Пише: Јован Татић
Претпоследњег дана августа напустио нас је Луис Фернандо Верисимо, најчитанији и највољенији бразилски писац, човек који је свакодневицу видео као бину на којој сви импровизујемо, те је, посматрајући је и бивајући на њој, “скидао” то што се на њој догађа и претакао у своје текстове пуне реског и тананог хумора. Непрестано је писао скоро шест деценија. Био је колумниста у највећим дневницима и часописима. Био је писац који је истицањем ситница из свакодневице умео да наведе човека да се окрене себи и суочи са апсурдима (савременог) живота. Уз недавно преминулог Жоа Соареса био је најкомплетнији бразилски интелектуалац и није се либио да зађе у готово све сфере друштва. Писао је о политици, уметности, спорту… дакле – о животу.
По идеолошком опредељењу био је левичар и пружао је подршку председнику Лули да Силви током његовог првог мандата почетком овог века, али када је видео у којем смеру иде његова владавина, удаљио се од њега да би остао веран својим вредностима. Председника је критиковао у мери у којој је овај то и заслужио.
Верисимо је здушно користио потпуну слободу коју је имао код уредника. Ако би једне недеље писао о економској кризи, следеће би се у његовој колумни могао појавити дијалог из породичног или друштвеног живота, треће недеље би прокоментарисао избор селектора бразилске фудбалске репрезентације, а четврте би приказао нову књигу неког историчара. Али све те текстове повезивала је нит његовог здравог духа, разумног човека који чврсто стоји на позицији универзалног добра и који у препознатљивом стилу покушава да рашчисти магле и читаоцима можда олакша кретање у свакодневној непрегледности. Тврдио је да га је том стилу једном приликом научио Пеле. Краљ му је, наводно, рекао да сваки потез има смисла само ако му је циљ гол. Дрибла се само кад се мора, а шутира се оштро и по земљи. У угао. Неодбрањиво.
Био је заљубљен у фудбал за више часописа и дневних новина и извештавао је са неколико светских првенстава . Славан је његов текст из 2002. године, после освајања СП у Јапану и Кореји. Наслов је гласио: “Јесам ли вам рекао? Нисам”. У том тексту Верисимо признаје да је погрешио у свим прогнозама које је дао пре првенства и да су се најбоље показали играчи за које је пре првенства написао да не треба ни да иду на СП. То је био Верисимо. Груб према другима, немилосрдан према себи.
Између каранфила и криминала: Актуалност Шијановог „Давитеља“
Можда бисмо једног таквог писца најпре замислили као речитог и екстровертног, али приватно је био сушта супротност. Када сам га својевремено посетио у Рио де Жанејру, дочекао ме је веома ћутљив, благ и стидљив дежмекасти господин који је на сва питања одговарао кратко, а моје предлоге везане за превод његовог романа Бразилски шпијуни прихватио је без много приче. Да разговор не би замро, у неким тренуцима је његова изузетно симпатична и комуникативна супруга Лусија морала да разлаже његове одговоре, не пропуштајући прилику да га боцне због његове “речитости”. Такав је био са свима. Саговорници су морали да му чупају речи, а он се канда чудио шта га људи толико запиткују кад је већ сто пута рекао да не воли да даје интервјуе и да не уме да говори и пише у исто време. И да од свега највише воли да свира саксофон.
Можда баш зато што је о њој писао, Луис Фернандо Верисимо је постао неодвојиви део бразилске свакодневице и многе његове изјаве, на пример “смрт је последње што желим да ми се догоди”, или “када помислимо да знамо све одговоре, дође живот и промени сва питања”, ушле су у колоквијалну употребу. Али његове кратке приче и романи нису блиски само Бразилцима, јер се дотичу људске суштине, те су његова дела објављена и у Литванији, Ирану, Јапану, Јужној Кореји, Тајланду, Португалу, Шпанији, Француској, Босни и Херцеговини и Великој Британији.
Код нас су објављена три његова романа: Клуб Анђела (Народна књига – Алфа, 2002), Борхес и вечити орангутани (Агенција Тривић, 2005) и Бразилски шпијуни (Паидеиа, 2013), као и неколико прича објављених у збиркама и часописима, што није ни десети део његовог обимног дела.
Извор: Време
