Пише: Владимир Ђукановић
На обали Беринговог мора, где се ледена вода разбија о стене и где се хоризонт спаја са сивим небом, ове недеље ће се срести два човека чије одлуке обликују свет. Доналд Трамп и Владимир Путин, политички противници, стратешки ривали и, у исто време, брутално прагматични играчи, закорачиће на америчко тло са истим разлогом: рат у Украјини. Њихов сусрет представља први билатерални састанак америчког и руског лидера на америчком тлу још од краја Хладног рата. Многи су се питали зашто баш Аљаска, а одговор се намеће сам од себе: географски близу Русији, политички симбол америчког присуства на Пацифику и историјски подсетник на време када су границе и моћ изгледали другачије. Трамп воли симболе, а Путин разуме игру знакова поред пута, па су се обојица сложила да ово буде место где ће покушати оно што нико у последње три године није успео: отворити врата разговору о миру.
У Кијеву влада нелагодна тишина, помешана с промуклим порукама одлучности. Председник Зеленски је рекао да нема говора о уступању територије и да се ниједан преговор не може водити без директног учешћа Украјине. Устав земље забрањује одрицање од територија, а политичка реалност чини то још тежим. Свака назнака попуштања била би дочекана као издаја, и политички лидери Украјине би доживели невеселу судбину. Зеленски стога гледа на овај сусрет као на представу чији сценарио пишу други, а исход може директно погодити Кијев. И док из Вашингтона стижу уверавања да се ништа неће одлучивати без украјинског одобрења, искуство са међународних конференција показује да се, кад моћни преговарају насамо, често договори постижу иза затворених врата, а мањи играчи их касније само потписују.
На бојном пољу, ситуација остаје флуидна. Украјински дронови настављају да погађају циљеве дубоко унутар руске територије, покушавајући да пренесу рат ближе Москви. Руска противваздушна одбрана реагује све ефикасније, обарајући десетине летелица. На фронту руси мељу без милости, ослањајући се на своју стару ратну доктрину: измрцвари противника до тоталног колапса без обзира на трошак. Чињеница на терену је да Русија напредује споро, али ипак напредује. Број мртвих више нико не зна јер обе стране чувају те информације као змија ноге. По проценама америчке војске, Украјина може да издржи још пар година рата, али уз несагледиву цену у животима и материјалним добрима. То је оно што је Трампу неприхватљиво, и то Путин веома добро зна.
У руским медијима доминира наратив о америчком умору од рата и Трамповој жељи да “затвори досије” како би се фокусирао на унутрашњу економију и предстојеће изборе. Путин зна да време ради у његову корист. Трамп жели брзу победу коју може представити као доказ своје дипломатске надмоћи, иако му банане ових дана лупају сви, од Луле из Бразила, преко Мадура у Венецуели, и наравно Кина која у целом овом хаосу највише профитира.
Али све је то спољашњи омотач за медије. Трампови саветници желе да врате САД на Кисинџерову доктрину – Кина је прави непријатељ и Русија је неопходна Америци у тој предстојећој борби за геостратешки примат. Америка зна да од Европе вајде нема и да ће читаву сукоб са Кином у деценијама које долазе бити на раменима Вашингтона. Зато ће Европљани гледати Аљаску само на разгледници ове недеље. Понижавајући тон америчког председника према највећем економском блоку на свету је ствар спрдње на мрежама. Грађани Европе не могу да схвате зашто њихови лидери не могу да наметну ама баш ништа глобалном политичком наративу. Како се неки Макрон јави са једном тезом, неки Орбан га демантује. Та какофонија спољне политике отежава позицију ЕУ у све подељенијој геополитичкој ситуацији. Начин доношења одлука у Европи је толико конфузан да су светски лидери престали да узимају у обзир европске, често вишеслојне, ставове.
У суштини, европска левица се тресе од страха. Лидери ЕУ планирају да се консултују са Трампом пре састанка, инсистирајући на томе да је украјинска сувереност неповредива и да било какав договор мора да укључује међународне гаранције. У Бриселу влада страх да би Трамп, вођен сопственим политичким инстинктом и жељом за драматичним потезима, могао понудити Москви неку врсту територијалне концесије у замену за прекид ватре, рачунајући да ће то проћи као “први корак” ка миру. Европски стратези добро знају да “привремена решења” на истоку континента скоро увек прерасту у трајне поделе које генеришу нове сукобе.
Финансијска тржишта реагују као на сваки наговештај великих геополитичких потреса: комбинацијом нервозе и шпекулативног оптимизма. Цене гаса и нафте бележе благи пад, јер инвеститори рачунају да би договор макар привремено смирио енергетске тензије. Истовремено, акције компанија повезаних са обновом инфраструктуре у Украјини бележе раст, што одражава очекивања да би чак и ограничен прекид борби отворио врата великим међународним пројектима. Међутим, нико још не мисли да ће овај компликован рат бити решен на Аљасци. Тиха најава из Москве и Вашингтона већ гура причу да ће Трамп посетити Москву брзо након овог састанка. Моји извори кажу да су већину ставки већ договорили, јер би у супротном овај сусрет био катастрофа након чега би се ратна дејства даље погоршала.
Аљаска, са својим оштрим ветровима и нетакнутим пространствима, пружа идеалну сценографију за фотографије које ће обићи свет, али суштина овог сусрета не лежи у протоколу. Трамп ће, као и увек, играти на карту личног контакта. Изјавио је да “зна у првих пар минута” да ли саговорник жели договор. Путин, с друге стране, мајстор је у томе да разговоре користи за тестирање граница, не обавезујући се ни на шта конкретно док не види шта може добити без уступака. У том плесу ега и интереса, сваки гест, пауза и формулација имаће тежину. Док се камере буду фокусирале на руковање, иза затворених врата одвијаће се партија шаха у којој су фигуре територије, енергенти, санкције и, изнад свега, перцепција моћи.
У самој Америци, реакције су подељене. Једни виде Трампов потез као храбар искорак ка окончању рата који је исцрпео Запад и гурнуо свет на ивицу енергетске кризе. Други га оптужују да легитимацијом Путина подстиче агресију и слаби трансатлантске везе. Демократски лидери у Конгресу већ припремају изјаве у којима ће нагласити да је ово ризик без преседана, док Трампови савезници инсистирају на томе да је њихов лидер миротворац који заслужује Нобелову награду за мир. Јавност остаје подељена: уморна од страних ратова, али и свесна да брз договор може значити дугорочну нестабилност.
Овај састанак неће бити крај тужне украјинске приче. И најбољи сценарио, привремени прекид ватре уз оквир за даља преговарања, отвара нова питања о томе ко ће гарантовати споразум, како ће се решити судбина окупираних територија и колико ће трајати политичка воља да се мир одржи. Најгори сценарио, а то је прекид преговора и нова ескалација, могао би гурнути сукоб у још опаснију фазу, посебно ако обе стране осете да су пропустиле прилику. Свет ће ове недеље гледати ка Аљасци, не због егзотике њене обале, већ зато што се у тој вукојебини можда одлучује да ли ће се рат у Украјини окончати или наставити новим, опаснијим темпом.
Извор: Фејсбучење
