Piše: Nil Postman
Prevela: Milica Jeremić
Postoje dva načina na koji duh kulture može da zakržlja. U prvom – orvelovskom – kultura postaje zatvor. U drugom – hakslijevskom – kultura postaje burleska.
Nikoga ne treba podsećati da je naš svet sada iskvaren mnogim zatvorskim kulturama čiju je strukturu Orvel tačno opisao u svojim parabolama. Ako bi neko pročitao i 1984. i Životinjsku farmu, a onda dodatno i Pomračenje u podne Artura Kestlera, imao bi prilično precizan nacrt mašinerije kontrole misli kakva trenutno funkcioniše u mnogim zemljama i primenjena je na milionima ljudi. Naravno, Orvel nije bio prvi koji nas je učio o duhovnim pustošima tiranija. Ono što je nezaobilazno u njegovom delu jeste njegovo insistiranje da nema velike razlike da li su naši upravitelji inspirisani desničarskim ili levičarskim ideologijama. Kapije zatvora su podjednako neprobojne, nadzor jednako rigorozan, idolopoklonstvo podjednako sveprisutno.
Ono što Haksli uči jeste da je u doba naprednih tehnologija veća verovatnoća da će duhovna pustoš doći od neprijatelja sa nasmejanim licem nego od onoga čije lice odiše sumnjom i mržnjom. U Hakslijevom proročanstvu, Veliki brat nas po svom izboru ne gleda. Mi gledamo njega, po našem. Nema potrebe za nadzornicima, kapijama ili ministarstvima istine. Kada stanovništvu pažnju odvraćaju trivijalnosti, kada se kulturni život redefiniše kao neprekidni krug zabave, kada ozbiljan javni razgovor postane oblik detinjeg brbljanja, kada, ukratko, ljudi postanu publika a njihov javni posao vodvilj, tada se nacija nalazi u opasnosti; smrt kulture je očigledna mogućnost.
U Americi, Orvelova proročanstva su od male važnosti, ali Hakslijeva su uveliko na putu ka ostvarenju. Jer Amerika je uključena u najambiciozniji eksperiment na svetu kako bi se prilagodila tehnološkim distrakcijama koje je omogućio električni utikač. Ovo je eksperiment koji je počeo polako i skromno sredinom devetnaestog veka, a sada je, u drugoj polovini dvadesetog, perverznu zrelost dostigao u američkoj sveobuhvatnoj ljubavnoj vezi sa televizijom. Kao nigde drugde u svetu, Amerikanci su brzo i daleko odmakli u dovođenju do kraja ere spore štampane reči dajući televiziji suverenitet nad svim svojim institucijama. Ušavši u doba televizije, Amerika je dala svetu najjasniji dostupni uvid u Hakslijevu budućnost.
Petnaest najboljih televizijskih serija svih vremena za bindžovanje ovog leta
Oni koji govore o ovoj stvari često moraju da podignu svoj glas do skoro histerične visine, prizivajući tako optužbe da su svašta, od mlakonja i javnih ometala pa do jeremijskih narikača. Ali to rade zato što je ono što žele da drugi vide naizgled benigno, onda kada nije čak ni sasvim nevidljivo. Orvelovski svet je mnogo lakše prepoznati i suprotstaviti mu se od hakslijevskog. Sve u našem vaspitanju pripremilo nas je da prepoznamo i odupremo se zatvoru kada kapije oko nas počnu da se zatvaraju. Malo je verovatno da ćemo, na primer, biti ravnodušni prema glasovima Saharova, Timermana i Velsa. Naoružaćemo se protiv takvog mora nevolja, potkrepljeni duhom Miltona, Bejkona, Voltera, Getea i Džefersona. Ali šta ako se uzvici patnje ne čuju? Ko je spreman da uzme oružje protiv mora zabave? Kome da se žalimo i kada, i kojim tonom, kada se ozbiljan diskurs rastvara u kikotanju? Šta je protivotrov kada se kultura isušuje smehom?
Bojim se da nam naši filozofi nisu dali nikakve smernice po ovom pitanju. Njihova upozorenja su obično bila usmerena protiv onih formulisanih ideologija koje svesno pozivaju na najgori deo ljudske prirode. Ali ono što se dešava u Americi nije dizajnirano prema nekoj artikulisanoj ideologiji. Nijedan Mein Kampf ili Komunistički manifest nije najavio dolazak ovoga. To dolazi kao nenamerna posledica dramatične promene u načinu naše javne komunikacije. Ali to ipak jeste ideologija, jer nameće način života, skup odnosa između ljudi i ideja oko kojih nije bilo konsenzusa, rasprave i suprotstavljanja. Samo usklađenosti. Javna svest još nije usvojila poentu da je tehnologija ideologija, uprkos činjenici da je pred našim očima tehnologija tokom proteklih osamdeset godina promenila svaki aspekt života u Americi.
Na primer, 1905. godine nespremnost za kulturne promene koje je automobil doneo mogla je biti razumljiva. Ko je tada mogao da posumnja da će automobil diktirati kako vodimo svoj društveni i seksualni život? Da će preorijentisati naše ideje o tome šta da radimo sa svojim šumama i gradovima? Da će stvoriti nove načine izražavanja našeg ličnog identiteta i društvenog položaja?
Ali sada, kada je igra daleko odmakla, neznanje o posledicama je neoprostivo. Ne biti svestan da je tehnologija opremljena programom za društvene promene, smatrati da je tehnologija ideološki neutralna, pretpostavljati da je tehnologija uvek prijatelj kulturi, u ovo pozno doba je jasna i očigledna glupost. Štaviše, do sada smo videli dovoljno toga da znamo da su tehnološke promene u našim načinima komunikacije još više opterećene ideologijom nego promene vezane za prevozna sredstva. Uvedite pismo u kulturu i promenićete mu kognitivne navike, društvene odnose, predstave o zajednici, istoriji i religiji. Uvedite štamparsku presu i uradićete isto. Uvedite prenos slika brzinom svetlosti i napravićete kulturnu revoluciju. Bez glasanja. Bez polemike. Bez gerilskog otpora. Evo ideologije u čistom obliku, iako ne i sasvim artikulisane.
To je ideologija bez reči, i samim tim odsustvom moćnija. Sve što je potrebno da bi se ona ukorenila jeste populacija koja predano veruje u neizbežnost napretka. U tom smislu, svi Amerikanci su marksisti, jer ako postoji nešto u šta verujemo, to je da nas istorija vodi ka nekom unapred određenom raju i da je tehnologija sila koja iza tog pokreta stoji.
Dakle, postoje skoro nepremostive poteškoće za svakoga ko je napisao ovakvu knjigu i želi da je zaključi nekim lekovima za nevolju u kojoj smo se zatekli. Pre svega, ne veruju svi da je ikakav lek potreban, a i verovatno ga ni nema. Ali kao pravi plavi Amerikanac koji je stekao nepokolebljivo uverenje da tamo gde postoji problem mora postojati i rešenje, zaključiću sledećim predlozima.
Moramo, za početak, da se ne zavaravamo besmislenim idejama kao što je ludistički poziv kakav je, na primer, onaj Džerija Mandera sa njegova Četiri argumenta za ukidanje televizije. Amerikanci se neće odreći nijednog dela svog tehnološkog aparata, a sugerisati da to urade nema nikakvog značenja. Takođe, gotovo je podjednako nerealno očekivati da će ikada biti napravljene netrivijalne modifikacije u dostupnosti medija. Mnoge civilizovane nacije zakonom su ograničavale broj sati koje televizija može da prenosi da bi na taj način ublažavali ulogu televizijskog medija u javnom životu. Ali verujem da to u Americi nije moguće. Jednom kada otvorimo „Happy Medium“ za celokupnu javnost, verovatno nećemo prihvatiti čak ni njegovo delimično ograničenje.
Ipak, neki Amerikanci su razmišljali u tom pravcu. Dok ovo pišem, u Njujork tajmsu (27. septembar 1984) pojavila se priča o planovima Bibliotečkog saveta Farmingtona u Konektikatu da sponzoriše „TV isključenje“ („TV Turnoff“). Izgleda da je takav napor učinjen i prethodne godine, sa idejom da ljudi na mesec dana prestanu da gledaju televiziju. Tajms navodi da su mediji primetili veći broj isključenja televizije prošlog januara. U članku se navode reči gospođe Elen Babkok, čija je porodica učestvovala u programu: „Biće zanimljivo videti da li će uticaj biti isti ove kao i prošle godine, kada smo imali sjajno medijsko izveštavanje o našem projektu.“
Poziv na „TV isključenje“ (2007)
Drugim rečima, gospođa Babkok se nada da će gledajući televiziju ljudi naučiti da bi trebalo da prestanu da gledaju televiziju. Teško je zamisliti da gospođa Babkok ne vidi ironiju u svojoj poziciji. Ironija je sa kojom sam se i sam mnogo puta suočio kada mi je rečeno da se moram pojaviti na televiziji kako bih promovisao knjigu koja upozorava ljude na televiziju. Takve su kontradikcije kulture zasnovane na televiziji.
Od kolikog je uopšte značaja jednomesečno negledanje televizije? Krajnje bednog; to je ništa više od samokažnjavanja. Kakvo li je to olakšanje moralo biti, kada su ljudi u Farmingtonu završili sa svojom kaznom i vratili se svojoj pravoj zanimanciji. Ipak, mora im se čestitati na trudu, kao što se moraju pohvaliti napori onih koji su videli izvestan napredak u ograničavanju određenih vrsta sadržaja na televiziji – na primer, prekomernog nasilja, reklama u dečijim emisijama, itd.
Posebno mi se svideo predlog Džona Lindzija da političke reklame budu zabranjene na televiziji kao što sada zabranjujemo reklame za cigarete i alkoholna pića. Rado bih svedočio pred Saveznom komisijom za telekomunikacije o višestrukim prednostima ove odlične ideje. Onima koji bi se usprotivili mom svedočenju tvrdeći da je takva zabrana jasno kršenje Prvog amandmana, ponudio bih kompromis: zahtevati da svim političkim reklamama prethodi kratka izjava da je zdrav razum utvrdio da je gledanje političkih reklama opasno po intelektualno zdravlje zajednice.
Nisam baš optimista da će neko ozbiljno shvatiti moj predlog. Ni ja ne dajem mnogo na predloge za poboljšanje kvaliteta televizijskih programa. Televizija, kao što sam ranije nagovestio, najkorisnije nam služi kada emituje jeftinu zabavu; najgore nam služi kada uključuje ozbiljne sadržaje – vesti, politiku, nauku, obrazovanje, ekonomiju, religiju – i pretvara ih u pakete zabave. Svima bi nam bilo bolje kada bi se televizija pogoršala, a ne poboljšala. Serije „A-tim“ i „Kafić uzdravlje“ nisu pretnja našem javnom zdravlju. „60 minuta“, „Eye-Witness News“ i „Ulica Sezam“ jesu.
Problem, u svakom slučaju, nije u onome šta ljudi gledaju. Problem je u tome što uopšte gledamo. Rešenje se mora naći u tome kako gledamo. Verujem da se s pravom može reći da tek treba da naučimo šta je zapravo televizija. A razlog je u tome što nije bilo valjane diskusije, a kamoli širokog razumevanja javnosti, o tome šta su informacije i kako one daju pravac kulturi.
Ima nečeg gotovo dirljivog u tome, jer nema ljudi koji češće i sa više entuzijazma koriste izraze kao što su „informaciono doba“, „informaciona eksplozija“ i „informaciono društvo“. Izgleda da smo napredovali do tačke kada smo shvatili da promena forme, obima, brzine i konteksta informacija nešto znači, ali dalje odatle nismo stigli.
Iz dokumentarnog filma Gija Debora „Društvo spektakla“ (1974)
Šta je informacija? Ili preciznije, šta su informacije? Koji su njeni oblici? Na kojim koncepcijama inteligencije, mudrosti i učenja te forme insistiraju? Koje koncepcije zanemaruju ili ismevaju? Koji su njeni glavni psihički efekti? Kakva je veza između informacije i razuma? Koja vrsta informacija najbolje olakšava razumevanje? Postoji li moralna pristrasnost u svakom obliku informacija? Šta znači kada se kaže da ima previše informacija? Kako bi to neko znao? Kakvo redefinisanje važnih kulturnih značenja zahtevaju novi izvori, brzina, konteksti i oblici informacija? Da li televizija, na primer, daje novo značenje „pobožnosti“, „patriotizmu“, „privatnosti“? Da li televizija daje novo značenje „presuđivanju“ ili „razumevanju“? Kako različiti oblici informacija ubeđuju? Da li se novinarska „javnost” razlikuje od televizijske „javnosti”? Kako različiti oblici informacija diktiraju vrstu sadržaja koji se njima izražava?
Ova pitanja, i još desetine sličnih, su sredstvo uz pomoć kog bi Amerikanci mogli da počnu da odgovaraju svojim televizorima, da upotrebimo frazu Nikolasa Džonsona. Jer nijedan medij nije preterano opasan ako njegovi korisnici razumeju koje opasnosti od njega vrebaju.
Nije važno da oni koji postavljaju pitanja na kraju dođu do mojih odgovora ili onih koji nudi Maršal Makluan (usput, to su sasvim drugačiji odgovori). Ovo je slučaj u kome je samo postavljanje pitanja dovoljno. Pitati znači razbiti čini. Uz to bih mogao da dodam da su pitanja o psihičkim, političkim i društvenim efektima informacija podjednako primenljiva na kompjuter kao i na televiziju.
Iako verujem da je računar veoma precenjena tehnologija, ovde ga pominjem jer su mu Amerikanci, očigledno, pridali svoju uobičajenu bezumnu nepažnju; što znači da će ga koristiti kako im se kaže, bez cviljenja. Dakle, centralna teza kompjuterske tehnologije – da glavna poteškoća koju imamo u rešavanju problema potiče od nedovoljnih podataka – neće biti ispitana. Sve do trenutka, godinama od sada, kada će se primetiti da su masovno prikupljanje i pronalaženje podataka brzinom svetlosti bili od velike koristi za velik broj organizacija, ali su rešile vrlo malo toga značajnog za većinu ljudi i stvorile, u najmanju ruku, onoliko problema koliko su i rešile.
U svakom slučaju, ono što pokušavam da poentiram jeste da samo uz duboku i nepogrešivu svest o strukturi i efektima informacija, kroz demistifikaciju medija pojaviće se nada da ćemo steći neku meru kontrole nad televizijom, kompjuterom ili bilo kojim drugim medijem. Kako postići takvu medijsku svest? Postoje samo dva odgovora koja mi padaju na pamet, od kojih je jedan besmislen i može se odmah odbaciti; drugi je očajan, ali je ujedno i jedino što nam preostaje.
Besmislen odgovor je kreirati televizijske programe čija namera ne bi bila da nateraju ljude da prestanu da gledaju televiziju, već da demonstriraju kako televiziju treba gledati, da pokaže kako televizija rekreira i degradira našu koncepciju vesti, političkih debata, religijskog mišljenja itd. Pretpostavljam da bi takve demonstracije nužno poprimile oblik parodija, poput „Uživo subotom“ i „Monti Pajtona“, sa idejom da kod najšire publike izazove smeh zbog kontrole televizije nad javnim diskursom. Naravno, televizija bi se poslednja smejala. Da bi se formirala publika koja je dovoljno velika da napravi razliku, program bi morao biti veoma zabavan, u televizijskom stilu. Tako bi i sam čin kritike, na kraju, televizija kooptirala. Parodisti bi postali poznate ličnosti, glumili bi u filmovima i na kraju bi snimali televizijske reklame.
Iz „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“ (1971)
Očajnički odgovor se odnosi na oslanjanje na jedini masovni medij komunikacije koji je, u teoriji, sposoban da reši problem: naše škole. Ovo je konvencionalno američko rešenje za sve opasne društvene probleme i, naravno, zasnovano je na naivnoj i mističnoj veri u efikasnost obrazovanja. Proces retko funkcioniše. Što se tiče ovog pitanja, postoji još manje razloga nego obično da se očekuje efikasnost.
Naše škole još nisu stigle da ispitaju ni ulogu štampane reči u oblikovanju naše kulture. Zaista, nećete naći dva od stotinu maturanata koji bi vam mogli reći – u granicama greške od pet stotina godina – kada je alfabet izmišljen. Pretpostavljam da većina i ne zna da je alfabet izmišljen. Otkrio sam da kada im se postavi to pitanje, izgledaju zbunjeni, kao da ste ih pitali: kada je izmišljeno drveće ili oblaci? Temeljni princip mita je, kako je istakao Rolan Bart, da on transformiše istoriju u prirodu, a tražiti od naših škola da se angažuju na zadatku demitologizacije medija znači tražiti nešto što škole nikada nisu radile.
Ipak, postoji razlog za pretpostavku da situacija nije beznadežna. Nastavnici nisu nesvesni uticaja televizije na njihove učenike. Podstaknuti dolaskom kompjutera, oni sada mnogo raspravljaju o tome – što će reći, postali su donekle „medijski svesni“. Tačno je da je veliki deo njihove svesti usredsređen na pitanje: kako možemo da koristimo televiziju (ili kompjutere, ili programe za obradu teksta) da kontrolišemo obrazovanje? Još nisu došli do pitanja: kako možemo da koristimo obrazovanje za kontrolu televizije (ili kompjutera, ili procesora teksta)? Ali naša potraga za rešenjima trebalo bi da prevaziđe naše sadašnje shvatanje ili ono o čemu maštamo?
Osim toga, opšte je poznat i prihvaćen zadatak škola da pomognu mladima da nauče kako da tumače simbole svoje kulture. To što ovaj zadatak sada treba da od njih zahteva da nauče kako da se distanciraju od formi informisanja nije toliko bizaran poduhvat da se ne možemo nadati njegovom uključivanju u nastavni plan i program; čak s nadom da će on biti stavljen u centar obrazovanja.
Ono što ovde predlažem kao rešenje je upravo ono što je predlagao i Oldos Haksli. I ne mogu da smislim ništa bolje od njega. Zajedno sa H. DŽ. Velsom, verovao je da se nalazimo u trci između obrazovanja i katastrofe, i neprestano je pisao o neophodnosti razumevanja politike i epistemologije medija. Na kraju je pokušavao da nam kaže da ono što je mučilo ljude u Vrlom novom svetu nije to što su se oni smejali umesto da razmišljaju, već da nisu znali čemu se smeju niti zašto su prestali da misle.
Medij je metafora
U različitim periodima naše istorije, različiti gradovi bili su centri iz kojih se američki duh širio na celu našu zemlju. Na primer, u poznom XVIII veku Boston je bio centar političkog radikalizma koji je izazvao pucanj koji je potom odjeknuo širom sveta, pucanj koji nije mogao da bude ispaljen ni na jednom drugom mestu, osim u predgrađu Bostona. Zahvaljujući tom pucnju, svi Amerikanci, uključujući i one u Virdžiniji, postali su tada Bostonci u duši.
Sredinom XIX veka, Njujork je postao simbol ideje „melting pot“ Amerike – ili barem ne-engleske Amerike, tj. Amerike koje nije samo engleska – budući da se ubogi društveni otpad iz različitih delova sveta iskrcavao na ostrvo Elis i po čitavoj zemlji proširio svoje čudne jezike i još čudnije običaje.
Početkom XX veka, Čikago, grad „širokih ramena“ i jakih vetrova, postao je simbol industrijske energije i dinamičnosti Amerike. Ako negde u Čikagu postoji kip kasapina, tu je da podseća na vreme kada su Ameriku činili železnička pruga, stoka, čeličane i preduzetnički poduhvati. Ako takvog kipa u Čikagu nema, onda bi trebalo da postoji, kao što postoji kip posvećen dobrovoljcima, tzv. minutašima (Minute Man), da podseća na Bostonsko doba, i kao što Kip slobode podseća na doba Njujorka.
Danas moramo da se pozabavimo Las Vegasom u Nevadi kao metaforom našeg nacionalnog karaktera i težnji, njegovim simbolom koji je predstavljen kartonskom slikom visine deset metara, na kojoj su slot-mašina i plesačica. Jer Las Vegas je grad u potpunosti posvećen ideji zabave, i kao takav proglašava duh kulture u kojoj sav javni diskurs sve više zadobija oblik zabave. Naša politika, religija, naše vesti, atletika, obrazovanje i ekonomija, pretvoreni su u srodne dodatke šou-biznisa, uglavnom bez mnogo protivljenja i bez mnogo narodne pažnje. Ono što odatle sledi jeste da smo postali narod koji je na ivici da se zabavlja do smrti.
Dok ovo pišem, predsednik Sjedinjenih Država je bivši holivudski filmski glumac (1985, Ronald Regan, prim). Jedan od njegovih glavnih protivnika 1984. godine nekada je bio istaknuti učesnik najglamuroznije televizijske emisije iz šezdesetih godina dvadesetog veka, tj. bio je astronaut. Naravno, snimljen je i film o njegovoj vanzemaljskoj avanturi. Bivši predsednički kandidat, Džordž Mekgovern, bio je voditelj i domaćin popularne televizijske emisije Uživo subotom uveče. Isto važi i za nešto novijeg kandidata za predsedničku nominaciju, velečasnog Džesija Džeksona.
U međuvremenu, bivši predsednik, Ričard Nikson, koji je jednom izjavio da je izgubio izbore jer su ga sabotirali šminkeri, ponudio je senatoru Kenediju savet kako da se ozbiljno kandiduje za predsednika: da smrša deset kilograma. Iako se to u Ustavu ne pominje, izgleda da su sada debele osobe praktično isključene iz kandidovanja za visoke političke funkcije. To, verovatno, važi i za ćelave ljude, a gotovo sigurno i za sve one čiji izgled nije značajno unapređen kozmetičkim umećem. Zaista, možda smo došli do tačke u kojoj je kozmetika zamenila ideologiju kao polje stručnosti nad kojim političar mora da ima kompetentnu kontrolu.
Američki novinari, odnosno televizijski voditelji, to veoma dobro znaju. Većina njih provodi više vremena sa svojim fenom nego sa svojim tekstovima, što za posledicu ima da čine najglamurozniju grupu ljudi s ove strane Las Vegasa. Iako Federalni zakon o komunikacijama to ne pominje, oni koje kamera „ne voli“ isključeni su iz obraćanja javnosti i informisanja o onome što zovemo „vestima dana“. Oni koje kamera „voli“, mogu da traže plate koje prevazilaze milion dolara godišnje.
Američki poslovni ljudi su otkrili, mnogo pre nas ostalih, da su kvalitet i upotrebljivost njihove robe podređeni veštini njihovog predstavljanja, kao i to da je polovina principa kapitalizma koje Adam Smit hvali ili Karl Marks osuđuje, u stvari, nebitna. Čak i Japanci, za koje se kaže da prave bolje automobile od Amerikanaca, znaju da je ekonomija manje nauka nego izvođačka umetnost, što potvrđuje Tojotin godišnji budžet za oglašavanje.
Ne tako davno, gledao sam Bilija Grejema koji se pridružio Šekiju Grinu, Redu Batonsu, Dion Vorvik, Miltonu Berlu i drugim teolozima u odavanju počasti Džordžu Bamsu, koji je slavio činjenicu da je preživeo osamdeset godina u šou-biznisu. Velečasni Grejem je zbijao šale sa Bamsom o pripremama za večna lovišta. Iako se u Bibliji to nigde ne pominje, velečasni Grejem je uveravao publiku da Bog voli one koji zasmejavaju druge. Bila je to iskrena greška. Samo je pomešao Boga sa NBC-om.
Doktorka Rut Vesthajmer je psihološkinja koja ima popularnu radio emisiju i nastupa u noćnom klubu gde svoju publiku informiše o seksu u svoj njegovoj beskonačnoj raznolikosti, i to na jeziku koji je ranije bio rezevisan za spavaće sobe i ulicu. Ona je gotovo podjednako zabavna kao i velečasni Bili Grejem, a poznato je da je jednom izjavila: „Ne polazim od toga da budem smešna, da zasmejavam. Ali ako tako ispadne, ja to iskoristim. Ako me zovu zabavljačicom, mislim da je to sjajno. Kad profesor predaje služeći se svojim smislom za humor, ljudi to pamte.“
Nije rekla čega se sećaju, niti kakve koristi imaju od tog sećanja. Ali u pravu je: sjajno je biti zabavljač i zabavljati ljude. I zaista, u Americi Bog daje prednost svima onima koji poseduju i talenat i format zabave, bilo da su propovednici, sportisti, preduzetnici, političari, nastavnici ili novinari. U Americi su najmanje zabavni ljudi, zapravo, profesionalni zabavljači.
Čuvari kulture i oni koji su za nju zabrinuti – odnosno, oni koji čitaju knjige poput ove – znaće da navedeni primeri ne predstavljaju odstupanja, već, zapravo, klišee. Ima dovoljno kritičara koji posmatraju i beleže rastakanje javnog diskursa u Americi i njegovo pretvaranje u umeće šou-biznisa. Ali, verujem da većina njih jedva da je počela da priča o poreklu i značenju ovog survavanja u ogromnu trivijalnost. Oni koji su revnosno pisali o tome kažu nam, na primer, da je ono što se dešava prežitak iscrpljenog i potrošenog kapitalizma; ili, naprotiv, da je to bezukusan plod sazrevanja kapitalizma; ili da je u pitanju neurotična posledica Frojdovog doba; ili odmazda zbog toga što smo dozvolili da Bog iščezne; ili da sve to potiče od proverenih i sigurnih opcija – pohlepe i ambicija.
Pažljivo sam se bavio tim objašnjenjima i ne tvrdim da se iz njih ne može ništa naučiti. Marksiste, frojdovce, levi-strosovce, čak i kreacioniste, ne treba uzimati olako. U svakom slučaju, biću veoma iznenađen ako je priča koju želim da ispričam imalo blizu cele istine. Svi smo mi, kao što Oldos Haksli negde kaže, „veliki skraćivači“ (great abbreviators), što znači da niko od nas nema pameti i mudrosti da zna celu istinu, niti ima vremena da je ispriča kada bismo verovali da je znamo, niti ima publiku toliko lakovernu da je prihvati.
Ali ovde ćete naći argument koji pretpostavlja jasnije razumevanje stvari od mnogih drugih na koje smo nailazili pre njega. Njegova vrednost, takva kakva je, nalazi se u direktnosti njegove perspektive, koja svoje poreklo vodi iz Platonovih opažanja zabeleženih pre dve hiljade i tri storine godina. To je argument čija je pažnja usmerena na oblike ljudskog razgovora, i pretpostavlja da će način na koji smo obavezni da vodimo takve razgovore imati najsnažniji mogući uticaj na to koje ideje možemo prikladno da izrazimo. A to koje ideje su prikladne za izražavanje neizbežno postaje važan sadržaj kulture.
Reč „razgovor“ koristim metaforički, tako da se odnosi ne samo na govor, već i na sve tehnike i tehnologije koje omogućavaju ljudima određene kulture da razmenjuju poruke. U tom smislu, celokupna kultura je razgovor ili, tačnije, skup razgovora vođenih na različite simboličke načine. Naša pažnja je ovde usmerena na to kako oblici javnog diskursa regulišu, pa čak i diktiraju kakav sadržaj može da proizađe iz takvih formi.
Evo jednog jednostavnog primera šta to znači: uzmimo, recimo, primitivnu tehnologiju dimnih signala. Iako ne znam tačno kakav se sadržaj nekada prenosio dimnim signalima američkih Indijanaca, mogu sa sigurnošću da pretpostavim da to nije uključivalo filozofske argumente.
Oblačići dima nisu dovoljno složeni da izraze ideje o prirodi postojanja, a čak i da jesu, filozof iz plemena Čiroki bi ostao ili bez drva ili bez ćebadi mnogo pre nego što bi stigao do svog drugog aksioma. Ne možemo da koristimo dim za bavljenje filozofijom. Njegova forma isključuje sadržaj.
Evo i jednog primera iz naše sredine: kao što sam jednom rekao, nemoguće je zamisliti da bi neko poput našeg dvadeset sedmog predsednika, Vilijema Hauarda Tafta, s više podvaljaka i težinom od 140 kilograma, mogao da bude predstavljen kao predsednički kandidat u današnjem svetu.
Oblik čovekovog tela je u velikoj meri nebitan za oblik njegovih ideja kada se javnosti obraća pismeno ili putem radija, ili, u opisanom slučaju, dimnim signalima. Međutim, prilično je bitan za televiziju. Grozota slike od 140 kilograma, čak i one koja govori, lako bi nadvladala sve logičke ili duhovne suptilnosti koje se prenose govorom. Jer, na televiziji, diskurs se uglavnom vodi kroz vizuelne predstave, slike, što znači da nam televizija pruža razgovor u slikama, kroz slike, a ne reči.
Pojava menadžera koji se brine o imidžu u političkoj areni i propratno slabljenje značaja i propadanje pisca govora svedoči o tome da televizija zahteva drugačiju vrstu sadržaja od drugih medija. Ne možete da se bavite političkom filozofijom na televiziji. Njena forma je u sukobu sa sadržajem i šteti mu.
Društvene mreže uzele primat od televizija: Šta pokazuje istraživanje o medijskoj pismenosti građana
Evo još jednog primera, ali ovoga puta malo složenijeg: informacije, sadržaj, ili, ako hoćete, „stvari“ koje čine ono što zovemo „vestima dana“ nisu postojale niti su mogle postojati u svetu kojem su nedostajali mediji kroz koje bi mogle da budu izražene. Ne mislim da se stvari poput požara, ratova, ubistava i ljubavnih afera nisu oduvek dešavale širom sveta. Zapravo, mislim da u nedostatku tehnologije za njihovo reklamiranje ljudi nisu mogli da se njima bave i nisu mogli da ih uključe u svoj svakodnevni život. Takve informacije jednostavno nisu mogle da postoje kao deo sadržaja kulture. Ovu ideju, da postoji sadržaj koji se zove „vesti dana“, u potpunosti je kreirao telegraf (i od tada je ona pojačana novijim medijima), što je omogućilo da se dekontekstualizovane informacije kreću i prenose preko ogromnih prostranstava neverovatnom brzinom.
Vest dana je plod naše tehnološke imaginacije. Tačnije, to je medijski događaj. Bavimo se fragmentima događaja iz celog sveta zato što imamo brojne medije čije su forme pogodne za fragmentiran razgovor. Kulture bez ultrabrzih medija – recimo, kulture u kojima su dimni signali najefikasnije raspoloživo sredstvo za osvajanje prostora – nemaju vesti dana. Bez medija koji stvara njihovu formu, vesti dana ne postoje.
Reći ću, onda, što jednostavnije mogu: ova knjiga je istraživanje i lament nad najznačajnijom američkom kulturnom činjenicom druge polovine XX veka: slabljenjem i opadanjem doba tipografije i usponom doba televizije. Ovaj prelaz je dramatično i nepovratno promenio sadržaj i značenje javnog diskursa, s obzirom na to da dva medija koji se toliko razlikuju ne mogu da prihvate iste ideje. Kako uticaj štampe bledi i nestaje, sadržaj politike, religije, obrazovanja i bilo čega drugog što se tiče javnosti mora da se promeni i preinači u formu koja je najprikladnija za televiziju.
Iako sve ovo zvuči kao aforizam Maršala Makluana – medij je poruka – neću se odreći ove asocijacije (iako je to moderno činiti među današnjim intelektualcima, za koje ne bismo ni čuli da nije bilo Makluana). Makluana sam upoznao pre trideset godina, kada sam bio svršeni student a on nepoznati profesor engleskog jezika. Verovao sam tada, kao što verujem i sada, da je govorio poput Orvela i Hakslija, to jest, kao prorok, i ostao sam nepokolebljiv u svojoj posvećenosti njegovom učenju da se kultura najjasnije može sagledati kada se bavimo njenim sredstvima za konverzaciju.
Trebalo bi da dodam da je moje interesovanje za ovo stanovište prvi podstakao jedan prorok koji je mnogo veći i impresivniji od Makluana, i drevniji od Platona. Proučavajući Bibliju kao mladić, našao sam naznake ideje da su oblici medija naklonjeniji određenim vrstama sadržaja, te da su, stoga, sposobni da preuzmu kontrolu nad kulturom. Tu, pre svega, mislim na Deset božjih zapovesti, gde druga zapovest zabranjuje Izraelcima da prave konkretne slike bilo čega: „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje.“
Pitao sam se tada, kao i mnogi drugi, zašto bi Bog ovih ljudi uključio uputstva o tome kako da simbolizuju ili ne simbolizuju svoje iskustvo. Čudno je uključiti takvu zabranu kao deo etičkog sistema, osim ako njen autor nije pretpostavio vezu između oblika ljudske komunikacije i kvaliteta kulture. Možemo da rizikujemo pa da kažemo da bi narod od kog se traži da prihvati jedno apstraktno, univerzalno božanstvo, postao nesposoban da to i učini zbog navike da crta slike ili pravi statue ili prikazuje svoje ideje u bilo kom konkretnom, ikonografskom obliku. Bog Jevereja je trebalo da postoji u Reči i kroz Reč, što je ideja bez presedana, koja zahteva apstraktno mišljenje najvišeg reda. Ikonografija je na taj način postala bogohuljenje kako bi nova vrsta Boga mogla da postane deo kulture.
Ljudi poput nas, koji su u procesu pretvaranja svoje kulture iz one usredsređene na reč u onu usredsređenu na sliku, mogu da budu na dobitku razmotre li ovu mojsijevsku zabranu. Ali čak i ako grešim u ovoj spekulaciji, verujem da je mudro i posebno relevantno pretpostaviti da sredstva komunikacije koja su dostupna jednoj kulturi vrše dominantan uticaj na formiranje intelektualnih i društvenih preokupacija.
Govor je naravno, primaran i neizostavan medij. Jezik nas je učinio ljudima, pomaže nam da ostanemo ljudi i, zapravo, definiše šta znači biti čovek. To ne znači da bi svim ljudima, da nema nikakvog drugog načina komunikacije, bilo podjednako zgodno da govore o istim stvarima na isti način. O jeziku znamo dovoljno da možemo da razumemo da će varijacije u strukturama jezika dovesti do varijacija u onome što se može nazvati „pogledom na svet“. Način na koji ljudi razmišljaju o vremenu i prostoru, i o stvarima i procesima, biće pod velikim uticajem gramatičkih odlika njihovog jezika. Stoga se ne usuđujemo da pretpostavimo da su svi ljudski umovi saglasni u shvatanju toga kako je svet izgrađen.
Ali to koliko je mnogo razlika i razilaženja u pogledu na svet među različitim kulturama može se zamisliti kada uzmemo u obzir veliki broj i raznovrsnost oruđa za konverzaciju koja prevazilaze govor. Jer, iako je kultura tvorevina govora, ona se iznova stvara svakim sredstvom komunikacije, od slikanja do hijeroglifa, preko pisma do televizije. Svako sredstvo, svaki medij, kao i sam jezik, omogućava jedinstvenu formu diskursa, pružajući novu orijentaciju misli, izražavanja, osećajnosti.
Na to je, naravno, mislio Makluan kada je rekao da je medij poruka. Njegov aforizam, međutim, treba dopuniti, jer, kako stvari stoje, neko bi mogao da pomeša poruku i metaforu. Poruka označava određen, konkretan iskaz o svetu. Ali oblici naših medija, uključujući i simbole kroz koje omogućavaju razgovor, ne daju takve izjave. One su pre poput metafora, koje funkcionišu nenametljivom ali moćnom implikacijom kako bi sprovele svoje posebne definicije stvarnosti. Bilo da svet doživljavamo sa stanovišta govora, štampane reči ili televizijske kamere, naše medijske metafore klasifikuju naš svet, sekvenciraju ga, kadriraju, uvećavaju, smanjuju ga, boje, obrazlažu kakav je svet.
Skočila prodaja televizora pred Mundijal, traže se najveći ekrani
Kao što je Ernst Kasirer rekao: „Fizička realnost izgleda da odstupa u onoj mjeri u kojoj čovjekova simbolička aktivnost napreduje. Umjesto da ima posla sa samim stvarima, čovjek u nekom smislu stalno opći sa samim sobom. On se tako umotao u lingvističke oblike, u umjetničke slike, u mitske simbole ili religiozne rituale da ne može vidjeti ni znati bilo šta osim umetanjem tog umjetnog medija.“
Neobično je kod ovakvih posredovanja medija to da se njihova uloga u usmeravanju i upravljanju onim što ćemo videti ili saznati veoma retko primećuje. Osoba koja čita knjigu, ili koja gleda televiziju, ili koja pogleda na sat obično nije zainteresovana za to kako ovi događaji organizuju i kontrolišu njen um, a još manje za to kakvu ideju sveta nude knjiga, televizija ili časovnik. Ali postoje muškarci i žene koji takve stvari primećuju, posebno muškarci i žene našeg doba.
Luis Mamford, na primer, bio je jedan od velikih posmatrača, neko ko je primećivao stvari. On nije tip čoveka koji gleda na sat samo da bi video koliko je sati. I to ne zbog toga što ga ne interesuje sadržaj satova, za šta svi budu zainteresovani u nekom trenutku, već zato što ga mnogo više zanima kako sat stvara ideju o proticanju vremena „iz trenutka u trenutak“. On se bavi filozofijom satova, satovima kao metaforom, nečim o čemu naše obrazovanje nije imalo mnogo toga da kaže, a sami časovničari baš ništa. „Časovnik je“, zaključuje Mamford, „komad mašinerije čiji su ‘proizvod‘ sekunde i minute.“
Časovnik, kao artefakt, postiže efekat odvajanja vremena od ljudskih događaja i na taj način neguje veru u nezavisan svet matematički merljivih sekvenci. Ispostavlja se da „iz trenutka u trenutak“ nije božja ideja, niti ideja prirode. U pitanju je čovek, koji razgovara sam sa sobom o komadu mašinerije i posredstvom te mašinerije koju je sam stvorio.
U svom sjajnom delu Tehnika i civilizacija, Luis Mamford pokazuje kako nas je, počevši od XIV veka, sat pretvorio u merače vremena, potom u štediše vremena, a sada u ljude koji robuju vremenu, koji su njegove sluge. Tokom tog procesa, naučili smo se nepoštovanju sunca i godišnjih doba jer u svetu koji čine sekunde i minute autoritet prirode biva ukinut. I zaista, kako Mamford ističe, s pronalaskom sata Večnost prestaje da služi kao mera i fokus ljudskih događaja. Stoga, iako bi malo ko mogao da zamisli tu vezu, neumoljivo otkucavanje sata je, možda, više doprinelo slabljenju božje nadmoći nego sve rasprave koje su iznedrili filozofi prosvetiteljstva; odnosno, sat uvodi novi oblik konverzacije između čoveka i Boga, u kojoj, kako izgleda, Bog postaje gubitnik. Možda je Mojsije trebalo da uključi još jednu zapovest, a to je: „Ne pravi sebi mehaničke predstave vremena.“
Činjenica da je pismo uvelo novi oblik konverzacije između ljudi do sada je već postala opšte mesto među naučnicima. To da možemo da vidimo svoje iskaze, umesto samo da ih čujemo, nije mala stvar, iako naše obrazovanje, još jednom, o ovome nije imalo mnogo toga da kaže. Pa ipak, jasno je da je fonetsko pisanje stvorilo novu koncepciju znanja, kao i novu svest i smisao inteligencije, smisao javnosti i budućih naraštaja, ono što je Platon prepoznao u ranoj fazi razvoja tekstova. „Stoga se nijedan razuman čovek,“ piše on u svom Sedmom pismu, „neće nikada usuditi da svoje misli poveri takvom jednom instrumentu, naročito ne jednom tako nepromenljivom kao što je pisani tekst.“
Bez obzira na to, mnogo je pisao i bolje od bilo koga drugog razumeo da će zapisivanje stavova pisanim znacima biti početak filozofije, a ne njen kraj. Filozofija ne može da postoji bez kritike, a pisanje nam omogućava i olakšava da se misao podvrgne kontinuiranom i koncentrisanom ispitivanju. Pisanje zaleđuje i zaustavlja govor, i na taj način rađa gramatičara, logičara, retoričara, istoričara, naučnika – sve one koji moraju da drže jezik pred sobom kako bi mogli da vide šta on znači, gde greši, i kuda i čemu vodi.
Platon je sve to znao, što znači da je znao da će pisanje iznedriti perceptivnu revoluciju: prelazak sa uha na oko kao organ obrade jezika. I zaista, postoji priča o tome da je Platon, da bi podstakao takvu promenu, insistirao na tome da njegovi učenici izučavaju geometriju pre nego što počnu da pohađaju njegovu Akademiju. Ako je to tačno, bilo je dobra ideja, jer, kao što je veliki književni kritičar Nortrop Fraj primetio, „pisana reč je mnogo moćnija, i nije tek puki podsetnik: ona oživljava prošlost u sadašnjosti i pruža nam, ne poznatu, upamćenu stvar, već blistavu snagu prizvane halucinacije“.
Sve što je Platon pretpostavljao o posledicama pisanja, sada dobro shvataju antropolozi, posebno oni koji su proučavali kulture u kojima je govor jedini izvor složene konverzacije. Antropolozi znaju da pisana reč, kao što je Nortrop Fraj predlagao, nije tek eho izgovorenog glasa. To je sasvim druga vrsta glasa, mađioničarski trik prvog reda. Sigurno je tako izgledalo onima koji su ga izmislili, i zato ne treba da se čudimo što je egipatski bog Tot, za koga se tvrdi da je doneo pismo kralju Tamusu, takođe bio i bog magije.
Ljudi poput nas možda ne vide ništa čudesno u pisanju, ali naši antropolozi znaju koliko čudesno i magično pisanje izgleda narodu sa usmenom tradicijom – razgovor ni sa kim, a opet sa svima. Šta može biti čudnije od tišine na koju se nailazi kada se neko pitanje postavi tekstom? Šta može biti metafizički više zbunjujuće od obraćanja nevidljivoj publici, a to je ono što svaki pisac knjiga mora da uradi? I ispravljati se dok se piše, zato što se zna da nepoznati čitalac to neće odobravati ili da će pogrešno shvatiti?
Sve ovo iznosim jer moja knjiga govori o tome kako naše pleme prolazi kroz jednu ogromnu i nestabilnu promenu sa magije pisanja na magiju elektronike. Ono što ovde želim da istaknem je da uvođenje u kulturu tehnike kao što je pisanje, ili časovnika, nije samo produžetak čovekove moći da vezuje vreme, već transformacija njegovog načina razmišljanja – i, naravno, sadržaja njegove kulture.
I to je ono što želim da kažem nazivajući medij metaforom. U školi nas uče, što je sasvim tačno, da metafora pokazuje kakvo je nešto upoređujući tu stvar s nečim drugim. Svetlost je talas; jezik, drvo; Bog, mudar i častan čovek; um, mračna pećina obasjana znanjem. A ako nam ove metafore više ne služe, onda moramo, po prirodi stvari, da pronađemo neke druge koje će nam služiti. Svetlost je čestica; jezik, reka; Bog (kako je Bertrand Rasel proglasio), diferencijalna jednačina; um, vrt koji žudi da bude negovan.
Ali naše medijske metafore nisu tako eksplicitne, niti tako živopisne poput ovih koje smo naveli, i daleko su složenije. U razumevanju njihove metaforičke funkcije moramo uzeti u obzir simboličke forme njihovih informacija, izvor njihovih informacija, količinu i brzinu njihovih informacija, kontekst u kojem se njihove informacije doživljavaju. Dakle, potrebno je malo istraživanja da bi se do njih došlo, da bi se razumelo, na primer, da časovnik stvara vreme kao nezavisan, matematički precizan niz; da pisanje iznova stvara um kao ploču na kojoj je zapisano iskustvo; da telegraf iznova stvara vesti kao robu.
Pa ipak, takvo istraživanje postaje lakše ako pođemo od pretpostavke da je u svakom sredstvu koje stvaramo upisana ideja koja prevazilazi funkciju same stvari. Na primer, ranije je već ukazano da pronalazak naočara u XII veku ne samo da je omogućio poboljšanje lošeg vida, već je i nagovestio ideju da ljudska bića ne moraju da prihvate kao konačne ni darove prirode, ni zub vremena. Naočare su pobile verovanje da je anatomija sudbina tako što su nam podarile ideju da se naša tela, kao i naš um, mogu unaprediti. Mislim da nije preterano reći da postoji veza između pronalaska naočara u XII veku i istraživanja deobe gena u XX veku.
Čak je i takav instrument kao što je mikroskop, inače sredstvo koje nije za svakidašnju upotrebu, u sebe upisao prilično zapanjujuću ideju, koja nema veze sa biologijom, već sa psihologijom. Otkrivajući svet koji je do tada bio skriven od pogleda, mikroskop je ukazao na mogućnosti u vezi sa strukturom uma.
Ako stvari nisu onakve kakve izgledaju, ako mikrobi vrebaju, nevidljivi, na našoj koži i ispod nje, ako nevidljivo kontroliše vidljivo, zar nije moguće da naši id, ego i superego takođe vrebaju odnekud, neprimećeni? Šta je drugo psihoanaliza nego mikroskop uma? Odakle potiču naši pojmovi uma ako ne iz metafora koje generišu naša oruđa? Šta znači kada kažemo da je nečiji koeficijent inteligencije 126? U ljudskim glavama nema nikakvih brojeva. Inteligencija ne poseduje kvantitet ili magnitudu, osim ako mi ne verujemo u to.
A zašto mi verujemo da je tako? Zato što imamo alatke koje nam ukazuju da je um takav. I zaista, naša oruđa za razmišljanje pokazuju nam kakva su naša tela, kao kada se, na primer, neko poziva na svoj „biološki sat“, ili kada govorimo o našim „genetskim kodovima“, ili kao kada čitamo nečije lice poput knjige, ili kao kada izrazi našeg lica prenose naše namere.
Kada je Galileo primetio da je jezik prirode poput matematike, mislio je to samo u metaforičkom smislu. Sama priroda ne govori. Ne govore ni naši umovi, niti naša tela, ili, što je još više u skladu s ovom knjigom, politike naših tela. Naši razgovori o prirodi i o nama samima vode se na svim „jezicima“ koje smatramo mogućim i pogodnim za upotrebu. Ne vidimo prirodu ili inteligenciju, ili ljudsku motivaciju, ili ideologiju onakvim kakve „one“ jesu, već samo onakvima kakvi su naši jezici. Naše metafore stvaraju sadržaj naše kulture.
Izvor: RTS OKO
