Пише: Вук Бачановић
Литије у Црној Гори и студентска побуна у Србији, два наизглед раздвојена, а по духу блиска историјска тренутка, остаће у памћењу као догађаји у којима се народ кроз покрет и ријеч прочистио, уздигао и, макар на трен, осјетио јединственим у својој муци и нади. У тој вихорној 2020. години, док се под облачним небом над Црном Гором ваљао дух отпора и молитве, једна поворка се лагано кретала кроз Пљевља, корачајући носећи вјековима нагомилане терете на души. Када се приближила централној џамији, и с минарета се проломио позив на молитву, отац Гојко Перовић се обратио сабранима:
„Овај глас који сте сада управо чули, то је глас једнога брата. А наш глас овдје јесте глас другога брата. Рођеног брата. Када ово кажем не преувеличавам. Преносим оно библијско памћење. Од два Аврамова сина, Исмаила и Исака, потичу двије библијске традиције, два исповиједања.“
Те ријечи, које су надвисиле небројене баријере из Деведесетих и претходеће вјекове отуђености, нису остале усамљена јека. У истој тој години, нешто јужније, у Херцег Новом, ефендија Хусеин Хоџић се обратио окупљеном, углавном православном, народу, пркосећи доминантном ставу који су заступали сарајевски бошњачки медији, да је отимачина цркава и манастира у потпуности легитиман чин у борби против „великосрпства“. Његова реч није била политичка, ни само вјерска — била је од срца, ријеч која и данас лијечи:
„Подржавам вас у вашем праведном бунту. За вјеру дати све, а вјеру ни за шта. Сви смо овдје угрожени. Овај закон је неозбиљна лакрдија у самом називу. Ко је тај да између нас вјерника одређује дал’ ће бити слобода или неслобода. Бог нам је дао слободу и то је то.“
Блокаде у Србији успјеле су, готово преко ноћи, у ономе у чему су деценије семинара и стотине милиона марака, долара и еура потрошених на европске вриједности, еманципацију и дијалог редовно подбацивале. Студенти из Београда, Ваљева, Новог Сада и Сјенице корачали су једни поред других, носећи на лицима ону ријетку врсту озбиљности која се јавља само кад човјек истински схвати природу балканских режима који окончавају транзицију у „слободно тржиште“ – не као апстракцију, већ као живу, присутну силу која се, под видом одбране традиције и морала, скрива иза најприземнијих побуда. У тим корацима, у тој тишини и спонтаној разиграности, уочавала се спознаја да „традиција“, када се брани из уста балканских режима, није ништа друго до параван за подјеле, страх и покоравање најглупљим замисливим аргументацијама због чега је постојеће стање најприродније.
Најдубљи, и за многе најпотреснији, био је тренутак када се пред зградом Радио телевизије Србије, на великом скупу, огласио ветеран ратова из деведесетих. Његове ријечи, упућене студентима из Новог Пазара, у којима их је назвао „нашом дјецом“, нису биле само гест мира – оне су биле ријетко виђена катарза, исповијест и благослов у једном, изговорен пред мјестом које је дуго било синоним за ћутање, искривљавање и страх.
Али, као по давно устаљеном обрасцу који прати све покушаје јединства и смисленог отпора на овим просторима, одмах су се покренуле снаге неразума. Сарајевски медији, који се сами називају либералним, приступили су кампањи дискредитације: протести су проглашени националистичким, великосрпским и антиевропским. Тако је, по ко зна који пут, српском друштву понуђено искривљено огледало у којем се не приказује оно што јесте, него оно што би морало бити – према неписаним, увијек недостижним, мјерилима другосрбијанске исправности. Истовремено, и са друге стране, унутар саме Србије, агентуре у служби СНС-овог режима – оног истог који је само промијенио радикалско одијело, али не и нарав – похитале су да оправдају оптужбе. Услиједила је серија поступака који су били све само не случајни: полицијски упад на државни Универзитет у Новом Пазару, гдје се ширила апсурдна прича да муслимани „псују Исуса“; потом уношење статуе Павла Ђуришића у цркву у Заостру на сјеверу Црне Горе, па чак и у древни манастир Ђурђеви ступови; и на крају, као симболички печат, нови мурал Ратку Младићу у Бањалуци. Све то, премда ће неко рећи да је случајно, изгледа као пажљиво искројен низ провокација. Само најнаивнији могу у томе видјети пуку спонтаност, баш као и у све учесталијим инцидентима „радикалних исламиста“ у БиХ, или тенденцијама западних земаља да нежељене муслиманске мигранте, углавном секташке радикале, депортују управо у БиХ, Србију и Црну Гору, а чиме се код хришћанске популације жели оправдати мрзилачка агенда да је „наш начин живота угрожен“ и да „с њима нема суживота“.
Паника која се шири Црном Гором како актуелна влада жели промијенити конфесионалну структуру земље у корист муслимана такођер се коси са реалним подацима пописа из 2023. који говори о странцима којима је уобичајено боравиште Црна Гора (Русија — 13.550 (28,90%), Србија — 13.031 (27,80%), Босна и Херцеговина — 5.050 (10,77%), Косово — 3.053 (6,51%), Украјина — 3.049 (6,50%), Државе Европске уније (збирно) — 2.602 (5,55%), Турска — 1.869 (3,99%), Албанија — 1.161 (2,48%), Бјелорусија — 738 (1,57%), Остале државе — 2.102 (4,49%), Без одговора — 673 (1,44%), док алтернативне административне евиденције (нпр. МУП – носиоци привременог/сталног боравка), показују већи број странаца јер обухватају и оне који немају „стално мјесто боравка“ у Црној Гори. У 2024/2025. то је било ~>97.000 лица, при чему предњаче држављани Србије (24.000), Русије (21.000) и Турске (13.000). Нема никакве сумње да ће свако потенцијално насељавање било које етничке или конфесионалне групе на Балкан, легално или илегално, увијек бити потицано искључиво у мјери у којој ће појачавати тензије међу домицилним становништвом, истовремено их претварајући у
Због чега се ово ради? Не треба превише времена да се схвати да се ради о идентичним одавно установљеним колонијалним обрасцима из Индије, Алжира, Филипина, Нигерије, Руанде и Бурундија у којима су господареће велике силе, ослањајући се на лако подмитљиве и похлепне локалне кнежеве продубљивале сваку могућу религијску, етничку и класну подјелу међу домаћим становништвом, намећући потом себе као вјечног медијатора и, још горе, цивилизатора, поготово у контексту грабежи за ресурсима. Све то, наравно, не може бити аболиција за деценијско пристајање на такве јефтине обрасце командовања, који се често сервирају уз лажне патриотске и антиколонијалне покличе, али свеједно не мијења суштину процеса којима свједочимо.
Тоба Тек Сингх Саадата Хасана Манта је једна од најпотреснијих кратких прича о подјели Индије и Пакистана 1947. Радња је смјештена у психијатријску болницу у Лахору, гдје власти одлучују да, као и „здраво“ становништво, подијеле и пацијенте према новим националним границама бивше британске колоније:
„Неколико дана касније наређено је да се луди муслимани пошаљу у Пакистан, а луди хиндуси и сики у Индију. Тако је почела размјена. Док су се лудаци комично препирали којој земљи припадају њихова села, плакали су и грлили једни друге. Једино њима је било жао што се растају. Онима напољу, који су себе сматрали разборитима, све је то било сасвим природно.“
Јер ако нас је ишта научио двадесети вијек, онда је то да су највећа зла на просторима Балкана – а посебно у гету званом „Западни Балкан“ – увијек долазила са усана „разборитих“, уредно обријаних, чиновнички уредних, обучених у језик права, демократије, религијске правовјерности и нечега што су својим жртвама представљали као историјску нужност. Типа: „да се од њих одвојимо, да повучемо границе, па ћемо бити најјачи“. А ако нисмо бићемо приморани да признамо нешто што данас још не смијемо: да су они у Лази Лазаревићу у Београду, у Јагомиру над Сарајевом, у питорескној Доброти, или у Заводу за форензичку психијатрију на Сокоцу, можда ипак у праву. Не зато што су побјегли од стварности, него што су једини престали да се претварају да таква стварност има смисла.
