Пише: Елис Бекташ
Када простодушна и неука чељад каже екологија, тада у ствари мисле на заштиту животне средине. Цури канализација у ријеку, чељад виче – екологија! Депонија се запали, чељад виче – екологија! Багери и катерпилари неовлашћено зађу у шуму, чељад виче – екологија! Треба нам више екологије, подврискују забринути активисти са Тик-тока, као да је екологија џак пун чаробног креча ког само треба просути па ће све очас бити чисто и уредно.
Ствар је, међутим, мало комплекснија. Екологија није никаква брига о чистоћи, већ је она наука која се бави односима живих бића и њихове средине, односно међусобним односима екосистема. Пчела и цвијет кадуље, вук и срндаћ, човјек и његова касаба – све су то питања и предмети екологије. Она није ни идеологија, ни друштвени покрет, ни припрости активизам па ни чиновничка функција, већ научни приступ разумијевању односа и међузависности живих бића и њихове околине. Ти односи граде филигрански ланац а потом се ти ланци капиларно испреплићу и стварају панцирну кошуљу, налик на оне што су их носили древни ратници. Покида ли се само једно окце, туда ће и мач и стријела лакше проћи.
Не треба да чуди што заостала постјугословенска друштва не разумијевају појмове којима се служе, па се на том списку нашла и екологија. То су друштва у којима се многи с разлогом лецну кад чују да неко пејоративно употребљава појам сељака као културолошки и социолошки дисквалификатив, али већ у наредном часу сами оповргну оправданост властите љутње јер пејоративно користе глагол философирати. Како онда очекивати од друштава у којима знање и свијест о појмовима нису на цијени, за разлику од парола и лозинки, да разликује екологију и заштиту животне средине. Уосталом, екологија љепше и моћније звучи, некако светски а наше, што би она пивска реклама рекла.
Тако се долази до сљедећег парадокса – у уређеним друштвима, са развијеном грађанском и националном свијешћу, појам екологије односи се на екосистеме и на односе живих бића у њима, а на Балкану ће тај појам у главама многих потакнути предоџбу камиона пуног смећа, отпада у ријечном кориту, неуређене и претрпане депоније која тиња и трује. Због тога постјугословенске државе нису начиниле ни читав корак на путу ка заштити животне средине, а камоли на путу ка еколошкој презервацији и рестаурацији. Екологија је живот а у неуређеним и запуштеним друштвима све је битније од живота, и национална питања која нису национална већ вулгарно националистичка, и грађанска свијест која није грађанска већ је надмено елитистичка, и вјера која многима није вјера већ наставак политике другим средствима или пут у фанатизам. А природа и живот у њој скрушено чекају да дођу на ред. И зато је у таквим друштвима све мање и природе и живота.
Није да друштво не уочава проблеме у простору екологије и њеног младунчета, заштите животне средине. Чељад се у већим градовима гуши од смога, све су чешће обавијести да вода из јавних водовода није за пиће… али између тих искустава и свијести о томе шта треба учинити стоји кањон дубљи од оног којим Тара протиче. Друштва која не разумијевају не само појам екологије, већ ни појам државе, нације, грађанина, јавног добра… не трагају за рјешењем него за кривцем. И тако екологија, а с њом и заштита друштвене средине, постаје питање државе, министарства, општине, невладине организације… али никад не постаје заједничко питање од животног значаја.
А читава та ствар са екологијом сасвим је проста и може се сажети у некоћ популаран слоган „мисли глобално, дјелуј локално“. Она започиње малим корацима, одбијањем да се опушак баци у траву, одбијањем да се бетонира стидљиви извор, одбијањем да се посјече тек стасало дрво… Тако се гради разумијевање да човјек није власник природе већ један од њених подстанара, који има обавезу да се у њој пристојно влада, у противном ће прије или касније изгубити станарско право у тој природи.
Екологија, дакле, није само наука о екосистемима, она је и начин мишљења али и начин понашања. Када овдашња друштва искажу способност да појам екологије схвате на тај начин, то ђе бити поуздан индикатор да су почели схваћати и друге појмове. А када ће и да ли ће се то десити, е па то не питајте мене, ја сам вичан појмовима и мишљењу али не и геомантији нити другим пророчким вјештинама, већ себе запитајте када ће вам живот, и ваш али и ваших још нерођених потомака, постати важнији од идеолошких лудила и идеолошке хистерије.
