Пише: Оливер Јанковић
Ако ће се по чему памтити крај овог љета, за српске спортске навијаче, онда је то парадоксална чињеница да га немамо по чему памтити. Неуспјех кошаркаша пред већ виђеним постољем на Евробаскету; неуспјех Новака Ђоковића у четвртом нападу на ГС трофеј; неуспјех Партизана, па Звезде и на концу, катастрофа репрезентације у сред Београда, против Енглеза… Па на све то, неуспјех и пех одбојкашица на Свјетском првенству; па скок и троскок „у празно“ Милице Гардашевић и Иване Шпановић на атлетском мундијалу у Токију…
Па ватерполисти без медаље на ватерполо мундијалу… И списку као да нема краја. Ово позно љето И прелаз ка јесени, сликовито приказују и позну етапу каријере многих наших асова (па и селектора), као и прелаз међу генерацијама већине ових наших спортских екипа, у ком нема адекватних замјена (још ни на видику) за Тијану Бошковић, Александра Митровића, Душана Тадића, па онда: Душана Мандића, Новака Ђоковића…. итд. Једина добра ствар у свему овоме јесте та што се ово резултатско „пропадање“ дешава на самом почетку новог олимпијског циклуса, и зато имамо пуно, пуно времена да се неке ствари доведу у ред… и да „неки нови клинци“ благовремено добију шансу да се окушају у најјачим мечевима. Против најбољих.
Док ово пишем, мушка одбојкашка репрезентација Србије „муку мучи“ са изласком из групне фазе такмичења на Свјетском првенству. Предстоји јој немогућа мисија у мечу против Бразила, како би, евентуално надокнадили пропуст против Чешке. Да се не заборави, ријеч је о играчима који су (већина њих) били прваци Европе прије 4 године, и освајачи Свјетске лиге 2016. Такође, на атлетском првенству свијета Србија очекује наступе двије сјајне дјевојке Ангелине Топић и Адријане Вилагош, па можда ипак, уграбимо посљедни трачак летњег сунца за ипак неку навијачку радост за велику европску спортску силу која се зове: Србија!
