Пише: Мухарем Баздуљ
Један од бизарнијих, а почесто и трагикомичних, аспеката распада Југославије јесте та „оставинска расправа“ око истакнутих културних стваралаца које је могуће разложно повезати са више јужнословенских народа и више екс-ју новонасталих држава. Примјера ради, Меша Селимовић се експлицитно, чак и у правном смислу, изјаснио као српски писац и дио српске књижевности, али ипак је уврштен у практично све едиције и историје бошњачке књижевности.
(Што се тиче „босанскохерцеговачке књижевности“ као завичајне, ту је и сам Селимовић допуштао неку врсту своје додатне припадности.) Иву Андрића поједини хрватски историчари књижевности „својатају“, рекло би се, понајприје због Нобелове награде. Хрватско-српски спорови постоје и око старе дубровачке књижевности, као и око Владана Деснице, док је дио новонастале „монтенегринске“ књижевне елите окупљене око цетињског факултета за црногорски језик и књижевност имао амбиције да Борислава Пекића и Данила Киша због мјеста рођења, односно мјеста одрастања „кооптира“ у црногорску књижевност.
Четири припадности
„Рођен сам 26. децембра 1938. године у Петровићима, у зодијачком небеском знаку Јарца“. Овако Мирко Ковач (1938 – 2013), Кишов и Пекићев пријатељ, започиње своју кратку биографију објављену уз прво издање свог романа „Врата од утробе“. При крају исте те кратке биљешке Ковач ће исписати сљедећу фразу: „мучен сликама из завичаја“. И збиља, највећи дио Ковачевог књижевног опуса надахнут је сликама из завичаја, поднебљем источне (старе) Херцеговине. „Врата од утробе“ управо и јесу врхунац тог завичајем надахнутог дијела Ковачевог стваралаштва.
О завичају је Ковач овако говорио: „За мене постоје два завичаја, један је тај литерарни, или ако хоћете фиктивни, који доиста постоји и за мене је стваран; други је пак тај завичај који јест стваран, али за мене одавно не постоји, а поготову не постоји сада, након овог посљедњег рата. Не вјерујем да су неки други и нечији завичаји бољи, на овим нашим балканским пустопољинама, па ако сам што чинио ових протеклих година, онда сам стално бјежао од завичаја, а он ме тако прогањао да сам бјежећи од њега све више постајао његов заточеник. Наравно, мислим на своје књиге, у њима се поносим својим завичајем точно онолико колико га у стварности презирем. Да није било тога завичаја, не бих никад створио такве карактере, такве ликове, такве свјетове, нити бих о свим тим мрачним нагонима ишта знао. Може се бити писац и без завичаја, али ја вјеројатно нисам могао друкчије“.
Иначе, Ковача је животни пут од Херцеговине преко Београда довео до Ровиња, а с књижевне тачке гледишта је интересантно да се Ковача као „нашег“ писца доживљава и у српској и у хрватској и у босанскохерцеговачкој и у црногорској књижевности, макар можда не у свим њиховим „токовима“. Предратно студент београдског ФДУ, у стилском смислу склон маркантној екавици, бива један од првих виђенијих критичара режима Слободана Милошевића те стога почетком деведесетих заувијек напушта Београд и прелази у Ровињ. Ту не само да наставља да пише, него на неки начин и исписује нове верзије својих ранијих књига прилагођавајући их хрватском стандарду. Ипак, рана издања и даље, наравно, постоје и занимљиво је понекад упоредно читати „српске“ и „хрватске“ верзије истих књига.
Ерудиција
Сам писац је то аутопоетички овако видио: „Ја сам одавно маштао да све своје књиге изнова напишем, не зато што су оне лоше или ми се не свиђају, има чак оних који кажу да су боља пријашња издања, премда се ја уопће с тим не слажем, него сам тежио перфекцији, а бољи начин нисам могао наћи осим да усавршавам оно што сам већ урадио. Да сам кипар то бих исто чинио. Да сам сликар такођер. Да израђујем накит радио бих један одређени комад у сто варијанти. С књигом је најтеже“.
Важна карактеристика Ковачевих дјела јест и његова ријетко богата ерудиција. Ковачева ерудиција није, међутим, она академска, често суха и стерилна. Овдје је ријеч о широкој, разуђеној, живахној ерудицији.
У том је смислу карактеристичан дио из једног писма његовог упућеног Пекићу: „Читам само неке старе књиге. Једна је од њих 108. Саборска сједница – расправа о томе да ли се у Краљевини Хрвата, Славонаца и Далматинаца допушта копање Срба на католичким гробљима.“ Управо због овакве ерудиције Ковачеве књиге читаоцу дјелују страшно аутентично. Мене је, рецимо, још у првом читању „Врата од утробе“ Ковач „купио“ кад на самом почетку помиње Петра Барбарића и цитира његово писмо из травничког сјеменишта. Макар многи његови читаоци за Барбарића вјероватно нису ни чули, у Травнику за њега зна свако дијете.
Такав дашак препознавања удара жиг аутентичности цијелој књизи јер – што би у неком сасвим стотом контексту рекао Хенри Милер – то су они мали детаљи који цијелу ствар чине психолошким стварном. Већину ће својих читалаца Ковач засигурно „погодити“ неком ситницом или податком који носе у властитом завичајно-емотивном пртљагу, а то ће додатно обогатити књижевну магију његовог дјела.
Бањалучки почетак
Кад помињем Ковача, буде тако читалаца, или чешће читатељки, који га нису читали па их занима како и гдје да почну. И ја у посљедњим годинама скоро увијек имам исту асоцијацију. Ковач једва да је имао педесет година када су му у сарајевској „Свјетлости“ објављена изабрана дјела. У то доба „Свјетлост“ води Гаврило Граховац и ријеч је о најбољем и највећем издавачу у цијелој великој Југославији.
И то је геста велике самопоуздане културе, објављивање „комплета“ књига писца у, како се то каже, најбољим годинама. То су номинално изабрана дјела, али у том тренутку и скоро па сабрана. Година је, чини ми се, 1990, што ће рећи да рат започиње јако брзо, па скоро да и није постојао простор за праве промоције и праву рецепцију.
Нисам тај лијепи комплет виђао у превише кућних библиотека, али видим га сваки пут кад дођем у Бањалуку. У књижари Завода за уџбенике Републике Српске има тих комплета који су преживјели рат у ко зна којем складишту сарајевске „Свјетлости“ и продају су за смијешне паре, а види се да су нови, мада имају више од тридесет и пет година.
Преко тог комплета је можда и најбоље ући у Ковачев свијет, свијет писца који је умро прије дванаест година, на свето Преображење Господње, писца, дакле, како рекосмо, рођеног у знаку Јарца.
Извор: Глас Српске
