Пише: Елис Бекташ
Жртва је биће или предмет који се ритуално убија односно уништава да би се умилостивиле трансцендентне силе, богови или демони. Касније се то значење проширило на бића која трпе насиље и страдавају услијед спољног дјеловања, намјерног или случајног. Но жртва је, прије свега и изнад свега, егзактна чињеница, са јасно утврђеним онтолошким идентитетом (мора, дакле, бити познато да ли је ријеч о човјеку, јарцу или патлиџану) те прецизно пребројана.
У идеолошко-пропагандном имагинаријуму жртва престаје бити чињеница и преузима једну од сљедећих улога или више њих истовремено: обредна бајалица, политичка валута за поткусуривање, средство емотивне и етичке уцјене, псеудоисторијски аргумент. Да би могла одговорити захтјевима тих улога, жртви мора бити одузета прецизна енумерација и мора јој бити одузет онтолошки идентитет, односно њен идентитет мора бити сведен на ексклузивни идеолошки конструкт, етнички, религијски, родни, сексуални, политички…
Први траг о зачетку модерне грађанске свијести која је темељ политичког субјективитета грађанина као носиоца политичког легитимитета налази се код Херодота који прецизно пребројава атињанске и платејске жртве у Маратонској битки. Управо та 192 погинула Атињанина и 11 погинулих Платењана представљају полугу којом ће касније бити срушена тиранија и темељ на ком ће бити саздана демократија, јер прецизно пребројана жртва постаје мјера битности човјека и ескарпа пред самовољом узурпатора и тиранина.
Нажалост, Херодотова лекција углавном остаје заборављена а жртва, јер је мртва и јер више не може дићи глас, постаје демагошка и агитпроповска стилска фигура којом се краткорочно задобија више политичке моћи а дугорочно она призива још више жртава.
Зато, када вам наредни пут неки политичар, пропагандист, академик или ма ко други театрално проговори о жртвама из прошлости и када у себи, као реакцију на тај егзалтирани наратив, осјетите бол и сућут или правдољубиви осветнички занос или чак порив да опростите, прво се запитајте шта поуздано знате о тим жртвама, да ли знате колико их је тачно било, да ли разумијете битне аспекте њихове трагедије и да ли те жртве посматрате само кроз поједностављени и вулгаризовани идентитарни идеолошки конструкт. А када себи поштено одговорите на та питања, онда се запитајте да ли су ваше емоције, ваши заноси и ваши пориви потврда ваше доброте и ваше етичке ваљаности или су то ипак само докази успјешно спроведене идеолошко-пропагандне и демагошке дресуре.
Хуманост као императив налаже да се жртвама дугује поштовање и истина. Ако им се умјесто тога понуде нова пропагандна лудила и нови позиве на крв и на смрт, то је издаја и жртава и хуманости. То је зло које се огрнуло плаштом вјере у властиту доброту.
