Пише: Оливер Јанковић
Сви добро памтимо прошли Евробаскет 2022 у Њемачкој, када се појавила супериорна Србија са Јокићем и друштвом, прегазила све у групи и онда насамарена од Италијана и њиховог селектора у непоновљивој представи утакмице осмине-финала. Елем, систем такмичења је такав да ону најбољу концентрацију, и најбоље тактичке шеме, па и највише такмичарске снаге треба оставити за посљедње четири утакмице. Од осмине финала па до борбе за злато. А опет, да би се дошло до елиминационог дијела, нема зафрканције са утакмицама у групи.
Зато сматрам идеалним што на овом Евробаскету 2025 ствари иду овако, са извјесном дозом мучења. Свака побједа се задобија у великој борби. Не тече све као по лоју. А знамо да имамо један од најбољих тимова. Само му треба подесити тачку паљења. У том смислу, искуство анемичне утакмице са Португалом (а ипак побједа), па утакмице без Богдана (а опет побједа), могу бити Богом дани мотиви у наредној фази да се заигра чвршће и да се дода толико гаса у првим колима нокаут фазе, како нам противник не би дисао за вратом као што је био случај у поменуте двије утакмице. Овакви кораци би могли да нас доведу до завршнице у којој, по навици и несумњивом квалитету, дајемо најбоље и освајамо медаље.
Другим ријечима, у игри кошаркаша Србије не препознајем никакву кризу, нити мислим да Пешић посебно пати, као што покушава да нам поручи својом љутњом на прес конференцијама. Једноставно, стари мачак зна да треба држати фокус и да је првенство предуго да бисмо се на његовом почетку играли некаквим рафалима.
