Пише: Владимир Ђукановић
У Тјенцину се управо одиграо самит Шангајске организације за сарадњу, догађај који многи виде као најважнији геополитички скуп ове године. СЦО, некада замишљен као регионална платформа за сарадњу Кине, Русије и централноазијских држава, данас прераста у форум који претендује да обликује нови глобални поредак. Овај пут домаћин је била Кина, а председник Си Ђинпинг је искористио прилику да јасно стави до знања како ова организација више није споредни играч у међународној арени, већ потенцијални стуб мултиполарног света. У Тјенцин су дошли Путин, Моди и још двадесетак лидера, укључујући и генералног секретара Уједињених нација, што већ само по себи показује да се СЦО не може игнорисати.
Антизападни сентимент је био више него присутан у ваздуху који је одисао добрим расположењем. Главна порука је једноставна: Кина, Русија и Индија су савезници без обзира на мишљење Запада. Након санкција које је Трамп увео Индији због увоза руских енергената, премијер Моди је 4 пута одбио телефонски позив америчког председника, а индијске фирме су повећале увоз руских производа. Порука је јасна: глобални југ неће поштовати поруке из Вашингтона и Брисела. Прве слике које су отишле у етар су неформално дружење три лидера земаља са највише становника и територија на свету.
Реторика са самита била је усмерена на суверенитет, противљење западним вредностима и промоцију мултилатерализма. У преводу значи да је цео догађај био усмерен против америчке доминације у светским пословима. Кина је предложила оснивање посебне развојне банке СЦО-а, која би служила као инструмент финансирања заједничких инфраструктурних и енергетских пројеката. То је директна порука свету да земље окупљене у овој организацији желе да граде сопствене институције, разведене од западних. Русија је, очекивано, подржала ту визију и нагласила да будућност лежи у алтернативним центрима моћи, док је Индија вешто балансирала између свог учешћа у СЦО-у и сопствених стратешких интереса. Моди је порукама јасно ставио до знања да Индија неће дозволити да се њени интереси потисну, посебно у односу на Кину и Пакистан, а истовремено је нагласио да Индија не жели да буде ничији сателит.
Самит је био праћен и грандиозном војном парадом у Пекингу. Кина је искористила тренутак да покаже своје ракетне системе, подводне дронове и мистериозне ласерске технологије, све у присуству лидера са којима је направио тесну сарадњу последњих година. Та парада је имала симболичку вредност: да се прикаже војна моћ и технолошки напредак, али и да се пошаље порука о солидарности међу државама које су у отвореном или латентном сукобу са Западом. Фотографије на којима Путин и Ким седе поред Сија док пролазе колоне тенкова и балистичких ракета не остављају много простора за погрешна тумачења. Ради се о демонстрацији силе и спремности да се уђе у отвореније ривалство са Сједињеним Државама и НАТО-ом.
СЦО се одавно престао бавити само централноазијским безбедносним питањима. Данас се он представља као један од гласова Глобалног југа, као платформа на којој се преиспитују правила међународног поретка. То се савршено уклапа у кинеску визију света у којем Запад више није доминантан, већ само једна од страна на глобалном преговарачком столу. Истовремено, СЦО има своје унутрашње контрадикције. Индија и Кина имају нерешене граничне спорове, Русија и Централна Азија не деле увек исте интересе, док Пакистан и Индија представљају вечите ривале. Упркос томе, оно што их спаја јесте незадовољство поретком који су деценијама обликовале западне силе. СЦО је њима битан форум у проналаску простора за алтернативни модел сарадње.
Када се говори о СЦО-у, не може се игнорисати његово порекло. Настао је крајем деведесетих као “Шангајска петорка”, форум намењен решавању безбедносних питања између Кине, Русије и неколико централноазијских држава. Током година прерастао је у организацију са десет сталних чланица, а статус посматрача и партнера добиле су и бројне друге земље. То није пуки бирократски скуп: чињеница да се све више држава пријављује да макар посматра рад СЦО-а показује да се ради о структури која има реалну привлачност, нарочито за земље које желе да се извуку из зависности од западних финансијских центара. Ако је на самитима у Астани или Ташкенту СЦО деловао као регионални експеримент, данашњи догађаји у Тјенцину показују да Кина покушава да организацију претвори у глобални форум.
Речи Сија Ђинпинга о „новом нивоу“ СЦО-а звуче као слоган, али иза њих се крије јасна стратегија. Док Запад покушава да окупи своје савезнике у НАТО-у, ЕУ и кроз различите трговинске и сигурносне споразуме, Кина и Русија стварају паралелни систем. То укључује банке, енергетске савезе, инфраструктурне пројекте и безбедносне аранжмане. Такав свет би могао постати дубоко подељен, где ће свака страна развијати сопствене стандарде, технологије и правила игре. Управо то је оно што многи аналитичари данас називају фрагментацијом глобализације. У пракси то значи да би државе могле бити принуђене да бирају између два економска и политичка универзума, што ће посебно тешко пасти онима који зависе од глобалне трговине, и малим и средњим економијама које немају луксуз геополитичког пренемагања.
Самит у Тјенцину показао је да та фрагментација није само теоријска, већ реалност у настајању. Ако СЦО успе да институционализује развојну банку и повеже чланице кроз конкретне пројекте, биће то велики ударац за глобалну финансијску архитектуру којом и даље доминирају ММФ и Светска банка. Паралелни финансијски систем је већ у процесу формирања, и сматрам да је конкуренција застарелом SWIFT систему неминовна и добродошла. Свет је довољно велик за неколико платних и финансијских система, а не само постојећи, који је тром, трансфери трају некада данима, и моћ запада да блокира новац других играча неприхватљива. Скоро 40 држава је под неким видом санкција које значајно успоравају економски раст и животни стандард њихових становника. Само уклањање санкција би повећало раст глобалног БДП-а за више од једног процентног поена. Такође би значајно утицао на борбу против сиромаштва јер економске санкције највише погађају најсиромашније слојеве.
Ако пак СЦО остане форум великих речи без стварне интеграције, онда ће самит бити запамћен само као спектакуларна представа са војним парадама и великим изјавама. Оно што је сигурно јесте да је Кина уложила огроман политички капитал да се овај догађај прикаже као прекретница, а чињеница да су Путин, Моди и Гутерес седели за истим столом са Сијем довољно говори о озбиљности тог покушаја. Запад, који је све урадио да изолује Русију, а донекле и Кину, је остао сам, растрзан између левичарске Европе у економском шкрипцу и Трампове десничарске, МАГА, Америке.
Свет се ломи поново. Зашто? Па зато што су то природни историјски процеси када одређене силе добијају на важности, а друге губе. Пивот ка Азији, који је још амерички председник Обама покренуо, је дошао прекасно. Америка мора да заустави развој Кине, а то може да уради само уз пуну подршку Русије. Тога је Трамп веома свестан. Кисинџер је упозоравао америчку елиту да зближавање Кине и Русије може бити највећа геостратешка грешка у историји Запада. Самит СЦО је илустрација баш тог тренда. Комично је читати западне медије који провидно покушавају да подрију овај нови савез пецкајући Русију да је доња у том односу. Кисинџер, као и многи политички аналитичари са пола грама мозга, је знао да су Русија и Кина савршен војно-економски савез. Кина има технологију а Русија све ресурсе света. Потписани споразум о изградњи још једног гасовода Снага Сибира 2 је начин да се скоро сав гас, који је некада јефтино текао ка Европи, преусмери ка Кини. Када се заврши рат у Украјини, Европа ће се шокирати чињеницом да гаса за Европу нема дугорочно. Мораће да остану при скупом ЛНГ из САД, који је прескуп за индустријску структуру Европске Уније.
Кина је, уз САД, лидер у развоју вештачке интелигенције. Количина енергије која је потребна за нове системе и дата центре је огромна, и Кина се паметно спрема за будућност у рукама АИ. Следећа илустрација мора да брине оне који покушавају да се прилагоде новом свету у Вашингтону и Бриселу.
У бројевима је увек истина, и шта мислите шта збори ова илустрација? Да Русија треба Кину или Кина Русију? Задојеност политичким идеологијама је чудо, и често навлачи скраму на очи острашћеним слепцима. Зато се и пробуде једног дана а Фукујамина бајка о крају историје се покаже баш као то – бајка.
Док су све очи упрте ка Кини и самиту, у исто време се одиграва европски самит на Бледу, који је једва добио простор на новинским ступцима. Европа, притиснута кључним економски проблемима, је тотално изгубила моћ да утиче на светска догађања. Док су се у Кини ударали темељи неког новог света, на Бледу је све било бледо: типично белачко моралисање, промашене теме попут глобалног загревања, као и немоћ да се Русији покажу војни зуби. Лидери минијатурних, ирелевантних држава лају као пекинезери пред кавезима лавова.
За свет, као и за земље Балкана, ово носи важне поруке. У времену када се глобални поредак распада на блокове, мале земље морају да покушају да избегну да буду увучене у туђи сукоб. СЦО је још далеко од тога да постане равноправан ривал НАТО-у или ЕУ, али његов политички и симболички значај расте. Ако ништа друго, самит у Тјенцину нам је показао да је ера неспорне доминације белог човека завршена и да се отвара простор за нови облик хладног рата, овај пут са много више актера, много сложенијих савезништава и потенцијално много већим ризиком од сукоба. Долазе деценије ратова, издаја и превирања. А то је тренд који нико, ни у Београду ни у Бриселу, не би смео да игнорише.
Извор: Фејсбучење
