази на мајчину сахрану без букагија, па чак и без обичних лисица на рукама. Између та два призора шћућурило се питање које разједа утробу: ко у Србији заслужује људска права, а ко их губи унапријед, на основу политичке етикете?
Ако у Србији постоји јасна разлика између тога како се поступа према „обичном“ криминалцу и према ономе ко је жигосан као аутошовинист, ту више нема говора о једнакоправности већ о селективној репресији. Тако започиње опасно склизнуће у мрачни бездан – тако се гради правни систем у ком се не мјери тежина дјела, већ подобност у односу на власт и њену идеологију.
Тај механизам селективности, симболизован букагијама на ногама студента, има своје паралеле. Израелизовани образац третмана противника, гдје се политички неподобни сврставају у категорију сличну терористима, прелива се на Балкан. Није овдје ријеч о буквалном копирању модела, већ о менталитету који поручује – криминал може бити толерисан јер може бити и функционално искористив, али дисидентски став — никако.
Било би претјеривање устврдити да је Вучићев режим тоталитаран, али у њему су већ одавно видљиви пупољци нацификације:
– криминалци и политички лојални добијају простор и заштиту,
– критичари режима пролазе кроз стигматизацију, деградацију и демонстративно понижавање,
– правни апарат се све више претвара у инструмент дисциплиновања непожељних, оних који су стигматизовани као издајници или аутошовинисти.
Оно што додатно забрињава јесте чињеница да тај процес није изолован. Нова-стара Европа оличена у Мерцу и фон дер Лајеновој, не тражи од Србије истинску демократију нити функционално, модерно и еманциповано друштво. Напротив, тој је Европи практичније да на југоисточним вратима континента има послушног сатрапа, а не демократски живу и динамичну земљу која би могла измицати контроли.
Вучићево чврсторукашко управљање, са свим својим репресивним елементима, представља управо оно што западним центрима моћи у овом тренутку одговара – сатрапски режим који ће обезбиједити стабилност без превише питања и који ће чак и по цијену репресије над грађанима своје земље остати послушан циљевима суверена којем је вазал. А разложно је претпоставити да таква, сатрапска Србија одговара и агендама Вашингтона, Лондона, Москве, Анкаре… па чак и Будимпеште која је можда и понајвише заинтересована да на својим границама има послушног вазала умјесто равноправног партнера.
Један детаљ попут букагија на ногама студента тако постаје метафора и парадигма. Нису то више само гвоздени обручи око зглобова једног младића — то су окови око читавог друштва које све мање има прилику да буде грађанско, демократско и плуралистичко. Када симбол понижења постане дио репертоара државе, онда више није ријеч само о инциденту, него о стратегији.
Србија данас живи у опасном међупростору: формално демократска, а суштински убрзано клизи у правцу система који грађане дијели на подобне и неподобне. На тој се ивици још увијек може стати. Али ако се настави са тишином пред призорима попут овог са сахране на којој младић у букагијама прима изразе саучешћа, и ако се људска права наставе селективно укидати, та ће тишина представљати онај додатни корак након ког више нема повратка, након ког слиједи – пад у понор.
Питање те тишине не треба постављати само Србији. То је уједно и питање за Европу – хоће ли и даље подржавати сатрапске режиме под изговором стабилности, или ће коначно разумјети да трајна стабилност није могућа без стварне демократије, без грађанске и националне модернизације и еманципације? Одговор на то питање одредиће не само будућност Србије, него и кредибилитет, па самим тим и будућност Европе саме.
А режим у Србији, ако настави да прави разлику између „наших криминалаца“ и „њихових студената“, можда ће добити послушно друштво, али оно ће уједно бити и дубоко непријатељско. Јер ниједно друштво не може дуго вољети режим ком је репресија званична метода. Репресија у изведби Вучићевог режима више није ствар случајности, већ свјесно изабрани пут који води ка приближавању обрасцима нацификације, ма колико да режим одбацује такву оптужбу.
Са студентом ког државни репресивни апарат у букагијама доводи на очеву сахрану и са осуђеним криминалцем који у пратњи полиције иде на мајчину сахрану чак и без обичних лисица на рукама, правда у Србији је умрла и сахрањена је и то без опијела и без изјава саучешћа. Ипак, челницима режима који убрзано клизи у нацификацију и репресију било би мудро да се запитају – ако једнога дана у Србији умре неправда коју су они створили, како ће бити доведени на сахрану да приме саучешће? Са букагијама на ногама или ће тражити да се уваже њихова људска права, она која су сами ускраћивали другима?
Извор: Нова.рс
