Пише: Оливер Јанковић
Одавно је иза нас вријеме када се од домаћих играча (рачунајући кућу и ближи регион) могао направити конкурентни европски тим који годинама за редом игра саму завршницу лиге/купа шампиона. То је била ФК Црвена Звезда 80-тих година прошлог вијека.
Од тада се Земља превише пута окренула око Сунца, и сада је Лига шампиона такмичење планетарног бизниса, са врло малим потенцијалом домаћих Терзића, Мамића и осталих, да некаквом економском алхемијом окупе 11 довољно плаћених играча који могу да конкуришу десетинама готово истих таквих широм Европе.
Тако смо добили Звезду састављену од интернационалних трећелигаша и наших полу-пензионера, која сваке године игра плеј-оф за улазак међу европску елиту против баш истих таквих, налик њој играчких коктела. Па ако прођу економски ће профитирати а такмичарски постати „топовска храна“ за тимове из најјачих лига. А ако не прођу, биће празнија каса, али ће мечеви у Европи бити подношљивији, јер ће противници бити налик нама.
И тако, овогодишњи рулет на ивици Лиге шампиона завршио се попут имена Звездиног противника: један потез, чудан и неочекиван потез противничког играча, један атипични шут преко главе и свих играча Звездине одбране. И – паф! Чаролија је нестала. Кипарски шампион у Лиги шампиона, Звезди више среће неки други пут. Уз очигледну предност у играчком квалитету, Звезда није показала тимску предност.
Није поштено шутнула на противнички гол у другој (а можда ни у обје) утакмици. Посјед лопте није донио резултатску предност, па су „Кипрани“ из беспотребног пенала у Београду и шашавог шута у Лимасолу прошли даље. Ни криви ни дужни, што се оно каже.
Елем, лијепа прилика да смањимо доживљај и да испратимо европску клупску јесен у амбијенту гдје бисмо се могли надати и понекој побједи. Наравно, ако Радоњић не буде сједао на клупи јер му се политички ставови поклапају са Ђоковићевим.
