Пише: Елис Бекташ
Скуп разноврсних, често и међусобно супротстављених, идеологија, политика и свјетоназора у стању отвореног или латентног сукоба са фашизмом. Као организована политичка идеја јавља се између два свјетска рата, када талијанска социјалистичка и републиканска политичка емиграција формира антифашистичку коалицијску акцију, а потом се идеји антифашизма у Европи прикључују различити покрети и идеологије, у распону од анархизма и комунизма, преко социјалдемократије и либерализма, па све до конзервативних али и радикално националистичких снага.
Већ од самог почетка антифашизму недостаје јасна појмовна артикулација, али и конзистенција, јер се у различитим покретима који за себе присвајају атрибуцију антифашизма у одређеној мјери јављају битне одреднице фашизма, као што су ауторитаризам, мачизам, култ вође, традиције и херојства, милитаризам… па чак и шовинизам и расизам. Тако се антифашизам веома брзо по свом настанку претвара у потрагу за прихватљивом мјером фашизма.
Након војног слома фашизма у Италији 1943. године и националсоцијализма у Њемачкој 1945. године, антифашизам убрзано почиње да губи и оно мало појмовне јасноће коју је посједовао, претварајући се у идеолошко-пропагандни табу ком се приписују супериорни етички квалификативи, притом одбацујући свако преиспитивање и самопреиспитивање. Временом се појам антифашизма трансформисао у испразну флоскулу која служи као контрапункт једнако испразној флоскули фашизам, при чему се прва користи као квалификатив и по правилу неувјерљив доказ властите етичке супериорности, а потоња као дисквалификатив који указује на етичку наказност другога, на по правилу једнако неувјерљив начин.
Фашизам се, скупа са својим варијететима, потврдио као цивилизацијска деградација и дегенерација, али у пракси су и многи огранци антифашизма огрезли у скоро идентичну деградацију и дегенерацију, из чега слиједи да антифашизам и фашизам нису контрарни, већ координирани и интерферирајући појмови, а контрарни појам и фашизму и антифашизму је хуманизам.
