Навршило се тридесет двије година од упокојења блаженог спомена Митрополита црногорско-приморског Данила (Дајковића) који је уснуо у Господу 14. септембра 1993. године на Цетињу, а сахрањен је 17. септембра у манастиру Острог.
Митрополит Данило Дајковић је у најтежим временима био митрополит црногорско-приморски који је вјерно наставио дјело својих претходника, говорио је његов насљедник на трону Светог Петра Цетињског блаженопочивши Митрополит Амфилохије, подсјећајући увијек на његову реченицу, да је огањ вјере у Црној Гори покривен пепелом и да он чува тај пепео јер ће поново доћи вријеме да се он распламса, којом је предуказао оно што се догодило у ово наше вријеме, када се поново разбуктао огањ вјере.
У књизи „Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске, времена Митрополита Данила Дајковића 1961-1990“ аутора монаха др Павла (Кондића), сабрата манастира Стањевићи, објављене поводом петнаестогодишњице његовог упокојења, блаженопочивши Митрополит Амфилохије пише:
Могуће да је то било најсмутније вријеме у њеној осмовјековној историји. Можда је у прошлости било и тежих времена али су те тешкоће и распећа долазиле споља. Њено распеће и рана послије Другог свјетског рата долазили су изнутра; дио њеног народа, индоктриниран марксистичком идеологијом, дочепавши се власти, све је чинио не би ли разорио и порушио темеље свог сопственог бића, како би будућност своју и народну градио на другим темељима и другачијим методама. А ти темељи су били изграђени управо Црквом, вјековима уграђивани у биће и живот народа.
У овом ратном и послератном времену дошла је до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе а и шире од ње. Један митрополит-свештеномученик Јоаникије је био убијен (први који је тако окончао живот у дуговјековној историји Црне Горе). Заједно са њим је пострадало преко стотину свештеника, скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије. Неки од преосталих у животу свештеника избјегли су у друге крајеве ондашње Југославије, да би спасили голи живот. Други су опет, из страха или да би одржали голи живот, прешли у државну службу. Било је и оних, додуше мањина, који су се одрекли Христа и прихватили свјесно служење Сатани. На свеукупном народу је примјењиван бољшевички експеримент без преседана. Титански покушај стварања „новог човјека“ и „новог друштва“ развио је један активизам који је у суштини угрожавао не само слободу људи него и све вриједности, духовне, моралне, друштвене, којима је народ живио вјековима.
Христолики младић и аспекти хорора у поезији Бећира Вуковића
Други Митрополит, Јоаникијев насљедник, Арсеније Брадваревић (1947-1961) доживио је на себи сву ту трагику прогона Цркве, отимања њене имовине, страдања свештенства и вјерујућег народа, осуде Цркве од стране безбожне идеологије на уништење. То је било вријеме у Црној Гори остварења Христових ријечи: „Ударићу пастира и овце ће се разбјежати“. Митрополит Арсеније је суђен и осуђен, у почетку на 11 година затвора; затворен и прогнан свој живот је окончао у манастиру Ваведењу у Београду (+ 1963) као Митрополит Будимски. Тако му је и на гробу писало до прије неку годину, кад му је благословом Његове Светости Патријарха Павла дописана и његова првобитна титула „Црногорско-приморски“. Његово затварање и прогон још више су престравили црквени народ у Црној Гори. Народ се све више отуђивао од Цркве, велики број храмова је запустио, добрим дијелом и због недостатка свештенства, али не само због тога. У Црној Гори као ријетко гдје друго нова бољшевичко-титоистичка идеологија, вјенчана са милитантним суровим и сировим атеизмом, оставила је пустош иза себе. Комунистичка партија је попримила својства псеудорелигије са апсолутним значењем: свака друга религија мора ишчезнути, и кад се толерише – толерише се привремено, до одређеног рока. Изворна народна религиозност и црквеност, преточила се у свој идеолошки сурогат којим су напајана читава покољења, милом или принудом, силом.
У једном таквом смутном и престрављеном времену изабран је за Црногорско-приморског Митрополита протојереј Томо Дајковић, из села Друшића, управник Патријаршијског двора у Београду (1961). Скоро тридесет година носио је он тегобни крст цетињског „олтара на камену крвавом“. Како га је носио и сучим се све сретао и хватао у коштац, прихвативши се цетињског трона у поодмаклим годинама, јасно се види из извјештаја које је он савјесно подносио Светом Архијерејском Сабору СПЦ за све вријеме његовог владиковања. Ови његови извјештаји су драгоцјени документи и свједочанства о његовом служењу, тешкоћама са којим се сусретао, искушењима кроз која је брод Цркве пролазио. Управо у времену кад је он поднио оставку на своју дужност, због старости, деведесетих година сад већ прошлог двадесетог вијека, окретала се нова страница у историји Православне Цркве у Црној Гори. Њега и његовог предходника исповједника Арсенија, запао је у дио управо тај педесетогодишњи смутни период историје Цркве, период дубоке кризе и потреса свих хришћанских вриједности. Но, једно је сигурно: Црква је и поред гоњења, распећа и свих тешкоћа опстала, очувала душу народа, остала у њој као скривени квасац и жар новог живота. Што је то тако, представља несумњиво заслугу ових двојице јерараха Цркве Божије. Сваки од њих двојице је на свој начин уградио себе у живот Цркве.
Кад је дошло вријеме да се бране светиње, кренули смо стопама Митрополита Данила
И садашњи Митрополит црногорско-приморски Јоаникије такође је мишљења да је Митрополит Данило био митрополит у најтежим временима, да је сачувао вјеру и светиње, те да је и своје велико дјело запечатио бранећи Његошеву мисао и завјештање – Ловћенску капелу, бранећи част и образ Црне Горе. У прилог томе колики је значај те његове борбе, Митрополит Јоаникије наводи да се ни ми не би тако лако могли у ове наше дане сабрати око наших светиња да није била Митрополита Данила и његове борбе против рушења Ловћенске капеле, Његошевог гроба и аманета.
„На шта би се ми данас ослонили? Кад је дошло вријеме да се бране светиње и ми смо кренули стопама Митрополита Данила, али Бог је дао нису са нама били само интелектуалци, мали број људи, него је Бог благословио цио народ. А био је са нама и Митрополит Данило, био је и биће. Он је једна свијетла личност у нашој историји и треба да се тиме поносите“, поручује Митрополит Јоаникије.
Митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић (1895-1993)
Рођен је 19. октобра 1895. у селу Друшићи у Ријечкој нахији, а на крштењу је добио име Томо. Завршио је Богословско-учитељску школу 1915, а завршни испит зрелости положио је 1919. године, по окончању Првог свјетског рата.
Био је добровољац у Балканском и Првом свјетском рату, а узео је и видног учешћа приликом уједињења Црне Горе и Србије. У ђаконски и свештенички чин га је рукоположио Епископ захумско-рашки Кирило 1920. године. Службовао је на неколико парохија: друшићко-додошкој, кленичкој и кочанској, до 1930. године.
„По допуштењу Божијем“, као што он сам каже, 1928. године, у року од четрдесет дана, остао је без супруге Стане и троје дјеце: Петра, Марије и Милке. Остао му је само син Блажо, који ће живејти у Београду, а којега ће такође, већ остарели, Митрополит Данило надживјети и сахранити 1970. године.
Као удов свештеник постављен је 1930. за секретара Црквеног суда Епархије злетовско-струмичке, да би 1932. био пребачен на исту дужност у Епархију скопску. Пензионисан је као судија црквеног суда и архијерејски замјеник 1953. године.
Као пензионер је био једно вријеме и управник Патријаршијског двора у Београду. У чин протојереја је произведен 1946, а 1952. је одликован правом ношења напрсног крста. Студирао је двије године на Философском факултету у Скопљу, а Богословски факултет у Београду је завршио 1950. године.
Свети синод СПЦ га је изабрао за владику маја 1961. године, рукоположен је у јуну исте године, а већ на Петровдан устоличен је за митрополита црногорско-приморског. На челу Цркве у Црној Гори био је све до 1990, када је Св. архијерејски сабор СПЦ усвојио његову молбу и разрешио га дужности, у 95. години живота.
Упокојио се 14. септембра 1993. По свом личном завјештању, са Цетиња је преко родног села Друшића и Ријеке Црнојевића пренесен до Острога, гдје је још за живота одредио да му буде гроб и подигао споменик. Сахрањен је 17. септембра. Опијело су служили Патријарх српски Павле, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ будимски Данило, Епископ западно-амерички Хризостом и викарни Епископ тетовски Јован, са бројним свештенством.
Старог су Митрополита испратиле многе угледне личности из јавног и културног живота, као и многобројни народ, који је он љубављу и пажњом пуних 30 година као архипастир напасао на њиви Господњој, на коју је дошао, како је сам рекао у бесједи на устоличењу, и „донио доста добре воље… да заједнички с вама још коју годину радим у винограду Господњем, да обновимо порушено, уљепшамо сачувано, да вјеру Господа Христа и дивно Православље подгрејемо, да завађене, ако их има, измиримо, да мир слогу и љубав у души нашој загрејемо оном истом ватром којом су се вјековима грејали моји претходници, ваши очеви, дједови и остали славни преци. Ја сам дошао не да се борим ни са киме, јер за то немам потребе, већ да радим и сарађујем са свима вама… на добро Цркве и нашег народа… Дошао сам да пођем путем Светога Саве и Светога Петра, а то је пут миротворства, пут љубави и братске слоге. Ја не желим имати немилих и туђих, већ хоћу да смо сви мили и сви наши… То ће бити моја жеља, мој програм и моје настојање.“ (Светигора, бр. 231-232)
У издању Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске ”Светигора”, изашла је из штампе књига „Драги мој мучениче“ – документи из збирке „Ловћенска капела“ митрополита Данила Дајковића.
О Ловћенској капели, њеном последњем рушењу и подизању маузолеја на њено мјесто, постоји неколико вриједних издања, али чињеница је да се ниједно од њих није опсежније бавило ликом и дјелом блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Данила, главног јунака ове трагичне епопеје. Са благословом Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, тог подухвата предузео се г. Веселин Матовић, професор српског језика из Никшића.
Објављивањем збирке докумената које је брижљиво и уредно сакупљао владика Данило, „дјелимично се исправља неправда учињена према митрополиту Данилу, али прије свега, употпуњује се хроника ловћенске катастрофе као и слика карактера и методологије комунистичке власти, која је злоупотребом највиших законодавних и правосудних институција, фалсификовањем историјских докумената и правних аката, организованом медијском хајком, ударом на част и достојанство митрополита црногорско-приморског, непоштујући мишљења највиших научних и умјетничких ауторитета (домаћих и страних), непоштујући универзалне моралне налоге о неповредивости гроба и испуњењу покојниковог аманета – развалила духовни и свјетовни оријентир Црне Горе, њен „завјетни ковчег“ и знамен свих њених историјских тежњи и племенитих надахнућа. И кренула за неким другим оријентирима и путоказима“, записује у уводном тексту проф. Веселин Матовић.
Након дугогодишње расправе око подизања маузолеја на Ловћену, те борбе против рушења капеле, митрополит Данило је покренуо и тужбу против државе. Међутим, у том тоталитарном систему судови су били фарса јер је суд већ унапријед био донешен. „Овим срамним суђењима којим су надлежни судови погазили основна начела правде и права обиљежен је завршни чин тадашње ловћенске драме. Знамо како се она завршила: црква је срушена, Његошев аманет погажен, његове кости су на безочан начин пренесене и положене у маузолеј, судски процес је обесмишљен, власт је тријумфовала, Митрополит Данило је, по земаљским мјерилима, понижен и поражен. Над њим је извршено насиље безбожне власти, исто као над Његошем, Црквом и Ловћеном. Међутим, по јеванђелском мјерилу, Митрополит је из ове неравноправне борбе изашао као морални побједник. Значај те његове побједе, протоком времена, увећава се и постаје све очигледнији. Због тога ову књигу, која до детаља освјетљава витешку борбу Митрополита Данила за очување Његошевог аманета и светости Ловћена, најтоплије препоручујемо за читање свима којима је стало до истине“, закључује Митрополит Јоаникије у предговору ове књиге.
Митрополија црногорско-приморска и ИИУ „Светигора“ од срца благодаре професору Веселину Матовићу на огромном труду око приређивања за штампу овог значајног издања, а које излази на свјетлост дана поводом двоструког јубилеја ловћенске капеле: 180 година од подизања и 100 од њеног обновљења и освећења.
