Пише: Александар Живковић
У својим бројним варијацијама народне пјесме Ој, свијетла мајска зоро (јунаштва), Секула Дрљевић је почетком двадесетих година прошлог стољећа, „испјевао“ и варијанту: Ој, сељачка Црна Горо.
Било је то у вријеме када је коначно завршио са амбицијама да буде радикалски министар и приклонио се Хрватској сељачкој странци.
Можда тај напјев данас дјелује смијешно, али у условима када су земљораднички покрети имали значајно мјесто на европској политичкој сцени, па и код нас, то није био.
Релативно успјешан демагошки трик.
Земљораднички покрет у Црној Гори задаваће и касније доста мука Секули Дрљевићу и Савићу Марковићу Штедимлији. Нарочито су им сметали земљорадници окупљени око Стојана Церовића и његовог сјајног часописа Слободна мисао.
Објалавали су их да су скривени сљедбеници Марка Даковића, да отупљују оштрицу тзв. социјалне литературе итд. И иначе, завидни, једноставно су морали завидјети на једном таквом часопису, који квалитетом превазилази и све ондашње, а богами и данашње, публикације тог типа.
Шта је даље било требало би да је општепознато, но, чини се, треба подсјетити: земљорадници са Стојаном Церовићем укључили су се у народно-ослободилачку борбу; Дрљевић и Штедимлија у усташке, али и директно нацистичке редове.
Овај историјски ексурз, предузех да бих схватио стање у несретњој Социјалистичкој народној партији. Код ње није остало ни пуно социјализма ни пуно народњаштва. Остао је министар пољопривреде са тежњом да политички капитализује свој положај у преосталој „сељачкој Црној Гори“.
Кратка и на малом, признајем, узорку, љетња анкета Журнала показала је да у Црној Гори још влада велико поштовање према политици Слободана Милошевића и Момира Булатовића. То за СНП, разумије се, није тема. Лишени сваке идеологије и интелектуалне инфраструктуре, изабрали су да истрајавању на функцијама, па док траје…
Агилну омладину углавном су одбацили, са друге стране, социјалисти старог кова не препознају се у њима.
Колико је дубок тај пад најбоље се види у компарацији са раздвојеним од њих сијамским близанцем – ДПС-ом.
Он има некакву франковачко-правашку идеологију, маскирану бригом за идентитет и едукацију Црногораца, али није то оно што му доноси још увијек снажно упориште у бирачком тијелу. Оно због чега се највише гласа за ДПС јесте у транзиционим меандрима изграђен клијентелистички систем. Медијска машинерија којом располажу само је дио тог система.
И ДПС је постао модел за све политичке партије у Црној Гори. Боље бити, макар мали, Мило, него без дјелића власти и припадајућег новца, штампати, на примјер, Слободану мисао.
