Пише: Војислав Дурмановић
Гусенице на плочнику док се официрска заклетва измешта због дословног логора испред скупштине – то је слика и прилика СНС-овог режима који, попут некоћ Ђукановићевог у терминалној фази, коју од пре пет година мање-више сви памтимо, бунца о Мајдану и грађанском рату баш налик на ДПС-ове лакрдије о православној џамахирији и ајатоласима у мантији. Прозападни режим који по налогу бриселских надвладара уводи санкције Белорусији и Венецуели бори се против обојене револуције телефонским позивима! Међутим, Вучићев деспотизам не треба бркати са ауторитаризмом популистичког типа са Милошевићевог Газиместана, како то чине они који га називају радикалом – то је неолиберални ауторитаризам стриктног и беспоговорног менаџера корпоративне продужнице, преког реформатора са месијанским тоновима Ђинђићеве визије инвеститорског Елдорада. Проевропски рибрендинг СРС послужио је само да се народно незадовољство досовском политиком улије у проводну цев даљих евроинтеграција.
По стотину пута треба рећи ово: монопол Вучића и СНС-а у парламентарној политици почивао је на врло уским границама медијске видљивости опозиционог деловања које су, насупрот Митровићу и Вучићевићу, били монополизовали управо медији попут Н1, где су се елитистички евромани и разгаћени НАТО лобисти представљали као најбучнија, а и једина могућа алтернатива обојеним радикалима на власти. Тако су српски медији уместо, како каже Мухарем Баздуљ, собе где би нација требало да разговара сама са собом, претворени у аутистични дуопол бинарног малоумља. Ако се над српску власт надвио култ личности, српском опозицијом одувек царује култ безличности. Стога је поље политичке комуникације остварено на студентским пленумима знатно уздрмало тај дуопол и тамо су млади патриотског и социјално освешћеног усмерења, многи по први пут нашли заједнички језик. Артикулисање и усаглашавање програмских начела студентске листе, нарочито оних која се тичу одређења према евроинтеграцијама, којима се противи већина грађана Србије и огроман број студената, попут предлога референдумског преиспитивања услова које ЕУ намеће, као и филтрирање политиканских ентриста међу кандидатима од несагледивог је значаја по живот друштвене побуне. Нити би ко у Србији гласао за неизвесност коју нуде легалистичке флоскуле, нити би, у случају да студентска листа буде формирала власт, Курти, Хил и фон дер Лајенова чекали исход демократске дебате о било којем питању у прелазном периоду.
Војислав Дурмановић: Србија, усамљена, али блистава звијезда
Као и унутар сваког масовног покрета, и унутар студентског покрета у Србији који чини језгро грађанске побуне делује мноштво струја – либералније од њих огрезле су у карневалском пумпању и кесићевском изругивању Вучићу аконто тога како држи жену под руку на самиту у Кини, репродукујући тиме ријалити шоу од националне политике који је изрежирао сам режим. Међутим, оне синдикалне и социјалдемократске, попут Друштвеног фронта који окупља радничке активисте и струковна удружења, мету постављају сасвим другачије: прошле седмице готово хиљаду људи марширало је београдским улицама против најављених приватизација у јавном сектору надлежном за виталне националне ресурсе по моделу ЕПС-а, чији су рудари пре четири године већ били претили маршем на Београд против напредњачких компрадора. Не може се бити против експлоатације литијума у Јадру, а ћутати о једнако деструктивном наличју немачке зелено-империјалистичке транзиције науштрб балканске полупериферије – сатирању српског енергетског суверенитета у име бриселских еколошких стандарда као уводу у бескрајна отпуштања, задуживања и увоз. Мисли ли се у овој исцрпљујућој утакмици против СНС режима имало побеђивати у знаку црногорских литија, онда ваља на уму имати једно: заступање гандијевске стратегије не значи перформативност, пиштаљке и шерпе, још мање системски конформизам, већ баш супротно – предност у достојанству и спремност на одрицање зарад проказивања лицемерја владајућих.
