Razgovarala: Marina Koblenc
Has, kao jedina jevrejska novinarka rođena u Izraelu koja je živela i u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali, kaže da su joj oba roditelja, a majka je bila jugoslovenska Jevrejka, bili komunisti, ali da ona sebe smatra radikalnom socijalistkinjom. Dodaje i da je kao dete znala da, baš kao što su nacizam i fašizam bili zlo, takva je i svaka rasistička politika, protiv crnaca u Južnoj Africi i SAD i protiv Palestinaca u Izraelu.
Možete li nam reći nešto o svom ocu i majci, Hani Levi Has, koji su oboje preživeli Holokaust?
Moja majka je rođena u Sarajevu 1913. Smatrala se Jugoslovenkom. Volela je Sarajevo gde je završila srednju školu, a zatim je otišla na univerzitet u Beogradu. Kao Jevrejka krajem 30-ih, nije mogla da dobije posao nastavnice u Beogradu, pa je otišla u Crnu Goru, koju je kasnije okupirala Italija, a zatim napala Nemačka. Pridružila se partizanima tokom italijanske okupacije, mala lokalna jevrejska zajednica je bila zabrinuta da će Nemci to saznati i osvetiti se celoj zajednici. Ona i ostatak te male zajednice su uhapšeni i prebačeni u koncentracioni logor Bergen-Belzen. Dok je bila u Bergen-Belzenu, uspela je da vodi dnevnik koji je tokom godina objavljen na nekoliko jezika. Najnovije izdanje je konačno na originalnom jeziku, srpskohrvatskom (Hana Levi, Iz Belzena Bujbuk, 2024, Sarajevo). Moj otac je bio iz Rumunije, prebačen je u geto u Transnistriji gde je proveo tri godine i gde je izgubio prste na nogama usled smrzavanja. Oboje je oslobodila Crvena armija. Oboje su želeli da ostanu u svojim domovinama i „pomognu u izgradnji nove socijalističke države“, ali su po povratku osetili strašnu prazninu, shvativši kako su porodica i jevrejska zajednica nestale. Mislim da su se osećali nepoželjno, oboje su emigrirali u Izrael kao izbeglice. Tamo su se i upoznali.
Oba moja roditelja su bili komunisti. Za razliku od Istočne Evrope, gde su komunisti bili deo sistema, biti komunista u Izraelu značilo je biti disident. Kao dete sam znala da, baš kao što su nacizam i fašizam bili zlo, takva je i svaka rasistička politika, protiv crnaca u Južnoj Africi i SAD i protiv Palestinaca u Izraelu. Danas sebe ne nazivam komunistom: ne može se ignorisati ubilački karakter mnogih režima koji su usvojili komunizam kao neku vrstu religije. Ali ja sam ostala radikalni socijalista.
Ko je Amira Has?
Amira Has je dobitnica nagrade Međunarodnog instituta za štampu Svetski heroj slobode štampe, Nagrade za životno delo od Međunarodne fondacije za ženske medije, Nagrade reporteri bez granica za slobodu štampe, i Svetske nagrade za slobodu štampe UNESKO/Giljermo Kano. Ona je autor dve knjige „Pijenje mora u Gazi: Dani i noći u zemlji pod opsadom“ i „Izveštavanje iz Ramale: Izraelski novinar u okupiranoj zemlji“.
Od oktobra 2023, izraelska vojska je intenzivirala napade na Zapadnoj obali protiv onih koje identifikuju kao teroriste, što je rezultiralo smrću gotovo 1.000 ljudi, desetine hiljada raseljenih lica i uništenje civilne infrastrukture. Da li su ovi napadi opravdani?
Snažno se protivim upotrebi termina terorista. Nakon 68 godina izraelske vojne okupacije, invazivne vladavine koja kontroliše svaki aspekt palestinskog života, i strukturnog nasilja, upotreba termina terorista stvara lažan utisak da je problem u Palestincima koji nose oružje. Bez obzira na to, iako podržavam princip otpora protiv bilo kog oblika ugnjetavanja, ja svakako imam svoje mišljenje u vezi sa upotrebom oružja, takozvanom oružanom borbom. Osim pitanja morala, ubijanje civila, što Izrael radi decenijama u mnogo većim razmerama, je naravno užasno. Brine me koliko je to uopšte efikasno. Barem u poslednjih 35 godina, palestinsko pribegavanje oružju bilo je neefikasno i praktično kontraproduktivno, ako je strateški cilj zaustaviti izraelski kolonijalni pohod naseljavanja. Naoružane grupe mladića u izbegličkim kampovima Dženin i Tulkarem na Zapadnoj obali spadaju u ovu kategoriju: stekli su slavu, ali nemaju stratešku vrednost. Izrael je iskoristio njihovu vidljivu naoružanost kao izgovor za rušenje izbegličkih kampova u ova dva grada, nanoseći štetu desetinama hiljada ljudi.
Kada izraelska vojska napada palestinske zajednice na Zapadnoj obali, meta nisu samo naoružani pojedinci. Daleko od toga. Vojnici napadaju sela i hapse ljude koji su zaštitili svoju imovinu i suprotstavili se naoružanim naseljenicima. Vojska hapsi ljude zbog objava na Fejsbuku, zbog učešća na skupovima, vrše racije u kućama kako bi zastrašila ili izvukla informacije o komšijama. Izraelska okupacija zabranjuje Palestincima da grade na 62 odsto Zapadne obale, čak i dodavanje sobe ili škole u selu koje postoji još pre nego što je država Izrael osnovana 1948, izraelske vlasti smatraju krivičnim delom. Racije se sprovode kako bi se srušile osnovne strukture koje su izgrađene iz nužde, ali za koje Izraelci nisu dali dozvolu. I to sve dok obližnja naselja za Jevreje niču kao pečurke. To je još jedan razlog zašto odbacujem definiciju „racije protiv terorista“.
Izrael sprovodi plan sadašnjeg ministra finansija, Bezalela Smotriča, koji je i sam naseljenik, a takođe i ministar u Ministarstvu odbrane zadužen za razvoj naseljavanja. Sprovođenje tog plana je počelo na Zapadnoj obali pre 7. oktobra 2023, a od tada se nastavlja ubrzanim tempom. Smotrič je počeo da predstavlja svoj plan 2016. pod nazivom Odlučujući plan. On otvoreno kaže da Palestinci treba da zaborave na izražavanje svoje nacionalnosti na ovoj zemlji. Formulisao je tri opcije za njih: 1. ako želite da ostanete, ostaćete kao drugorazredni podanik pod jevrejskom vlašću; 2. slobodni ste da emigrirate, što je njegova omiljena opcija; 3. ako se opirete izraelskoj supremaciji, bezbednosne agencije će znati kako da se nose sa vama. U Gazi se ova logika primenjuje u poslednja 22 meseca. Smotričev tabor otvoreno planira da obnovi jevrejsko naseljavanje u Pojasu Gaze, pozivajući, zajedno sa drugima, na „dobrovoljnu emigraciju“ Palestinaca, sada kada je Gaza pretvorena u gomilu ruševina.
Poniženje koje je Izrael osetio kao rezultat napada 7. oktobra pretvorilo se u genocid. Kao dete preživelih u Holokaustu, teško mi je čak i da izgovorim te reči: Izrael čini genocid, ali jeste.
Šta je sa povećanjem naseljeničkog nasilja?
Nasilje naseljenika postoji od kraja 70-ih i početka 80-ih, a intenziviralo se od sredine 90-ih godina. Ono služi kao još jedno sredstvo države za postizanje nacionalnog cilja, a to je oteti što više palestinske zemlje i rešiti se njenih stanovnika. Izraelske institucije prava i reda su nemarne u gonjenju i kažnjavanju počinioca, što šalje jasnu poruku da država toleriše zločine naseljenika, isto kao i veći deo izraelskog stanovništva. Danas, naoružani naseljenici upadaju u palestinske domove i pale njihove voćnjake i kuće. Pre samo nekoliko dana napadnuta je nenaoružana pastirska zajednica, jedan naseljenik je ubio učitelja i oca četvoro dece, naseljenika je sudija pustio na slobodu, dok su članovi pastirske zajednice, koji su pokušali da se zaštite, uhapšeni. U 2011. bilo je 423 napada naseljenika na Palestince koji su imali za posledice telesne povrede i materijalnu štetu: to je oko 34 mesečno. U 2024. taj broj je dostigao 1.449, ili oko 120 mesečno.
Da li većina naseljenika to podržava?
Svaki naseljenik krši međunarodno pravo koje zabranjuje okupatoru da se naseljava na okupiranoj zemlji i menja njenu demografiju. Neki naseljenici možda ne odobravaju nasilje, ali ćute. Štaviše, naselja kao poduhvat prave štetu za tri miliona Palestinaca: pored nasilja naseljenika, vojnih naređenja i oduzimanja palestinskih nekretnina, lišavaju ih vode, slobode kretanja i uživanja na sopstvenoj zemlji.
Kakav je položaj i kapacitet Palestinske uprave?
Od Sporazuma iz Osla, Izrael je, umesto da podrži izbor Palestinaca da se okonča okupacija putem diplomatije i razgovora, postigao izuzetne rezultate u slabljenju PU. Pokazao je Palestincima da je Palestinska uprava neuspeh, jer izraelska represija i dominacija nad palestinskim životima neće prestati, kao ni ubistva, da će se naselja i dalje širiti, i da je palestinska država daleko od toga da postane stvarnost. Izrael takođe sprečava palestinski ekonomski rast kradući novac iz blagajne PU, ne dozvoljavajući Palestincima da koriste i razvijaju 62 odsto svoje zemlje, odvajajući Zapadnu obalu od Gaze i kontrolišući slobodu kretanja. Nove mere Izraela od 7. oktobra dodatno su pogoršale individualno i socio-ekonomsko ionako lose stanje na Zapadnoj obali. Pored toga, Sporazum iz Osla je naložio bezbednosnu saradnju, što je dovelo do toga da je sopstveni narod optužio PU da je kolaboracionistička.
Ukratko, izraelska politika je učinila PU irelevantnom. Njeno rukovodstvo je izgubilo poštovanje naroda, nije ponudilo ništa novo, čuva svoju vlast i neke male privilegije, što se opisuje i shvata kao korupcija, a pri tom se mora prilagoditi izraelskom diktatu. Međutim, njen stav da oružana borba ne može doneti pozitivne promene ostaje relevantan. Diplomatija nije urodila plodom, ali ni oružani otpor – po cenu Gaze.
Kada nasilje prestane, ako bi bilo izbora, da li bi Palestinci imali održive alternativne stranke Fatahu kao opciju?
Mislite na vojno, genocidno nasilje. Nasilje je priroda izraelske prisilne vojne vladavine. Trenutno je unutrašnja palestinska politika sporedna tema. U Gazi se dešava genocid, a izraelska vlada i većina izraelske javnosti podržavaju masovno proterivanje stanovnika Gaze, očekujući da Gazu pretvore u raj za nova naselja. Dve najvažnije stvari sada su: zaustaviti rat i svakodnevno ubistvo desetina civila, i zabraniti Izraelu da nastavi proces kolonizacije i na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze. Nekažnjivost Izraela i saučesništvo većine sveta u zločinima koje čini isključuje svaki razgovor o palestinskim izborima i reformama.
Na Palestincima je da odrede načine da se izvuku iz ovog strašnog ponora. Dozvoljavam sebi da pretpostavim da će morati da razgovaraju, s jedne strane o lekcijama naučenim iz katastrofalnog vojnog napada Hamasa i, s druge strane, o neefikasnoj strategiji diplomatije PU.
Snaga palestinskog naroda je izuzetna, ali se ne prevodi u snažno, pouzdano i lojalno političko vođstvo.
Palestinska uprava je nedavno poslala pismo francuskim vlastima, uključujući dugačak spisak reformi, među kojima je uklanjanje svakog podsticanja mržnje prema izraelskim Jevrejima iz školskih udžbenika. Kakav su uticaj ove knjige imale?
Ponovo, problem ne počinje ovim knjigama, sa Palestincima, počinje sa izraelskom okupacijom. Dete ne mora da čita u knjizi ono što svakodnevno doživljava pod okupacijom, njegova proživljena stvarnost je pravo podsticanje. Nažalost, većinu izraelskih Jevreja ne uznemiravaju nepravde prema Palestincima, pa šta možemo očekivati da Palestinci misle o nama? Što se tiče samih knjiga, moji palestinski prijatelji su ih kritikovali zbog njihovog konzervativnog sadržaja i zastarelih pedagoških metoda. Ali promena nametnuta spolja, sa Zapada, smatra se neokolonijalističkom arogancijom. Ako je svet toliko zabrinut zbog palestinskog nastavnog plana i programa i njegovog navodnog podsticanja, trebalo bi da interveniše kako bi se iskorenio izvor podsticanja – izraelska okupacija.
Da li je postojanje Izraela, kako tvrdi njegovo rukovodstvo, zaista ugrožavaju njegovi arapski susedi i širi Bliski istok, čime opravdava ono što naziva samoodbranom vojnim sredstvima, ili Izrael teži da stekne regionalnu hegemoniju?
Izrael ima decenijama duge diplomatske odnose sa Egiptom i Jordanom koji su nas štitili od ratova sa njima. Ima ekonomske veze sa UAE, Bahreinom, Marokom, Sudanom i Saudijskom Arabijom. Postoje i vojna saradnja i vojnotrgovinski odnosi. Sve je to omogućeno zahvaljujući Sporazumu iz Osla koji je uklonio barijere za arapske zemlje koje su se zalagale za palestinsku stvar. Međutim, te arapske države nisu iskoristile svoje odnose sa Izraelom kao polugu da zaustave njegove kolonijalne aktivnosti naseljavanja. Ali arapski građani u svim tim zemljama brinu o svojoj palestinskoj braći, što njihovi lideri moraju da uzmu u obzir.
Posle 77 godina sukoba, da li je moguć pravedan mir? Ako jeste, kako bi Vam on izgledao?
Mogla sam da odgovorim na ovo pitanje pre genocida. Koncept „mira“ je odavno ispražnjen od svakog pravog značenja, već pre 7. oktobra. Ne može se to čak ni nazvati „sukobom“ s obzirom na kataklizmično uništenje i razaranje koje Izrael nanosi Palestincima i njegove jasne naseljeničko-kolonijalne namere koje se svakodnevno materijalizuju. Prvo moramo zaustaviti ovu strašnu ekstazu uništenja. Netanjahu je odlučan da je nastavi još dve godine. Ništa nije isto sada, ništa neće ostati isto posle još dve godine pakla na zemlji. Moramo doći do faze kada će izraelsko društvo izaći iz svog genocidnog raspoloženja što je preduslov za bilo kakvu pozitivnu promenu. Kako će se to postići i kada? Dobri ljudi i države moraju shvatiti da nas Izrael gura u stanje bez povratka, u smislu animoziteta i neprijateljstva između naroda ove zemlje i regiona, i mora intervenisati da bi ga sprečio da nas gurne u ponor. Pre nego što se to desi, ne mogu da govorim o budućnosti.
Izvor: Novi Magazin
